Александар Тишма
| Александар Тишма | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 16. јануар 1924. |
| Место рођења | Хоргош, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 15. фебруар 2003. (79 год.) |
| Место смрти | Нови Сад, СЦГ |
| Образовање | |
| Образовање | Универзитет у Београду |
Александар Тишма (Хоргош, 16. јануар 1924 — Нови Сад, 15. фебруар 2003) био је југословенски и српски песник и писац. У његовим делима највише су заступљене лирске песме, затим романи и новеле.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Хоргошу од оца Србина Гавре Тишме, тргоца пореклом из Удбине у Лици и мајке Јеврејке Олге, девојачко Милер. Основну школу и гимназију похађао је у Новом Саду. Матурирао је 1942. године. У Будимпешти је студирао (од 1942. до 1943) економију па романистику.
Ступио је у народноослободилачку борбу децембра 1944. године. Демобилисан је новембра 1945. године, након чега се запослио као новинар у Новом Саду, у „Слободној Војводини“, а затим, 1947. године, у Београду, у „Борби“. На београдском Филозофском факултету 1954. године дипломирао је англистику.[2]
Од 1949. је живео у Новом Саду и радио у издавачком предузећу „Матица српска“, најпре као секретар, а после и као уредник.[3]
Био је уредник Летописа Матице српске у периоду од 1969. до 1973.[3]
Награде[уреди | уреди извор]
Тишма је носилац више награда за прозу, поезију и преводилаштво. Добитник је: Бранкове награде (1957); Октобарске награде Новог Сада (1966); Нолитове награде (1977); Нинове награде (1977); награде Народне библиотеке Србије (1978); награде Szirmai Karoly (1977, 1979); Андрићеве награде (1979); награде Лајпцишког сајма за европско разумевање (1995); Аустријске државне награде за европску књижевност (1995); француског Ордена витеза националног реда за заслуге (1997).[4]
Постоји фондација „Александар Тишма” која је почела да додељује истоимену награду 2019. године. Први добитник је Ласло Дарваши из Мађарске за књигу „Зимско јутро – Бог. Домовина. Фамилија”.[5]
Књижевна дела[уреди | уреди извор]
Песме:
- Насељени свет, 1956.
- Крчма , 1961.
Збирке приповедака:
- Кривице, 1961.
- Насиље , 1965.
- Мртви угао, 1973.
- Повратак миру, 1977.
- Школа безбожништва , 1978.
- Хиљаду и друга ноћ - изабране приповетке, 1987.
- Искушења љубави - изабране приповетке, 1995.
Романи:
- За црном девојком, 1969.
- Књига о Бламу, 1972.
- Употреба човека, 1976.
- Бегунци, 1981.
- Вере и завере, 1983.
- Капо, 1987.
- Широка врата, 1988.
- Које волимо, 1990.
- Женарник, 2010.
Остало:
- Другде, 1969 - путописи
- Пре мита, 1989 - есеји
- Шта сам говорио, 1996 - интервјуи
- Дневник: (1942-1951), 1991 - дневник
- Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - дневник
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Тишма, Александар”. Званична презентација. издавачка књижарница Зорана Стојановића. Приступљено 4. 6. 2019.
- ^ Тишма, Александар. Вере и завере. Нови Сад : Академска књига, 2015. стр. 285. ISBN 978-86-6263-098-8.
- ^ а б „Летопис Матице српске”. Званична презентација. Матица српска. Приступљено 4. 6. 2019.
- ^ „Биографија”. tisma-foundation.com. Архивирано из оригинала на датум 26. 02. 2019. Приступљено 26. 2. 2019.
- ^ Први пут уручена награда „Александар Тишма” („Политика”, 26. јун 2019)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Биографија на сајту САНУ
- Необјављени Тишмин роман пред читаоцима („Политика“, 12. јун 2010)
- Радио-телевизија Србије: Тишмина хроника бешчашћа, објављено у петак, 22. фебруар 2013.
- Установљена награда „Александар Тишма” („Вечерње новости”, 15. фебруар 2018)
- Мухарем Баздуљ - „Александар Тишма: За црном судбиномˮ
 | Овај биографски чланак везан за књижевника је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |
| Опште | |
|---|---|
| Народне библиотеке | |
| Биографски речници | |
| Остало | |
