Битка за Лозницу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бој на Лозници
Део Првог српског устанка
Battle of Tičar.jpg
Битка за Лозницу
Време:17. -18. октобар 1810.
Место:Лозница
Резултат: српска победа
Сукобљене стране
Српски устаници  Османско царство
Команданти и вође
Анта Богићевић
Лука Лазаревић
Јаков Ненадовић
Али-паша Видајић †
Јачина
1.200 + 300 Козака[тражи се извор] 30.000[тражи се извор]
Жртве и губици
121 погинулих, 178 рањених 484 погинулих, 712 рањених
Филип Вишњић пева уз гусле, бој на Лозници
План шанца у Лозници

Битка за Лозницу или битка на Тичару пољу је битка која је вођена 5. и 6. октобра по старом календару, односно 17. и 18. октобра 1810. године по новом.

Увод[уреди]

Око 30.000 Турака под командом Али-паше Видајића спустило се низ Дрину шајкама до Тичара поља, близу Лознице. Утврђене градске бедеме бранило је 1.200 Срба које је предводио лознички војвода Антоније Анта Богићевић. Процењујући да неће успети да одоли турским нападима, војвода Анта се обратио за помоћ Луки Лазаревићу.

План шанца Варваринске битке

Битка[уреди]

Битка на мапи модерне Србије.
Остатак грудобрана лозничког шанца

Пошто је извештен о опсади Лознице и када је одбио Хасид-пашу са Мораве, Карађорђе је упутио писмо Петру Добрњцу, тражећи од њега појачање.

„ Не оклевај ни минута. Сваки минут вреди, до тога је јако стало хоће ли ми војска минут раније на Дрину стићи.”

У помоћ је стигло око 10.000 бораца - Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић са војском Шабачке и Ваљевске нахије. Пресудна битка почела је ујутро 6. октобра 1810. Борба голим сабљама трајала је око два сата. На крају је победила српска војска. Током последња два дана погинуо је 121 српски борац, а њих 178 је рањено, док је по историјским списима било три пута више погинулих и рањених Турака.[тражи се извор]

О бици је касније Карађорђе известио Милана Обреновића:


Познати гуслар Филип Вишњић опевао је ову битку у истоименој песми „Бој на Лозници“. Ова победа српске војске спада у ред најзначајнијих у Првом српском устанку.

У овом боју је рањен Цинцар Јанко Поповић, његов мегдан на Тичару је опевао Сима Милутиновић Сарајлија у спеву „Сербијанка“.

Шанац[уреди]

После ослобођења Лознице од Турака у пролеће 1807. године, по наређењу Јакова Ненадовића, изграђен је шанац неправилног четвртастог облика, димензија 120 са 105 метара. Шанац је имао бунар, магацин за муницију, спаваоницу, цркву, спремиште за храну, тунел који је водио до реке Штире, пет топовских места окренутих према Дрини и могао је да прими до 2.000 војника. На њему су била два одбрамбена бедема, висине до 12 метара, а дебљине око 10 метара. Лознички шанац је скоро у потпуности очуван и спада у ретке фортификационе радове који су у потпуности очувани. Може се сматрати најочуванијим шанцем из периода устанка. Данас се на истом месту налазе стара лозничка црква, гроб војводе Анте Богићевића и основна школа, која носи његово име.

Макета Лозничког шанца