Malina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja, pogledajte Malina (višeznačna odrednica).
malina
Raspberries, fruit of four species.jpg
Malina
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Rosales
Porodica: Rosaceae
Potporodica: Rosoideae
Rod: Rubus (малине и купине)
Podrod: Idaeobatus (малине)
Binomijalna nomenklatura
Rubus idaeus
L.

Malina je višegodišnja listopadna biljka, žbunastog ili polužbunastog rasta, sa višegodišnjim korenom i sa jednogodišnjim i dugim dvogodišnjim izdancima koja pripada familiji ruže (Rosaceae), rodu Rubus i ima više podroda.

Divlje vrste i rasprostranjenost[uredi]

Divlja američka crna malina (Rubus occidentalis).
Divlja evropska crvena malina (Rubus idaeus vulgatus).

Podrod Idaeobatus je rasprostranjen u celom svetu i obuhvata oko 195 vrsta maline. U ovom najvećem podrodu najvažnije su:

  • Crvena malina (Rubus idaeus)
  • Crna američka (kupinolika) malina (Rubus occidentalis)
  • Purpurna malina (Rubus neglectus)

Crvena malina obuhvata dve podvrste:

  • Evropska crvena malina (Rubus idaeus subsp. vulgatus Arrhen.)
  • Američka crvena malina (Rubus idaeus subsp. strigosus Micx.)

Malina se rasprostire u Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, Evropi, južnom delu Afrike i Australiji. Najviše vrsta maline potiču iz Azije a najmanje iz Evrope.

Evropska crvena malina (Rubus idaeus subsp. vulgatus Arrhen.) je žbun koji raste u celoj Evropi i severozapadnom delu Azije čiji su izdanci uglavnom trnoviti a na kojima se nalaze neparnoperasti listovi sa 3 ili 5 liski, jajastog oblika. Cvetovi su dvopolni (hermafroditni) a tučkovi su viši od prašnika ili jednaki sa njim. Plod je tamnocrven izduženog ili loptastog oblika, koji predstavlja zbir od 20 do 150 koštunica. U Evropi je uvedena de se na kultivisani način gaji početkom 17. veka. U Srbiji se ova divlja malina može obično naći na krčevinama, požarištima, proplancima i iskrajcima bukovih i drugih šuma, blizu potoka i rečica, na nadmorskoj visini od 600 do 1200 metara. Malina kao biljka traži dosta svetlosti i vlage. Američka crvena malina (Rubus idaeus subsp. strigosus Micx.) se rasprostire u severnom i srednjem delu Severne Amerike i istočnoj Aziji. Plod ove maline je svetlocrven i poluloptast a biljke imaju brojne žlezdane dlake. Za razliku od divlje evropske otpornija je prema niskim temperaturama.

Crna američka (kupinolika) malina (Rubus occidentalis) se rasprostire u Severnoj Americi, i to u južnom delu Kanade i severnom i srednjem delu SAD. Crna malina je višegodišnji bujan žbun čiji trnoviti izdanci se lučno savijaju i ožiljavaju vrhom. Jednogodišnji izdanci su zelenkasti ili ljubičasti a neparnoperasti listovi sadrže 3 ili 5 liski. Cvetovi su dvopolni (hermafroditni) dok su tučkovi niži od prašnika ili jednaki sa njim. Plod je čvrst, crn i poluloptast koji ima zbir od 40 do 80 koštunica. Purpurna malina (Rubus neglectus) rasprostranjena je u Severnoj Americi i tipičan je prirodni hibrid između američke crvene maline i američke crne maline. Izdanci liče na američku crnu malinu, koji se savijaju i ožiljavaju vrhom, a plod je tamnocrven, purpuran.

Morfologija[uredi]

Mlada sadnica.
Dvogodišnji zasad maline sorte vilamet.
Plodovi maline, sorte Vilamet, u fenofazi sazrevanja, juna meseca, na kultivisanom malinjaku u Srbiji.

Koren maline je osnovni vegetativni višegodišnji organ koji utvrđuje biljku i raste vrhom u zemljište. Ima ulogu da iz zemljišta usisava vodu i mineralne rastvore i da ih sprovodi u stablo. Služi za skladištenje organskih materija i za vegetativno razmnožavanje. Glavni koren maline se razvija iz korenka klice koji je smešten u semenici. Glavni koren ubrzo iščezava a njegovu ulogu preuzimaju adventivni koreni koji rastu iz podzemnog stabla. Korenov sistem maline se prostire do 50 cm dubine, koji je sposoban da se deblja i obrazuje godišnje godove.

Stablo je osnovni vegetativni organ maline na kome su listovi spiralno raspoređeni a vrhom neograničeno raste tokom jedne vegetativne sezone. Stablo i lišće grade izdanak koji ima dva dela, nadzemni i podzemni deo. Nadzemni izdanak živi skoro dve godine dok je podzemni višegodišnji i na mladim žilama crvene maline obrazuje se veći broj pupoljaka od kojih postaju mladi izdanci. Na podzemnom delu izdanka se tokom vegetativne sezone razvijaju advetivni koreni. Mladi jednogodišnji nadzmeni izdanci, koji su tokom proleća izbili na površinu zemljišta, nose krupne neparnoperaste listove sa 3 ili 5 liski. U pazuhu listova jednogodišnjeg izdanka se razvijaju jedan ili dva bočna pupoljka iz koji se razvijaju rodne grančice, koje nose cvetove i plodove. Jednogodišnji izdanci su različite dužine i njihova dužina zavisi od sorte. Mladi izdanci imaju trnove (emergence). Ovi izdanci su zelene boje pokrivenim pokoričnim tkivom koja na jesen puca i zamenjuje se novim pokoričnim tkivom koji zavisno od sorte je crven, mrkocrven i žut. Kod dvogodišnjih nadzemnih izdanaka srž je jako razvijena. Tokom druge godine iz bočnih pupoljaka razvijaju se rodne grančice koje nose cvetove i plodove. Najveći broj i najkrupnije plodovi maline obrazuju se na rodnim grančicama na srednjoj trećini izdanka, a ponekad i na rodnim grančicama donjeg dela vršne trećine izdanka. Rezidba maline se mora podešavati tako da se sačuva najveći broj rodnih grančica, a odstrane samo nerodni vrhovi izdanka.

List je osnovni vegetativni organ maline koji se obrazuje kao izraštaj na stablu i čije rastenje je ograničeno. List je neparnoperast i sastoji se od 3 do 5 jajastih liski. U listu maline se vrši fotosinteza (sinteza organske materije), disanje (razgrađivanje organske materije) i transpiracija (isparavanje vodene pare). Listovi se razvijaju od lisnih začetaka, koji se potom raslojavaju u lisnu osnovu, lisnu dršku i liske. Liska je najznačajniji deo lista, kao organ za fotosintezu i transpiraciju. Lice liske je tamnije zeleno i nalazi se odozgo, usmereno ka sunčevoj svetlosti, a naličijije svetlije zeleno i nalazi se odozdo.

Na rodnim grančicama, koji se razvijaju na dvogodišnjim izdancima, obrazuju se cvetni pupoljci, u septembru ili oktobru. Prvo se obrazuje najbrže termalni cvet u cvasti a potom sporije ostali cvetovi u vidu nepravilne spirale. Cvetovi maline su sakupljeni u cvasti, koji se obrazuju u pazuhu priperaka na rodnoj grančici. Jednorodne sorte maline počinju da cvetaju sredinom maja. Cvet maline je dvopolan (hermofroditan), koji se sastoji od čašice, krunice, prašnika i tučkova. Čašica i krunica grade cvetni omotač. Prašnici u čijim kesicama se obrazuju polenova zrna grade prsten oko tučkova. Tučkovi se nalaze na poluloptastoj cvetnoj loži. Cvetanje maline traje nešto duže - 20 do 25 dana.

Oko sasušene cvetne lože nalazi se sakupljen veliki broj koštunica koji čini zbirni plod maline. Sam plod je izgrađen od 20 do 160 pojedinačnih koštunica, a svaka koštunica nastaje od jednog oplodnog listića. Nakon završenog oplođavanja, razvićem semenog zametka, postaje seme, koje sadrži opnu semenjače i klicu.

Godišnji ciklus maline[uredi]

U toku godine malina prolazi kroz više fenofaza, koje se ponavljaju svake godine:

  • početak rastenja i listanja
  • cvetanje
  • oprašivanje i oplođivanje
  • sazrevanje plodova
  • obrazovanje cvetnih pupoljaka
  • zimsko mirovanje

Genetika i hemijski sastav[uredi]

Maline su isključivo diploidi (2n = 2x = 14), nasleđivanje je kao i kod drugih voćaka heterozigotno, a javljaju se i oblici interakcije gena i plejotripije.

Težina ploda šumske maline kreće se od 0,9 do 1,7 g, a plod kod plemenite od 1,7 do 8,4 g. Malina je „medonosna biljka“ koja kod plemenite sorte sadrži 77,4 - 90,9 odsto vode, 9,1 - 22,6 odsto ukupne suve materije, 8,0 - 13,0 odsto rastvorljive suve materije. Ukupnih šećera ima 3,4 - 6,9 odsto, od čega je glukoza 1,1 -3,3 odsto, fruktoza 1,3 - 3,4 odsto i saharoza 0,1 - 2,0 odsto. Najviše ima limunske kiseline, jabučne, pa silicilne i mravlje. Vitamin „C“ je zastpuljen od 12,8 - 53,2 mg odsto, a „pH“ 2,95 - 3,52.

Otpornost na bolesti[uredi]

Otpornost pokaѕuje prema lisnoj vaši Amphorophora agathonica Hottes, koja je vektor virusa mozaika crvene maline (engl. Raspberry mosaic virus, RMV). Umereno je osetljiv na prouzrokovače sive truleži ploda (Botrytis cinerea), a dosta izraženu osetljivost pokazuje prema prozrokovaču uvenuća pupoljka i rodnih grančica (Didymella applanata).

Plemenite sorte[uredi]

Istorija gajenja maline[uredi]

Prosute maline, rad američke slikarke Sare Mirjam, 1860.

U antičkim vremenima malina je bila poznata u Evropi kod svih naroda, čije su plodove brali po šumama i koristili za jelo i kao lek. Prvi istorijski zapisi o malini se vezuju u vreme Rimskog carstva, gde na početku nove ere Plinije Stariji navodi da malina obilno raste na planini Idi u Grčkoj (u Maloj Aziji, nedaleko od Troje), po kojoj je crvena malina i dobila ime Rubus idaeus L. Prvi pisani podatak koji potiče iz Rusije, u vreme Jurija Vladimiroviča - Dulguskog (1090 - 1157) osnivača Moskve, navodi da u okolini tog grada postoje neprohodni malinjaci. Malina je prvi put počela da se gaji u pojedinim vrtovima u Engleskoj 1548. godine. Ova zemlja je u narednom periodu postala centar vrtlarstva nakon čega su ostali brojni pisani podaci o malini. Luzon u knjizi „Novi voćnjak i vrt“ iz 1618. objavljuje sliku vrta u kome se nalazi i malina. Perkinson u knjizi „Raj u sunčanom zemaljskom raju“ iz 1629. celo prvo poglavlje posvećuje malini, a navodi i dve vrste, crvenu i belu. Lengli u knjizi iz 1729. opisuje tri vrste, belu, crvenu i purpurnu, a do kraja 18. veka malina se spominje u knjigama kod brojnih autora o vrtovima. Londonsko hortikulturno društvo objavljuje „Katalog voćaka“ 1826. godine koje sadrži 23 poznate vrste. U Ist Molingu u Engleskoj u 20. veku stvorene su mnoge sorte: moling eksploit, moling džul, moling promis i dr. U Severnoj Americi rasadničar V. Prins iz države Njujork pominje 1771. tri sorte: belu, crvenu englesku i crvenu američku, a njegov sin V. R. Prins, 1832., čak 18 sorti. Dr V. D. Brikle (1799 - 1863) stvorio je mnoge nove sorte maline, a E. S. Fuler u svojoj knjizi „Jagodasto voće“ iz 1867. godine daje podsticaj za stvaranje prerađivačke industrije jagodastog voća. U eksperimentalnim centrima SAD u 20. veku stvorene su mnoge sorte: vilamet, kenbi, september, miker, heritejdž, pjualop, maski i dr. U Rusiji Cinger je objavio knjigu „Detaljno uputstvo o gajenju voćaka u našem severnom klimatu“ 1803. godine u Rigi u kojoj spominje malinu, a potom 1829. objavljuje knjigu u kojoj spominje tri sorte maline: boljšaja krasnaja kilska, boljšaja žuta maltiskaja i boljšaja amerikanskaja. U 20. veku u Rusiji, stvorene su brojne nove sorte u Vsejuznom institutu rastenivodstva - VIR.

Plodovi sorte vilamet.

U Srbiji malina je počela da se gaji 1880. godine kao ukrasna baštenska biljka. Robna prozvodnja maline u Srbiji počinje oko 1920. godine, kada se određuju malinarska područja Valjeva i Čačka za potrebe lokalnog tržišta. Na području Valjeva gajenje maline je prvo počelo u rejonu sela Bukovice i Zlatarića, a plod maline se koristio za slatko, sirup i pulpu. Vodeća sorta u ovom kraju u prvom periodu bila valjevska (marlboro), da bi je zamenile moling promis i moling eksploit, a krajem 20. i početkom 21. veka vodeća sorta je vilamet. Na severnim padinama planine Jelice, u području Čačka, vodeća sorta u prvom periodu postaje jelička, da bi je zamenila valjevska, a potom moling promis i moling eksploit, a krajem 20. veka vodeća sorta postaje vilamet. U Srbiji, u drugoj polovini 20. veka, Institut za voćarstvo u Čačku doprineo je uvođenju novih i kvalitenih sorti maline, a stručnjaci iz ovog instituta su stvorili tri nove sorte crvene maline: gradinu, krupnu dvorodnu i podgorinu.[1] Krajem 20. veka vodeći malinarski krajevi su:

  • Valjevski - Podgorina i Pocerina;
  • Šabački - Krupanj, Loznica i Bajina Bašta;
  • Kosjerićki - pravac Povlen – Varda;
  • Požeški - okolina Požege;
  • Ariljski - okolina Arilja;
  • Ivanjički - Ivanjica, Kaona, Kotraža i Guča;
  • Čačanski - Čačak i Kablar sa okolinom;
  • Kraljevički - Kraljevo i Dragačevo sa okolinom;
  • Leskovači - brdsko-planinski kraj.

Najznačajnije plemenite sorte[uredi]

Od 17. veka do danas u svetu je stvoreno više od 1000 sorti crvene, crne i purpurne maline. Jedne od najznačajnih ekonomskih plemenitih sorti maline su:

  • Moling eksploit (Malling Exploit) je stvoren ukrštanjem 1937. godine od roditelja njuborga X Seedling 30/8. Selekcionar dr N. H. Grub iz Ist Molinga u Velikoj Britaniji.
  • Moling promis (Malling Promise) je stvoren ukrštanjem 1937. godine od roditelja njuborga X Seedling 30/8. Selekcionar dr N. H. Grub iz Ist Molinga u Velikoj Britaniji.
  • Vilamet (Willamette) je stvoren ukrštanjem 1942. od roditelja njuborg X lojd džordž. Selekcionar dr G. F. Valdo sa Univerziteta u Korvalisu, Oregon, SAD.
  • Gradina je stvorena ukrštanjem 1962. od roditelja moling eksploit X rubin. Selekcionari dr P. D. Mišić, inž. V. Ž. Bugarčić i dr M. B. Tešić iz Instituta za voćarstvo u Čačku, Srbija (tada u SFRJ)
  • Miker
  • Polka
  • Polana

Izbor zemljišta, sadnica i tehnologija gajenja[uredi]

U Srbiji plemenite sorte najbolje uspevaju od 400 do 800 metara nadmorske visine. Malina kao višegodišnja kultura ostaje na jednom mestu više od 10 godina zato je važno da se izabere pogodno mesto za sadnju. Malina se najbolje gaji na mestu koje je blago nagnuto, dobro osvetljeno i koje nije izloženo jakim vetrovima, na ravnom tlu sadnja maline se vrši izduzanjem na gredice (leje). Mesto za sadnju se bira i na osnovu mogućnosti navodnjavanja zasada, pogotovo u nižim predelima koji imaju manje padavina, jer malina je biljka koja traži vlagu. Preporučuje se da mesto za podizanje novog malinjaka bude dovoljno udaljeno od drugih malinjaka zbog opasnosti od širenja bolesti iz starih zaraženih zasada. Najbolje zemljište za gajenje maline su gajnjače, potom šumske krčevine i rečni nanosi (aluvijumi). Malini najviše odgovara zemljište čiji je pH oko 6. Zbog toga pre sadnje treba izvršiti analizu zemljišta. Izbor sorte maline za sadnju se ne vrši na osnovu napadnih reklama u pisanim i elektronskim medijima već na osnovu zastupljenosti određene sorte u malinarskom području. U Srbiji je na početku 21. veka najzastupljenija sorta, oko 90 odsto, vilamet. Po pitanju sadnog materijala, na početku 21. veka, u Srbiji vlada opšti javašluk zbog čega treba biti naročito oprezan. Izbor sadnica, poput izbora mesta i zemljišta za sadnju, je od prvorazrednog značaja. Sadnice se poručuju od odgovornog pravnog lica sa sertifikatom, dobrom reputacijom i tradicijom u proizvodnji sadnica iz posebnih matičnjaka maline, koji su podignuti od sortnog i zdravog ishodnog materijala.[2][3][4] Sadni materijal mora biti izuzetenog kvaliteta i mora posedovati atest kojim se garantuje sortna čistoća i potpuna zdravstvena ispravnost sadnica, jer kod legalne ustanove koja proizvodi sadni materijal, sortnost ishodnog materijala utvrđuju pomolozi na osnovu odgovarajućih ispitivanja a zdravstveno stanje ishodnog materijala utvrđuju fitopatolozi odgovarajućim testiranjem.

Upotreba[uredi]

Plodovi maline su slatkokiseli, vrlo ukusni, aromatični i lako svarljivi. Malina je desertno voće, a plod se može koristiti u svežem ili smrznutom stanju, kao i za preradu: sok, sirup, vino, prirodni liker, kompot, slatko, džem, marmeladu, sladoled, kandirano voće, malinu u prahu i pulpu. List se praktično koristi samo u narodnoj medicini za ispiranje usne duplje kod upale njene sluzokože, kod upale ždrela i kod proliva. Ulazi u sastav mnogobrojnih mešavina za lečenje oboljenja kardio-vaskularnog, želudačno-crevnog sistema, menstrualnih i hormonskih poremećaja i avitaminoza. Takođe ulazi u sastav mešavina za tzv. prolećno čišćenje krvi. List maline može da zameni neke čajeve, kao što su indijski, gruzijski i ruski.

U mnogim zemljama se plod koristi u naučnoj medicini kao sredstvo za izbacivanje tečnosti, kod proliva i ekcema. Ekstrakt iz ploda deluje protiv virusa. Pored toga on aktivira pankreas na lučenje insulina pa time snižava šećer u krvi. Koristi se i u prehrambenoj industriji.

U poslednje vreme se istražuje delovanje maline na maligne ćelije. Ustanovljeno je da elaginska kiselina, koje ima dosta u malinama, sprečava umnožavanje ćelija raka. Preventivno i suzbijajuće dejstvo ima i plod i čaj od lišća maline (i drugog jagodičastog voća: jagode, kupine i dr.). U terapiji malignih oboljenja maline nisu lek i ne mogu da ga zamene, ali su dobra zaštita od tih bolesti.

Proizvodnja[uredi]

Po agenciji UN za ishranu i poljoprivredu Fao Srbija je jedna od vodećih svetskih proizvođača malina.

Proizvodnja u tonama - podaci 2010-2011:
država 2010 2011
 Rusija 125,000 27% 140,000 26%
 Poljska 92,864 20% 117,995 22%
 Srbija 83,870 18% 89,602 16%
 SAD 36,741 8% 48,948 9%
 Ukrajina 25,700 5% 28,100 5%
 Meksiko 14,343 3% 21,468 4%
 Ujedinjeno Kraljevstvo 17,000 4% 16,761 3%
 Kanada 11,864 3% 12,285 2%
 Azerbejdžan 10,100 2% 11,000 2%
 Španija 9,226 2% 9,559 2%
ukupno 471,322 100% 543,421 100%
Izvor: UN FAO statistikaT [5]
Svetska malinogorja.

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

Literatura[uredi]

  • Dr Staniša A. Paunović, dr Petar D. Mišić i dr Asen S. Stančević:Jagodasto voće, NOLIT - Beograd, 1974.
  • Dr Aleksandar Šoškić: „Malina“, NOLIT - Beograd, 1995.
  • Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Grlić, Lj: Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, August Cesarec, Zagreb, 1986.
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Lakušić, D: Vodič kroz floru nacionalnog parka Kopaonik, JP Nacionalni park Kopaonik, Kopaonik, 1995.
  • Marin, P, Tatić, B: Etimološki rečnik, NNK Internacional, Beograd, 2004.
  • Mindel, E: Vitaminska biblija, FaMilet, 1997.
  • Mišić Lj, Lakušić R: Livadske biljke, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
  • Tucakov, J: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1984.

Spoljašnje veze[uredi]