Milosav Lapovac
Milosav Lapovac | |
|---|---|
| Puno ime | Milosav Stojanović Lapovac |
| Datum rođenja | 1770. |
| Mesto rođenja | Sikirica kod Paraćina, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1844. (73/74 god.) |
| Mesto smrti | Rača, Osmansko carstvo |
Milosav Stojanović Lapovac (Sikirica kod Paraćina (1770 — Rača 1844) je bio hajduk, glavni buljukbaša Smederevske nahije u Prvom srpskom ustanku i knez Smederevske nahije od 1825. godine.
Rani život[uredi | uredi izvor]
Milosav Stojanović Lapovac rodio se oko 1770. godine u selu Sikirica u Paraćinskoj nahiji. Njegov otac Stojan se sa porodicom doselio u Lapovo krajem XVIII veka. Stojan je bio jako uspešan u svom kraju, a svojim znanjem i umećem u Lapovu je postao još imućniji. Stojan je pored Milosava imao još četiri sina Petra, Petka, Pavla i Radovana i dva pastorka Marinka i Damjana.[1] Imao je i sestru Maru koja je bila udata hajduka Miletu Nikolića, jednog od najvernijih hajduka Stanoja Glavaša.[2][3] Nijedan portret Milosava nije sačuvan, a njegov izgled je opisao Miloš Milosavljević: „Milosav je bio srednjeg rasta, širokih pleća, riđe kose, žutih i sjajnih očiju, ozbiljnog i zamišljenog pogleda. Bio je druževan i prijatan.Iza sebe je ostavio jedinca sina Lazu“.[4]
Ne zna se kada se počeo potpisivati „Lapovac“, ni zašto u potpisu nije koristio voje prezime Stojanović.[5]
Pre Prvog srpskog ustanka bio u hajdučkoj družini Stanoja Glavaša. Družinu su činili između ostalih i Hajduk Veljko, Daskal-Cvetko, Cincar-Janko, Konda iz Morave, Vule Ilić iz Kolara i Milovan iz Velike Plane. Od ranog proleća pa do kasne jeseni, oni su bili sakupljeni oko Stanoja Glavaša, u ogromnoj šumi između Kubršnice i Jasenice. Zimi ih je Stanoje slao u bogatije kuće i manastire, a s proleća bi se opet sakupili. Milosav Lapovac bi zimu provodio u Miljkovom manstiru.[6]
Ustanik[uredi | uredi izvor]
Deo narodnih starešina koji je izbegao Seču knezova se 11.i 12. februara okupio u selu Kopljari u Šumadiji, u kući Matije Karatošića. Na tom mestu doneta je odluku o održavanju tajnog sabora u Orašcu. Uz Karađorđa, sastanku su prisustvovali Stanoje Glavaš, Vule Kolarac, hajduk Milovan iz Plane, Milosav Lapovac, Kara Steva i Mileta iz Glibovca. Istoričar Milenko Vukićević ga navodi među deset najznačajnijih ličnosti na ovom zboru, dok Miloš Milisavljević piše da kada je otpočela buna „vidimo Milosava kod Karađorđa kao šestog druga“.[7]
Po dizanju ustankaMilosav Lapovac se odmah priključio Karađorđu sa 30-40 svojih ljudi iz Lapova. Milosav Lapovac je znao da se suprostavi Karađorđu. O tome piše Vuk Stefanović Karadžić koji kaže da je Milosav odbio da sa ustanicima napadnu kneza Teodosija sa kojim je Karađorđe bio u sukobu. On je svoj stav obrazložio rečima: „Mi nismo ustali da se bijemo sa braćom svojom, nego smo ustali da se bijemo sa Turcima, a vama ako je što krivo, eto vam polja pa udrite sami.[8]
Zbog svojih zasluga u Prvom srpskom ustanku Milosav Lapovac je izabran za buljukbašu Smederevske nahije, a bio je pod komandom Đuše Vulićevića. Đuša Vulićević je ubijen prilikom opsade Smedereva 1805.godine, a vođstvo je preuzeo njegov brat Vujica. On je Milosava proglasio za glavnog buljukbašu Smederevske nahije. Kao glavni buljukbaša Smederevske nahije učestvovao je u mnogim bitkama u Prvom srpskom ustanku, a svoje herojstvo pokazao je u boju na Loznici 1810. godine kada je ranjen.[9]
Milosav je učestvovao i u Hadži Prodanovoj buni 1814. godine i u Drugom srpskom ustanku.[10]
Đakova buna[uredi | uredi izvor]
Za vreme vladavine Miloša Obrenovića, Srbija je bila podeljena na 12 nahija. Svaka nahija bila je podeljena na nekoliko knežina. U prvim godinama nakon Drugog srpskog ustanka, nahijski knez u Smederevskoj nahiji bio je Vujica Vulićević, dok su knežinski knezovi bili Milosav Lapovac i knez Živan.[11]
Miloš Obrenović je u toku borbi za autonomiju zaveo apsolutističku vladavinu. Nezadovoljstvo naroda vladavinom kneza dovelo je do Rudničke zavere koja se desila u decembru 1824.godine, a zatim i do Đakove bune koja je buknula 11. januara 1825. godine. Vođa bune bio je Milivoje Popović Đak trgovac iz Kusatka u Jasenici.
U gušenju bune učestvovao je Milosav Lapovac. Miloje Đak je 17. januara poslao knezove i kmetove iz Lapova, Adžibegovca, Rakinca i Velike Plane da u ovim mestima sakupe ljude da mu se pridruže. O tome Milosav Stojanović iz Lapova obaveštava kneza Miloša. On u pismu navodi da je Đak zapretio da će sva sela popaliti ako ne priđu njemu, a njihove knezove i kmetove ubiti. Miloš je odgovorio Milosavu i od Lapova i ostalih sela tražio da se smire uz napomenu da se u Kragujevcu okuplja vojska sastavljena od 5000 ljudi i da mu o svemu što se zbiva šalje izveštaje. Pošto nije bilo izveštaja tri dana, Miloš je uputio pismo Milosavu da se „potrudi što skorije kakovo izvestije amo poslati“.[12]
Miloš je 21. januara iz Kragujevca uputio naredbu Milosavu da počne ofanzivu protiv pobunjenika. On je od njega zatražio „da sva sela koja nisu pomešana sa buntovnicima okupi i da počne terati“. Njima bi se pridružio Miloš koji se nalazio u Grbici gde je okupio vojsku iz Gruže, Jagodinske, Rudničke, Požeške i Užičke nahije. Vojska, na čelu sa Tomom Vučićem, odmah je u zoru 22. januara, ne sačekavši Miloša, napala i razbila vojsku Miloja Đaka. Milosav Lapovac i Kara-Biber su sa momcima došli u Svilajnac i javili Milosavu Zdravkoviću Resavcu, knezu Ćuprijske nahije da je Đak sa svojim pobunjenicima savladan. [13]
Milosav je primio vest o hvatanju Miloja Đaka u Požarevačkoj nahiji gde se nalazio sa knezom Milosavom Zdravkovićem Resavcem. Na pismo koje su dobili od knjaza Miloša, Resavac je odgovorio sledećim rečima: „Sad surudžija stiže koji nam radosno pismo donese od Vašeg Sijateljstva da je Đak uhvaćen i svi ovde skupa sa Lapovcem, Karabiberom i pročim momcima vašim i sa svom vojskom šenluk bacismo radosnoga glasa radi.[14]
Knez[uredi | uredi izvor]
Miloš Obrenović je 31. maja 1825. godine uputio proglas narodu Nahije smederevske da je dotadašnji knez Ranko Majstorović postao član Narodnog suda, a da su umesto njega imenovana dva nova kneza − Milosav Lapovac i Stojan Ćirković. Miloš je tako umesto da postavi jednog nahijskog kneza, Smederevsku nahiju podelio na dve knežine. Milosavu je pripala Jasenička, a Stojanu Ćirkoviću Moravska knežina. Jasno je da je Miloš postavio Milosava Lapovca za kneza Jaseničke knežine zbog njegovih zasluga u slamanju Đakove bune.[15]
Kao jedan od dvojice knezova Smederevske nahije, Milosav Lapovac je izveštavao Miloša o svim važnim stvarima. Redovno je u pismima obaveštavao o hajdučiji, sakupljenom porezu, skeli na Velikoj Moravi i drugim stvarima. [16] Često je brinuo i o najsiromašnijim stanovnicima svoje knežine, o čemu govore pisma u kojima moli Miloša da ih oslobodi od poreza.[17]
Privatni život[uredi | uredi izvor]
O privatnom životu se ne zna puno. Otac mu se zvao Stojan i bavio se trgovinom. Stojan je pored Milosava imao još četiri sina Petra, Petka, Pavla i Radovana i dva pastorka Marinka i Damjana. Postoje neslaganja oko toga da li mu se Mara zvala majka ili sestra.[3]
Dva puta se ženio. Ime prve žene nam nije poznato, dok se drugi put oženio Marom, drugom suprugom Stanoja Glavaša i to na nagovor kneza Miloša.[15] Od dece imao je samo sina Lazu.[3]
Milosav Lapovac je 1837. godine među prvima dobio državnu penziju koja je u to vreme iznosila 1890 talira godišnje. Nakon odlaska u penziju preselio se u Raču gde je i preminuo 1844. godine.[18]
Negativan stav Vuka Karadžića[uredi | uredi izvor]
Bilo je i onih koji nisu imali pozitivno mišljenje o Milosavu kao knezu i to su javno isticali. U pitanju je Vuk Karadžić koji je u pismu poslatom Milošu Obrenoviću 12/24.aprila 1832. godine između ostalog napisao: „Ja ne prezirem ni Mićića, ni Vučića, ni Stojana Simića, ni Amidže, ni Pere Cukića, ni Milosava Lapovca; to su sve ljudi, koji bi se mogli s polzom upotrebiti na poslove pristojne njiovim sposobnostima, i koji, kao i mloga druga braća, prema njiovim zaslugama zaslužuju čest i poštenje; ali se prema današnjem veku sa takim ljudma ne može, ni najuređenija država upravljati, a kamo li neuređena urediti.“ Vuk Karadžić još piše: „da je Milosav Lapovac predlagao javno u to vreme, da se pobiju svi, koji znadu čitati i pisati, a kada mu je neko rekao: Pa šta ćemo onda bez pisara? Kako ćemo kupiti porezu i javljati jedan drugom koješta? A on je odgovorio: Porezu ćemo rezati u raboš, a kada imam što kome da javim, ja ću mu po momku poslati jabuku – i poručiti mu ono što imam da mu javim“.[19]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 15–16.
- ^ Cvetković 1996, str. 149.
- ^ a b v Stanojević & Vulićević 2023, str. 16.
- ^ Milanović & Stanković 1991, str. 177.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 64.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 18.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 20–21.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 22–25.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 27.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 27–28.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 30.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 33–34.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 35–36.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 36.
- ^ a b Stanojević & Vulićević 2023, str. 43–44.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 45.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 6.
- ^ Stanojević & Vulićević 2023, str. 67–68.
- ^ Karadžić 1988, str. 660.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Stanojević, Marko; Vulićević, Danijela (2023). Milosav Lapovac : između knjaza i naroda. Lapovo: Opštinska biblioteka „Slovo”. ISBN 978-86-81710-05-0. COBISS.SR 133800713
- Karadžić, Vuk (1988). Prepiska IV 1829−1832. Beograd: Prosveta. ISBN 86-07-00264-3. COBISS.SR 128884743
- Milanović, Dragoljub; Stanković, Milan (2023). Lapovo. Lapovo: Mesna zajednica. COBISS.SR 1942540
- Cvetković, Predrag (1996). Knjiga o Glavašu. Beograd: Otadžbina. COBISS.SR 103319815
