Mehanički Turčin

Bakrorez Mehaničkog Turčina

Mehanički Turčin, takođe poznat i pod kraćim imenom Turčin (mađ. A Török), bila je lažna mašina za igranje šaha koju je 1770. kontruisao mađarski izumitelj Volfgang fon Kempelen (1734–1804). Ova mašina je za kratko vreme postala najveća enigma i senzacija širom sveta. Turčin je uspevao da pobedi većinu svojih izazivača, čak i neke od najučenijih i najiskusnijih šahista. Kao dokaz da mašina može da nadmudri čoveka, ulivao je strah i izazivao neprijatnost među ljudima. Uništen je 1854. u požaru i tokom čitavog svog postojanja niko nije uspeo da otkrije istinu koja se krije iza njega.

Naime, Mehanički Turčin je u stvari bio mehanička iluzija koja je omogućila čoveku, velemajstoru šaha koji se krio unutra da upravlja mašinom. Među majstorima šaha koji su tajno upravljali bili su Johan Algajer, Henri Bonkort, Aron Aleksandre, Vilijam Luis, Žak Mure i Vilijam Šlumberže, međutim igrači unutar mehanizma tokom Kempelenove prvobitne turneje ostaju misterija.

Konstrukcija Mehaničkog Turčina

Kempelen je svoju ispiraciju za izgradnju Turčina dobio nakon posete dvoru Marije Terezije od Austrije u palati Šenbrun, gde je Fransoa Peletje izvodio čin iluzije. Da bi impresionirao Mariju Tereziju, obećao je da će se na dvor vratiti sa izumom koji će nadmašiti prikazane iluzije.

Potpisani autoportret Kempelena

Tako je, kao rezultat izazova, nastala šah-mašina, poznatija kao Mehanički Turčin. Mašina se sastojala od modela ljudske glave i trupa u prirodnoj veličini, crne brade i sivih očiju, obučenog u otomanski ogrtač i turban — „tradicionalnu nošnju“, prema novinaru i autoru Tomiju Stendidžu. U levoj ruci je držao lulu, dok je desna bila naslonjena na komodu dužine 110 cm, širine 61 cm i visine 76 cm. Na vrhu komode bila je šahovska tabla dimenzije 460x460 mm . Prednja strana komode sastojala se od troja vrata, otvora i fioke, koja je prilikom otvaranja otkrivala crveno-beli šahovski set od slonovače.

Unutrašnjost mašine je bila izuzetno komplikovana i dizajnirana tako da posmatrače dovede u zabludu. Otvorena sa leve strane, prednja vrata komode otkrivala su niz zupčanika nalik onima u satnom mehanizmu. Sa druge strane komode se nalazio crveni jastuk, neke pomerljivi delovi kao i mesingane konstrukcije. Ispod ogrtača modela bila su skrivena još dvoja vrata. Ona su takođe otkrivala zupčanike. Ovakav dizajn omogućio je nesmetan i jasan pogled kroz mašinu i time stvarao savršenu iluziju.

Ni satni mehanizam koji je vidljiv sa leve strane, niti fioka u kojoj se nalazio šahovski set nisu u potpunosti zauzimali prostor komode, što je omogućilo igraču da ostane neopažen prilikom njihovog otvaranja. Odgovor na pitanje kako je igrač unutar mašine ostao neprimećen prilikom otvaranja drugih vrata jeste klizno sedište pomoću kojeg je igrač mogao da klizi sa mesta na mesto i tako izbegne posmatrače dok je prezenter otvarao vrata.

Reknicova ilustracija preseka Turčina, koja nije u potpunosti validna, pošto je pogrešio u pogledu položaja igrača koji je upravljao mašinom, kao i dimezije same mašine.

Šahovska tabla na vrhu komode bila je dovoljno tanka da omogući magnetnu vezu. Svaka figura u šahovskom kompletu imala je mali, jak magnet pričvršćen za svoju osnovu. Kada bi se figure postavile na tablu, privlačile bi magnet pričvršćen za konac ispod specifičnih mesta na tabli. Ovo je omogućilo igraču unutar mašine da vidi koje se figure gde pomeraju na šahovskoj tabli.  Donji deo šahovske table imao je odgovarajuće brojeve, 1–64, pa je shodno tome mogao da vidi na koja mesta je uticao potez igrača. Unutrašnji magneti su bili postavljeni na način da spoljne magnetne sile nisu uticale na njih, pa bi Kempelen često stavljao magnet sa strane table kako bi dokazao da mašina nije bila pod uticajem magnetizma.

Na vrhu komode nalazila se i mala drvena kutija u koju je Kempelen često zavirivao tokom igre, sugerišući da kutija kontroliše neke aspekte mašine. Johan Nepomuk Melzel, kasniji vlasnik mašine, nije koristio kutiju. Neki su verovali da kutija ima natprirodnu moć; Karl Gotlib fon Vindiš je u svojoj knjizi Neživi razum iz 1784. napisao da je „jedna stara dama, koja nije zaboravila priče koje joj je pričala u mladosti… otišla i sakrila se na sedištu pored prozora, što je dalje mogla od zlog duha, za koji je čvrsto verovala da je zaposeo mašinu“.

Unutrašnjost je takođe sadržala još jednu šahovsku tablu koja je bila povezana sa nizom poluga u stilu pantografa koje su kontrolisale levu ruku modela. Okretanje poluge bi otvaralo i zatvaralo Turčinovu ruku, omogućavajući mu da uhvati figure na tabli.

Igrač unutar mašine je imao i alate za pomoć u komunikaciji sa prezenterom. Dva mesingana diska opremljena brojevima bila su postavljena jedan naspram drugog na unutrašnjoj i spoljašnjoj strani komode. Šipka je mogla da rotira diskove do željenog broja, koji je služio kao kod između igrača i prezentera.

Prezentovanje Turčina svetu

Prvo pojavljivanje Turčina bilo je 1770. godine u palati Šenbrun, otprilike šest meseci nakon Peletjeovog čina. Kempelen se obratio prisutnima, predstavljajući šta je napravio, i započeo demonstraciju mašine i njenih delova. Kempelen je uvek počinjao otvaranjem vrata i fioka komode, dozvoljavajući publici da pregleda mašinu. Nakon toga, Kempelen bi objavio da je mašina spremna za svog izazivača.

Turčinovo rešenje Konjićevog puta.

Kempelen bi obavestio izazivača da će Turčin koristiti bele figure i imati prvi potez. Turčin je mogao dva puta da klimne glavom ako je zapretio protivničkoj dami i tri puta kada je stavio kralja u šah. Ako bi protivnik napravio nedozvoljen potez, Turčin bi odmahnuo glavom, pomerio figuru unazad i napravio sopstveni potez. Kempelen bi pozvao sve posmatrače da donesu magnete, gvožđe i magnetne rude i stave u komodu kako bi proverili da li mašinom upravlja neki oblik magnetizma. Prvi koji je igrao protiv Turčina bio je grof Ludvig fon Kobenzl, austrijski dvorjanin u palati. On je brzo bio poražen, zajedno sa ostalim izazivačima toga dana, a posmatrači su izjavili da je mašina igrala agresivno i da je pobeđivala svoje protivnike u roku od trideset minuta.

Drugi deo demonstracije mašine bilo je rešavanje Konjićevog puta, čuvene šahovske zagonetke. Zagonetka zahteva od igrača da pomera konja preko šahovske table, dodirujući svako polje samo jedanput. Dok se većina iskusnih šahista tog vremena još uvek mučila sa pronalaženjem rešenja, Turčin je bio sposoban da pronađe rešenje, sa kojeg god polja pošao.

Turčin je takođe mogao da komunicira sa gledaocima pomoću male table na koju mogu da se zalepe slova (engl. letter board). Igrač unutar mašine, čiji identitet tokom perioda kada je Kempelen predstavio mašinu u palati Šenbrun nije poznat, mogao je da komunicira sa njima na engleskom, francuskom i nemačkom. Karl Fridrih Hindenburg, univerzitetski matematičar, je vodio zapisnik o razgovorima za vreme Turčinovih nastupanja u Lajpcigu, koji je kasnije objavio. Pitanja koja je Turčin postavljao i ona na koja je odgovarao ticala su se njegovih godine, bračnog statusa i tajne koja stoji iza njegovog funkcionisanja.

Turneja po Evropi

Fransoa-Andre Danikan Filidor, pobedio je Turčina 1783. godine u Parizu

Nakon vesti o njenom prvom pojavljivanju, interesovanje za mašinu je poraslo širom Evrope. Međutim, Kempelen je radio na drugim projektima i nije izlagao Turčina, često pod izgovorom da je mašina na popravci. Fon Vindiš je u jednom trenutku zapisao da je Kempelen „odbio molbe svojih prijatelja i uskratio gomili radoznalaca iz svih zemalja mogućnost da vide ovu nadaleko čuvenu mašinu“. U deceniji nakon nastupa u palati Šenbrun, Turčin je igrao samo sa još jednim protivnikom, Ser Robertom Marej Kejtom, škotskim plemićem, a Kempelen je otišao toliko daleko da je potpuno razmontirao Turčina nakon partije. Kempelen je, navodno, svoj pronalazak nazvao „običnom bagatelom“, jer nije bio zadovoljan njegovom popularnošću. Umesto toga, nastavio je da radi na parnim mašinama i mašinama za oponašanje ljudskog govora.

Car Jozef II Habzburški je 1781. godine naredio Kempelenu da rekonstruiše Turčina i da ga dostavi u Beč, kako bi ga predstavio velikom knezu Pavlu i njegovoj ženi, koji su bili u poseti. Nastup je bio toliko uspešan da je veliki Knez Pavle predložio da mašina krene na turneju po Evropi, na šta je Kempelen nerado pristao.

Turčin je započeo svoju evropsku turneju 1783. godine, nastupom u Francuskoj u aprilu. Pre nastupa u Parizu, zaustavili su se u Versaju, gde je Turčin izgubio meč od Šarla Godefroa de La Tur d'Overnja, Vojvode od Bujona. Po dolasku u Pariz u maju iste godine, bio je prikazan javnosti i igrao je sa raznim protivnicima, uključujući advokata po imenu Gospodin Bernard, drugog najboljeg šahiste tog vremena. Posle odsedanja u Versaju, ljudi su sve više zahtevali da mašina igra protiv Fransoa-Andre Danikana Filidora, koji je važio za najboljeg šahistu svog vremena. U Kafe de la Režansu, mašina je igrala protiv mnoštva najveštijih igrača, često gubeći (npr. protiv Bernarda i Verdonija), a zatim je konačno odigran meč sa Filidorom na Francuskoj Akademiji nauka. Iako je Filidor pobedio u partiji sa Turčinom, Filidorov sin kaže da je njegov otac događaj nazvao „njegovom najzamornijom partijom šaha ikada!“ Turčinova poslednja partija u Parizu bila je protiv Bendžamina Frenklina, Američkog ambasadora u Francuskoj. Frenklin je navodno uživao u partiji i ostao zainteresovan za mašinu do kraja svog života, a sačuvao je i primerak knjige Filipa Tikensa Pronalazak šah-mašine u svojoj ličnoj biblioteci.

Nakon svoje turneje po Parizu, Kempelen je Turčina preselio u London, gde su ljudi mogli da igraju sa njim za 5 šilinga. Tikens, poznati skeptik svog vremena, istraživao je Turčina u pokušaju da razotkrije način na koji mašina funkcioniše iznutra. Iako je poštovao Kempelena i smatrao ga za „veoma genijalnog čoveka“, on je tvrdio da je Turčin bio složena prevara sa malim detetom u mašini, a mašinu je opisao kao „komplikovani sat, samo jedna od mnogih drugih genijalnih skalamerija, napravljenih da zavedu i obmanu posmatrače“.

Posle godinu dana u Londonu, Kempelen i Turčin su otputovali u Lajpcig, usput se zaustavljajući u raznim evropskim gradovima. Iz Lajpciga je otišao u Drezden, gde je Jozef Fridrih Frajher fon Raknic posmatrao mašinu i objavio svoja zapažanja u svojoj knjizi O šahisti gospodina fon Kempelena i njegovoj replici, zajedno sa ilustracijama koje pokazuju njegova uverenja o tome kako mašina radi. Kempelen se zatim preselio u Amsterdam, nakon čega je, kako kažu, prihvatio poziv Fridriha Velikog, kralja Pruske, u palatu Sansusi u Potsdamu. Priča kaže da je Fridrih toliko uživao u igranju sa Turčinom, da je platio veliku sumu novca Kempelenu u zamenu za tajnu mašine. Fridrih nikada nije odao tajnu, ali je navodno bio razočaran kada je saznao kako mašina radi. Ova priča je nepotvrđena; nema dokaza o Turčinovom susretu sa Fridrihom, koji se prvi put pominje početkom 19. veka, kada je takođe proširena netačna vest da je Turčin igrao protiv britanskog kralja Džordža III. Čini se najverovatnije da je mašina ostala nekorišćena u palati Šenbrun više od dve decenije, iako je Kempelen neuspešno pokušavao da je proda u poslednjim godinama svog života. Kempelen je umro u 70. godini 26. marta 1804. godine.

Melzel i mašina

Nakon Kempelenove smrti, Turčin nije nastupao sve do 1805. godine kada je Kempelenov sin odlučio da ga proda Johanu Nepomuku Melzelu, bavarskom muzičaru koji se interesovao za razne mašine i uređaje. Melzel, čovek poznat po patentiranju oblika metronoma, već je pokušao da kupi Turčina jednom ranije, pre Kempelenove smrti. Taj pokušaj je propao, jer je Kempelen tražio 20.000 franaka za mašinu; Kempelenov sin je prodao Turčina Melzelu za polovinu ove sume.

Nakon kupovine mašine, Melzel je morao da nauči njene tajne i da izvrši neke popravke kako bi je vratio u radno stanje. Njegov cilj je bio da tajna funkcionisanja Turčina bude teže uočljiva. Na tome je radio narednih deset godina, dok je u međuvremenu nastupao, a najpoznatiji susret bio je sa Napoleonom Bonapartom.

Plakat za Melzelov nastup sa Turčinom u Londonu

Godine 1809, Napoleon Prvi od Francuske došao je u palatu Šenbrun da igra protiv Turčina. Prema izveštaju očevidaca, Turčin je čak salutirao Napoleonu pre početka meča. Mašinom je u to vreme upravljao Johan Baptist Algajer. Postoje brojne neproverene verzije o tome kako se odigrala partija. Prema Bredliju Juartu, Turčin je sedeo u jednoj prostoriji, a Napoleon u drugoj, za posebnom šahovskom tablom. Napoleonu nije bilo dozvoljeno da prilazi Turčinu, a Melzel je išao iz sobe u sobu i igrao poteze, kako bi gledaocima bilo lakše da prate partiju. Na iznenađenje, Napoleon je odigrao prvi potez, iako je običaj bio da partiju započinje Turčin;  Melzel je ipak dozvolio da se igra nastavi. Ubrzo nakon toga, Napoleon je napravio nedozvoljen potez. Uočivši to, Turčin je vratio figuru na prvobitno mesto i nastavio igru. Napoleon je ponovo povukao nedozvoljeni potez, na šta je Turčin u potpunosti uklonio figuru sa table, i odigrao svoj potez. Kada je Napoleon pokušao treći put, Turčin je zamahnuo rukom, srušivši sve figure sa table. Napoleonu je navodno ova predstava bila zabavna, a zatim je igrao pravu partiju sa mašinom, u kojoj je odigrao devetnaest poteza pre nego što je prevrnuo svog kralja u znak predaje. Postoji još mnogo verzija priče: da je Napoleon bio razočaran jer je izgubio od mašine, da je igrao jedan meč sa magnetom na tabli, da je obmotao šal oko glave Turčinu itd.

Godine 1811. Melzel je doveo Turčina u Milano na nastup sa Eženom de Boarneom, princom Venecije. Boarneu se toliko dopala mašina da je ponudio da je kupi od Melzela. Nakon ozbiljnog cenjkanja, Boarne je kupio Turčina za 30.000 franaka — tri puta više nego što je Melzel platio — i zadržao ga je četiri godine. Godine 1815, Melzel se sastao sa Boarneom u Minhenu u nameri da otkupi Turčina nazad. Kupovina je uspešno obavljena, a o tome koliko je platio postoji više nepotvrđenih priča.

Nakon otkupa, Melzel je vratio Turčina u Pariz, gde je upoznao mnoge vodeće šahiste u Kafe de la Režansu. Melzel je ostao u Francuskoj sa mašinom do 1818, kada se preselio u London i održao niz nastupa, prezentujući Turčina, kao i mnoge druge svoje mašine. U Londonu, Melzel i njegov nastup su dobili veliku pažnju štampe, i on je nastavio da unapređuje mašinu. Instalirao je čak i govornu kutiju kako bi mašina mogla da kaže "Échec!" (fr.) kada daje šah.

Godine 1819. Melzel je poveo Turčina na turneju po Ujedinjenom Kraljevstvu. Bilo je nekoliko novina u nastupima, kao što su dozvoljavanje protivniku da igra prvi potez, kao i eliminisanje pešaka ispred lovca na Turčinovoj strani. Turčinov početak sa figurom manje („hendikep pešaka") je izazvao dodatno interesovanje za mašinu i bilo inspiracija za knjigu V. J. Hunemana koja opisuje pomenute partije. Uprkos „hendikepu“, Turčin (kojim je tada upravljao Mure) je završio sa četrdeset pet pobeda, tri poraza i dva remija.

Melzel u Severnoj Americi

Melzel je dobro zarađivao od Turčinovih nastupa, pa ga je put poveo u Sjedinjene Države, gde je pored Turčina poneo i svoje ostale mašine. Godine 1826. nastupao je u Njujorku i popularnost mu je sve više rasla, što je dovelo do mnogih novinskih priča ali i anonimnih pretnji da će tajna biti otkrivena. Melzel je imao problema sa pronalaženjem odgovarajućeg igrača unutar mašine, te je za tu potrebu neuspešno obučavao izvesnu ženu iz Francuske. Na kraju je ponovo pozvao bivšeg saradnika i igrača, Vilijama Šlumberžea, iz Alzasa u Evropi, da dođe u Ameriku, čim mu Melzel obezbedi prevoz.

Po dolasku Šlumberžea, Turčin je nastupao u Bostonu, a Melzel je izneo priču da su bostonski igrači mnogo bolji od njujorških. Turneja je bila uspešna i trajala nekoliko nedelja, nakon čega se preselila u Filadelfiju na tri meseca. Posle Filadelfije, Turčin je otišao u Baltimor, gde je igrao nekoliko meseci, a poznat je i poraz od Čarlsa Kerola, potpisnika Deklaracije o nezavisnosti. Na nastupu u Baltimoru Melzel je dobio vest da su braća Volker, po uzoru na Turčina, konstruisala sopstvenu mašinu, Igrač šaha Volker. Melzel je pogledao konkurentsku mašinu i pokušao da je kupi, ali je ponuda odbijena i kopija je nastupala nekoliko godina, ali nikada nije stekla slavu koju je Melzelova mašina imala i na kraju je pala u zaborav.

Melzel je nastavio sa nastupima širom Sjedinjenih Država do 1828. Nakon dvogodišnje pauze, nastavio je turneju po Americi, nastupajući sa mašinom u raznim mestima, sve do Misisipija, a onda je otišao u Kanadu.  U Ričmondu, u Virdžiniji, Turčina je posmatrao Edgar Alan Po, koji je pisao za Southern Literary Messenger. Poov esej „Melzelov šahista” objavljen je u aprilu 1836. godine i najpoznatiji je esej o Turčinu, iako su mnoge Poove hipoteze bile netačne (kao na primer da mašina uvek mora da pobedi).

Melzel je na kraju odveo Turčina na svoju drugu turneju u Havanu na Kubi. Na Kubi, Šlumberže je umro od žute groznice, a Melzela je ostao bez igrača unutar Turčina. Melzel je umro na brodu 1838. godine, tokom povratka kući. Svoju mašinu ostavio je kapetanu broda.

Poslednje godine postojanja Mehaničkog Turčina i kasnije

Rekonstrukcija Mehaničkog Turčina

Po povratku broda na kome je Melzel umro, njegove razne mašine, uključujući i Turčina, dospele su u ruke Melzelovog prijatelja, biznismena Džona Oula. On je pokušao je da proda Turčina na aukciji, ali ga je zbog niske ponude na kraju sam kupio za 400 dolara.

Godine 1839. dr Džon Kirsli Mičel, lični lekar Edgara Alana Poa, kupio je Turčina od Oula, restaurirao ga, a zatim ga poklonio Kineskom muzeju Čarlsa Vilsona Pila u Filadelfiji. Turčin je još neko vreme povremeno nastupao, da bi na kraju bio potpuno potisnut i zaboravljen u nekom ćošku muzeja. Jula 1854. godine, izbio je požar u Narodnom pozorištu u Filadelfiji, proširio se do Muzeja i uništio Turčina.

Džon Gougen, američki proizvođač opreme za mađioničare iz Los Anđelesa, potrošio je 120.000 dolara praveći sopstvenu verziju Kempelenove mašine tokom petogodišnjeg perioda, od 1984. do 1989. godine. Replika mašine je koristila originalnu šahovsku tablu, koja je bila čuvana odvojeno od Turčina i koja je nakon požara ostala neoštećena. Prvo javno prikazivanje Gougenovog Turčina bilo je novembra 1989. na konferenciji o istoriji magije. Mašina je predstavljena slično kao što je Kempelen predstavio original, samo što je skrivenog šahistu zamenio računar koji pokreće šahovski program.

Otkrivanje tajni

Tokom postojanja Mehaničkog Turčina napisano je mnogo knjiga i članaka o tome kako je mašina funkcionisala, međutim, većina je bila netačna, jer je izvlačila pogrešne zaključke iz spoljašnjeg posmatranja.

Tajna je u potpunosti otkrivena tek u nizu članaka Sajlasa Mičela za The Chess Monthly. Mičel, sin poslednjeg vlasnika Mehaničkog Turčina, napisao je da nikada nijedna tajna nije bila čuvana kao što je bila tajna Mehaničkog Turčina. Nagađano je mnogo puta, ali nijedno od objašnjenja nikada nije rešilo ovu intrigantnu zagonetku.

Najvažnija biografska istorija o Mašini i Melzelu predstavljena je u knjizi Knjiga o prvom američkom Šahovskom Kongresu koju je objavio Danijel Vilard Fiske 1857. godine.

Godine 1859., pismo koje je u Philadelphia Sunday Dispatch-u objavio Vilijam F. Kumer, koji je radio kao rukovodilac mašine pod Džonom Mičelom, otkrilo je još jedan deo tajne: sveću unutar ormara. Niz cevi vodio je od sveće do Turčinovog koja je u stbari služilo za ventilaciju. Skrivenom šahisti bilo je potrebno osvetljenje unutar ormara, a Turčinova lula je svojim dimom savršeno prikrivala dimljenje iz turbana.

Novi članak o Turčinu pojavio se tek 1899. godine, kada je The American Chess Magazine objavio izveštaj o partiji Mehaničkog Turčina sa Napoleonom Bonapartom. Naredni značajan članak se pojavio tek 1947. godine, kada je Chess Review objavio članke Keneta Harknesa i Džeka Strelija Batela koji su predstavljali sveobuhvatnu istoriju i opis Turčina, upotpunjenu novim činjenicama. Još jedan članak koji je Ernest Vitenberg napisao 1960. za American Heritage dao je nove podatke koji opisuju kako se skriveni igrač unutar Turčina kretao i upravljao mašinom.

U publikaciji Henrija A. Dejvidsona iz 1945. Kratka istorija šaha, značajna težina je data Poovom eseju koji je pogrešno sugerisao da je igrač sedeo unutar lutke Turčina, a ne na pokretnom sedištu unutar ormara. Slična greška se desila u knjizi Aleksa G. Bela iz 1978. godine Mašina igra šah, u kojoj se pogrešno tvrdi da je igrač u Mašini bio obučen dečak (ili veoma mala odrasla osoba) koji je sledio uputstva šahiste koji je bio skriven negde drugde na sceni.

Tek kada je kreiran Deep Blue, IBM-ov pokušaj kompjutera koji bi mogao da izazove najbolje svetske igrače, interesovanje za Turčina se ponovo povećalo i objavljene su još dve knjige: Turčin, Mašina (2000) M. Levitta, i Turčin: Život i delo poznate Šah-mašine iz 18. veka Tom Stendejdža iz 2002. godine. Turčin je korišćen kao personifikacija Deep Blue-a u dokumentarcu Kraj igre: Kasparov i Mašina iz 2003. godine.

Nasleđe i popularna kultura

Reklama za izložbu Adžiba, imitacije Turčina

Zahvaljujući popularnosti i misteriji Mehaničkog Turčina, njegova konstrukcija inspirisala je brojne izume i imitacije, uključujući Adžiba, poznatog kao Egipćanin, američku imitaciju koju je izgradio Čarls Hoper, a sa kojom je predsednik Grover Klivlend odigrao partiju 1885., i manje poznatog Mefista.

Prva imitacija Mehaničkog Turčina je ctvoren od strane braće Volker, a debitovala je u maju 1827. u Njujorku. Godine 1912. Leonardo Tores i Kevedo izgradiće El Ahedrecista, automat za igranje šaha koji je javno nastupio tokom Svetskog sajma u Parizu 1914. Sposoban da igra sa topom i kralje protiv kralja u završnici uz pomoć elektromagneta, bila je to prva prava mašina koja igra šah, što je čini svojevrsnim prethodnikom Deep Blue-a .

Predstava, Šah-mašina, je predstavljena je u Njujorku 1845. U reklami, kao i u članku koji se pojavio u The Illustrated London News, tvrdilo se da se u predstavi pojavljuje Kempelenov Turčin, ali je u stvari to bila kopija Turčina kreirana od strane Dž. Volkera, koji je ranije predstavio "Volker šahistu".

Nemi igrani film Rejmona Bernara Šahista (The Chess Player, France 1927) prepliće stvarnu priču o Turčinu sa izmišljenim avanturističkim elementima. Priča je smeštena u vreme nakon prve podele Poljske 1772. godine.

Turčin je takođe inspirisao dela književne fantastike. Godine 1849., samo nekoliko godina pre nego što je Turčin uništen, Edgar Alan Po je objavio pripovetku Von Kempelen and His Discovery. Kratka priča Ambrouza Birsa Moxon's Master, objavljena 1909. godine, morbidna je priča o mašini koji igra šah i koji liči na Turčina. Naučnofantastična kratka priča Džina Vulfa iz 1977. The Marvellous Brass Chessplaying Automaton takođe u svojoj radnji sadrži uređaj veoma sličan Turčinu. Priča F. Gvinplejna Mekintajra iz 2007. The Clockwork Horror rekonstruiše prvobitni susret Edgara Alana Poa sa Melzelovom Mašinom.

Amazon je 2005. godine pokrenuo Amazonovog Mehaničkog Turčina, veb aplikaciju koja koordiniše rad računara i ljudske inteligencije na zajedničkim projektima.

Literatura

• Ewart, Bradley (1980). Chess, man vs. machine. A S Barnes & Co. ISBN 0-498-02167-X. 
• Professor Thomas L Hankins; Robert J. Silverman (1995). Instruments and the Imagination. ISBN 978-0-691-02997-9. 
• Hooper, David; Whyld, Kenneth (1996) [First pub. 1992]. The Oxford Companion to Chess (2nd izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-280049-3. 
• Feng-hsiung Hsu (2002). Behind Deep Blue: Building the Computer that Defeated the World Chess Champion. ISBN 978-0-691-09065-8. 
• Levitt, Gerald M. (2000). The Turk, chess automaton. McFarland & Co Inc Pub. ISBN 0-7864-0778-6. 
• Löhr, Robert; Bell, Anthea (2007-07-05). The chess machine. Penguin Group USA. ISBN 978-1-59420-126-4. 
• Rice, Stephen Patrick (2004). Minding the Machine: Languages of Class in Early Industrial America. University of California Press. ISBN 978-0-520-22781-1. 
• Standage, Tom (2002). The Turk: The Life and Times of the Famous Eighteenth-Century Chess-Playing Machine. 
• Wood, Gaby (2002). Living Dolls: A Magical History of the Quest for Mechanical Life. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-17879-7.