Пређи на садржај

Бранко Ћопић

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Ћопић
Бранко Ћопић, 1971. године
Лични подаци
Датум рођења(1915-01-01)1. јануар 1915.
Место рођењаХашани, Босна и Херцеговина, Аустроугарска
Датум смрти26. март 1984.(1984-03-26) (69 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
ОбразовањеНижа гимназија у Бихаћу,
Учитељска школа у Карловцу
УниверзитетФилозофски факултет у Београду, одсек за педагогију
Занимањеписац
Супружникдр Богданка Илић-Ћопић
Родитељиотац Вид
мајка Соја
Књижевни рад
Језик стварањасрпски језик
Жанрприповетке, романи и поезија
Најважнија дела
Одликовања
  • Орден југословенске заставе с лентом   Орден заслуга за народ са златним венцем   Орден братства и јединства са златним венцем
  • Орден Републике са сребрним венцем   Орден заслуга за народ са сребрним зрацима   Партизанска споменица 1941.

Бранко Ћопић (Хашани, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе,[1] често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са његовим карактеристичним хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.

Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и његове књиге су се продавале у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.

Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком”, и морао је да се правда партијској хијерархији.[2]

Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[3] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе. Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[7]

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три... ”.[8][9] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[10]

Живот током рата

[уреди | уреди извор]
Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).

1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[11] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[12] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[12] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[13] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[9] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]

Живот након рата

[уреди | уреди извор]

Добитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[9] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[12]

У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова.[18] Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[12]

„А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[19]

Позни дани и смрт

[уреди | уреди извор]

Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Бранковог моста на кеј поред реке.[20]

Књижевно дело

[уреди | уреди извор]
Сто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.

Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[21]

Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича.[22] Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.[23]

Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[24] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”,[25] са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“.[26] Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.[1]

Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.

Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.

Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала”, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.

Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.[27]

Екранизације на филму и ТВ

[уреди | уреди извор]

Играни филмови:

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]
Споменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.
Споменик у Новом
Споменик у Сарајеву

Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[28] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[29] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[30]

Дела

[уреди | уреди извор]

Збирке приповедака

[уреди | уреди извор]

Романи

[уреди | уреди извор]

Збирке песама

[уреди | уреди извор]
Споменик у Београду

Комедије

[уреди | уреди извор]

Дела за децу

[уреди | уреди извор]

Сабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Објављена у 12 књига, 1960.
  • Објављена у 14 књига, 1978.
  • Објављена 1983.[32]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Branko Ćopić”. 
  2. ^ „U martu se navršava četiri decenije od smrti pisca Branka Ćopića”. 
  3. ^ И Бранко Ћопић је део педагошке историје („Политика”, 11. децембар 2017)
  4. ^ Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем („Вечерње новости“, 29. новембар 2015)
  5. ^ Албијанић, Милољуб; Витезовић, Милован; Матељевић, Миодраг (2011). Људи интелектуалне врлине : 170 година САНУ (1. изд.). Београд. ISBN 978-86-17-17795-7. OCLC 809200834. 
  6. ^ Фука, Ивор (7. 4. 2015). „Пустош у башти сљезове боје”. Лупига. Архивирано из оригинала 10. 4. 2015. г.. 
  7. ^ Ћопић, Бранко (1968). . „Мотиком би њега требало из мрака”.  Дјечји писци о себи. Београд: Младо поколење. Архивирано из оригинала 14. 4. 2015. г..  COBISS.SR 101731591
  8. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике — лексикон сарадника 1904-1941. Београд: Политика ад. стр. 565. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  9. ^ а б в Nikola Krsmanović; et al., eds. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji, page 159 [Who's who in Yugoslavia]. Sedma sila, Belgrade.
  10. ^ Dragoljub Stevanović, Momčilo Srećković (27 September 2020). Бележи, јаране мој [Write it down, my friend]. Politika-Magazin, No. 1200 (in Serbian). pp. 28–29.
  11. ^ „Политика”, 1. јул 1939
  12. ^ а б в г Стевановић, Драгољуб. „Бележи, јаране мој”. Politika Online. Приступљено 2023-04-30. 
  13. ^ „Branko Ćopić i Skender Kulenović dva najznačajnija autora u istoriji "Glasa Srpske"”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024. 
  14. ^ а б Boško Novaković (1971). Živan Milisavac (eds). Jugoslovenski književni leksikon. Novi Sad.  [Yugoslav Literary Lexicon] (in Serbo-Croatian). (SAP Vojvodina, SR Serbia): Matica srpska. pp. 75–76.
  15. ^ „Политика”, 8. март 1941
  16. ^ Тасић, Милутин (2017). Велики српски књижевници. Београд: Боокланд. ISBN 978-86-7182-610-5. 
  17. ^ „Preminuli članovi”. www.anubih.ba. Приступљено 2022-11-12. 
  18. ^ d.o.o, cubes. „Bilo jednom u Jugoslaviji - Vreme”. https://vreme.com/ (на језику: српски). Приступљено 2024-01-20.  Спољашња веза у |website= (помоћ)
  19. ^ https://www.politika.rs/scc/clanak/465634/Belezi-jarane-moj.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  20. ^ „Branko Ćopić: 31 godina od odlaska velikog pisca”. N1 (на језику: српски). 2015-03-26. Приступљено 2023-05-01. 
  21. ^ Vulićević, Marina. „Ćopić, od omiljenog do anatemisanog pisca”. Politika Online. Приступљено 2022-11-12. 
  22. ^ „Branko Ćopić: Pisanje za djecu bio mu je najljepši posao”. 
  23. ^ „Биографија”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024. 
  24. ^ Lektire.hr”. www.lektire.hr. Приступљено 2022-11-12. 
  25. ^ „БРАНКО ЋОПИЋ”. 
  26. ^ „Бележи, јаране мој”. 
  27. ^ „Мирис дјетињства: На данашњи дан је рођен Бранко Ћопић”. 
  28. ^ Стан Бранка Ћопића зврји празан („Вечерње новости“, 19. јун 2013)
  29. ^ Јаране мој, баци кључеве у Саву („Политика“, 3. децембар 2015)
  30. ^ „Симпозијум о Бранку Ћопићу у Бечу”. Б92. 12. 9. 2019. Приступљено 13. 9. 2019. 
  31. ^ „Политика”, 11. јан. 1940
  32. ^ Шевић, Снежана (2018). РЕЦЕПЦИЈА КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА БРАНКА ЋОПИЋА У НАСТАВИ (PDF). Нови Сад: УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ. стр. 464. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Ћопић&oldid=30945019”