Nobelova nagrada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nobelova nagrada
Nobel Prize.png
Dodeljuje se zaizuzetni doprinosi za čovečanstvo u oblasti hemije, ekonomije, literature, mira, fizike, fiziologije ili medicine
Dodeljuje
  • Švedska akademija
  • Nobelov komitet Švedske kraljevske akademije nauka
  • Nobelov komitet Karolinska instituta
  • Norveški Nobelov komitet
Zemlja
PredstavljaNorwegian Nobel Committee[*], Švedska kraljevska akademija nauka, Švedska akademija[*], Nobel Assembly at the Karolinska Institute[*], Alfred Nobel
Veb-sajtnobelprize.org
Laureati dobivaju bogato ukrašenu diplomu zajedno sa zlatnom medaljom i novčanom nagradom. Ovde je prikazana diploma Fritza Habera koju je dobio za razvoj metode sinteze amonijaka.

Nobelova nagrada je internacionalna nagrada, koju godišnje dodeljuju švedske i norveške institucije, kao znak priznanja za akademska, kulturna, i/ili naučna dostignuća. Po želji švedskog naučnika i pronalazača Alfreda Nobela, ova nagrada je ustanovljena 1895. godine. Prvi put je dodeljena 1901. godine i to iz oblasti hemije, književnosti, mira, fizike, psihologije i medicine.[1] U periodu između 1915. i 2015. godine, Nobelova nagrada iz oblasti ekonomskih nauka je dodeljena 573 puta, a dobilo je 900 ljudi i organizacija. Ceremonija dodele Nobelove nagrade se održava u Stokholmu (Švedska) jednom godišnje, u svim do sada ustanovljenim kategorijama, izuzev ceremonije dodele Nobelove nagrade za mir koja se održava u Oslu (Norveška). Svaki dobitnik ili laureat, prima zlatnu medalju, diplomu i izvesnu sumu novca koju određuje Nobelova fondacija. Nobelova nagrada se smatra najprestižnijom nagradom iz oblasti književnosti, medicine, fizike, hemije, mira i ekonomije.[2]

Švedska kraljevska akademija nauka dodeljuje Nobelovu nagradu za fiziku, hemiju i memorijalnu nagradu iz oblasti ekonomskih nauka, dok Nobelovo veće instituta Karolinska (Solna, Švedska) dodeljuje Nobelovu nagradu iz oblasti psihologije i medicine. Takođe, Švedska akademija dodeljuje i Nobelovu nagradu za književnost, a Nobelovu nagradu za mir dodeljuje Norveški Nobelov komitet.

Ova nagrada se ne dodeljuje posthumno, međutim, ukoliko potencijalni dobitnik umre pre mogućnosti da primi nagradu, postoji šansa da se nagrada ipak dodeli.[3] Iako se prosečan broj laureata Nobelove nagrade značajno povećao tokom 20. veka, nagradu ne može da deli više od tri dobitnika.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Alfred Nobel je rođen 21. oktobra 1833. godine u Stokholmu (Švedska), u porodici inženjera.[5] Bio je hemičar, inženjer i pronalazač. Tokom 1894. godine, od kompanije Bofors je kupio mlin od gvožđa i čelika, kog je pretvorio u veliku fabriku za proizvodnju oružja. Takođe, Nobel je izumeo bezdimno gorivo, koje je bilo preteča mnogim bezdimnim vojnim eksplozivima, posebno britanskom bezdimnom prahu. Zbog svojih zahteva oko patenata, Nobel je na kraju bio uključen i u prekršajnu parnicu. Međutim, Nobel je stekao bogatstvo tokom života, zahvaljujući brojnim pronalascima (355 pronalazaka), od kojih je najpoznatiji dinamit.[6]

Godine 1888. Nobel je bio preneražen, kada je u francuskim novinama pročitao sopstvenu umrlicu pod naslovom „Tvorac smrti je mrtav". To je zapravo bio Alfredov brat Ludvig koji je već bio preminuo, tako da je za Alfredovu umrlicu još uvek bilo prerano. Međutim, ovaj članak je uznemirio Nobela i naterao ga da strahuje zbog načina na koji će biti upamćen. To ga je inspirisalo da promeni testament.[7] Alfred Nobel je preminuo 10. decembra 1896. godine od intracerebralnog krvarenja, u svojoj vili u San Remu. Tada je imao 63 godine.[8]

Tokom života Nobel je napisao nekoliko testamenata. Poslednji je napisao godinu dana pre svoje smrti. Na opšte iznenađenje, Nobelova poslednja želja je bila da se njegovo bogatstvo koristi u svrhu kreiranja nagrada za one koji doprinose velikom napretku čovečanstva iz oblasti fizike, hemije, psihologije, medicine, književnosti i mira.[9] Nobel je donirao 94% svojih sredstava (31 milion švedskih kruna) za formiranje pet Nobelovih nagrada.[10][11] Zbog skepticizma okoline, testament nije bio ispunjen sve do 26. aprila 1897. godine, kada ga je odobrilo zakonodavstvo Norveške. Izvršioci Nobelovog testamenta, Ragnar Sohlman i Rudolf Liljekvist, osnovali su Nobelovu fondaciju koja se brine o Nobelovom bogatstvu i organizuje dodelu nagrada.[10]

Prema Nobelovoj želji, Norveški Nobelov komitet je zadužen za dodelu nagrade za mir.

Nobelova fondacija[uredi | uredi izvor]

Testament Alfreda Nobela navodi da 94% njegove ukupne imovine treba da bude korišteno za uspostavljanje Nobelovih nagrada.

Nobelova fondacija je osnovana kao privatna organizacija 29. juna 1900. Njena funkcija je upravljanje finansijskim sredstvima i administracijom Nobelovih nagrada.[12] U skladu sa Nobelovim testamentom, primarni zadatak fondacije je upravljanje imovinom koju je Nobel ostavio. Robert i Ludvig Nobel su učestvovali u naftnom biznisu u Azerbejdžanu, i prema švedskom istoričaru E. Bargengrenu, koji je proučavao arhive Nobelove porodice, „odluka da se dozvoli povlačenje Alfredovog novca iz Bakua, je bila odlučujući faktor koji je omogućio uspostavljanje Nobelovih nagrada”.[13] Još jedan važan zadatak Nobelove fondacije je da plasira nagrade na međunarodnom nivou i da nadgleda neformalnu administraciju vezanu za nagrade. Fondacija ne učestvuje u procesu selekcije Nobelovih laureata.[14][15] Po mnogo čemu, Nobelova fondacija je slična investicionoj kompaniji, u smislu da ona investira Nobelov novac da bi se stvorila solidna baza finansiranja za nagrade i administrativne aktivnosti. Nobelova fondacija je izuzeta od svih poreza u Švedskoj (od 1946) i od investicionih poreza u Sjedinjenim Državama (od 1953).[16] Od 1980-ih, fondacijine investicije su postale profitabilnije i 31. decembra 2007, sredstva koja su pod kontrolom Nobelove fondacije iznosila su 3,628 milijardi švedskih kruna (c. US$560 miliona).[17]

Prema njenom statutu, Fondacija se sastoji od odbora sa pet švedskih ili norveških građana, sa sedištem u Stokholmu. Predsednika Odbora imenuje švedski kralj u savetu, dok ostala četiri člana imenuju poverenici institucija za dodelu nagrada. Izvršni direktor se bira među članovima odbora, zamenika direktora imenuje kralj u savetu, i dva zamenika imenuju poverenici. Međutim, od 1995, sve članove odbora biraju poverenici, a izvršnog direktora i zamenika direktora imenuju sami članovi odbora. Pored odbora, Nobelovu fondaciju sačinjavaju institucije za dodelu nagrada (Švedska kraljevska akademija nauka, Nobelova skupština u Karolinska instituta, Švedska akademija, i Norveški Nobelov komitet), poverenici tih institucija, i revizori.[17]

Prve nagrade[uredi | uredi izvor]

Vilhelm Konrad Rendgen je nagrađen prvom nagradom za fiziku za njegovo otkriće rentgenskih zraka.

Kada je ustanovljena Nobelova fondacija, Nobelov komitet je počeo sakupljanje nominacija za dodelu nagrada. Nakon toga, komitet je poslao preliminarni spisak kandidata institucijama za dodelu nagrada. Nobelov komitet je za uži izbor za nagradu iz oblasti fizike postavio Vilhelma Rendgena, zahvaljujući njegovom otkriću X-zraka i Filipa Lenarda koji je otkrio katodne zrake. Akademija Nauka je izabrala Rendgena za dobitnika nagrade.[18]}{sfn|Levinovitz|Ringertz|2001|pp=117–118}} Poslednjih decenija 19. veka mnogi hemičari su dali značajan doprinos nauci. Akademija je primila 20 nominacija, od kojih je 11 bilo za Džejkobsa vant Hofa.[19] Džejkobsu je dodeljena nagrada za otkrića iz oblasti hemijske termodinamike.[20][21]

Za dodelu prve Nobelove nagrade iz književnosti, Švedska akademija je izabrala pesnika Renea Prondoma. Protiv ove odluke je protestovala grupa od 42 švedskih pisaca, umetnika i književnih kritičara, jer su očekivali da nagradu primi Lav Tolstoj.[22] Iz oblasti psihologije ili medicine, prva Nobelova nagrada je dodeljena nemačkom psihologu i mikrobiologu Emilu von Behringu, koji je tokom 1890. godine otkrio antitoksin, lek za difteriju koja je do tada bila uzrok smrti hiljada ljudi godišnje.[23][24]

Prva Nobelova nagrada za mir, otišla je u ruke švajcarskog biznismena i društvenog aktiviste Žona Henrija Dunanta, zbog njegove uloge u osnivanju Međunarodnog pokreta Crvenog krsta i pokretanju Ženevske konvencije, dok je zajednička nagrada za mir dodeljena francuskom pacifisti Frederiku Pasiju, osnivaču Lige mira i pomenutom aktivisti Žonu Henriju Dunantu.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

U 1938. i 1939, Treći rajh Adolfa Hitlera je zabranio trojici laureata iz Nemačke (Rihardu Kunu, Adolfu Butenantu, i Gerhardu Domagu) da prime njihove nagrade.[25] Oni su imali priliku kasnije da prime diplomu i medalju.[26] Mada je Švedska zvanično bila neutralna tokom Drugog svetskog rata, nagrade nisu regularno dodeljivane. Godine 1939, nagrada za mir nije bila dodeljena. Nagrade nisu dodeljene ni u jednoj kategoriji tikom perioda 1940–42, zbog nemačke okupacije Norveške. Naredne godine, sve nagrade su dodeljene izuzev nagrada za mir i književnost.[27]

Tokom okupacije Norveške, tri člana Norveškog Nobelovog komiteta su pobegla u egzil. Preostali članovi su izbegli progone Nemaca tako što je Nobelova fondacija izjavila da je zgrada Komiteta u Oslu bila u švedskom vlasništvu. Tako je ta lokacija bila utočište od nemačke vojske, koja nije bila u ratu sa Švedskom.[28] Ovi članovi su nastavili sa radom odbora, mada nagrade nisu dodeljivane. Godine 1944. Nobelova fondacija, zajedno sa tri člana u egzilu, postarala se da se nominacije podnesu za nagradu za mir, tako da se nagrada mogla ponovo dodeliti.[25]

Nagrada za ekonomske nauke[uredi | uredi izvor]

Mapa Nobelovih laureata po zemljama

Godine 1968, Sveriges Riksbank (Švedska nacionalna banka) slavila je svoju 300. godišnjicu donirajući veliku sumu novca Nobelovoj fondaciji da uspostavi nagradu u čast Nobela. Naredne godine, Nobelova memorijalna nagrada za ekonomske nauke je prvi put dodeljena. Švedsko kraljevsko društvo je dobilo odgovornost selekcije laureata. Prvi laureati nagrade za ekonomiju su bili Ragnar Friš i Jan Tinbergen „za razvoj i primenu dinamičkih modela za analizu ekonomskih procesa”.[29][30] Upravni odbor Nobelove fondacije je odlučio da nakon tog proširenja uvođenje dodatnih nagrada neće biti dozvoljeno.[31]

Kontroverze i kriticizmi[uredi | uredi izvor]

Kontroverzni primaoci[uredi | uredi izvor]

Kada je to objavljeno da će Henri Kisindžer biti nagrađen nagradom za mir, dva člana norveškog Nobelovog komiteta su iz protesta dala ostavku.

Među drugim kriticizmima, Nobelov komitet je bio optuživan da ima političku agendu, i da su izostavljani zaslužniji kandidati. Oni su isto tako bili optuživani za evrocentrizam, posebno u pogledu nagrada za književnost.[32][33][34]

Nagrada za mir

Među najviše kritikovanim Nobelovim nagradama za mir je ona kojom su nagrađeni Henri Kisindžer i Le Duk Tou. To je dovelo da davanja ostavke dva člana Norveškog Nobelovog komiteta. Le Duk Tou je odbio nagradu.[35] Kisindžer i Tou su bili nagrađeni zbog pregovora o prekidu vatre između Severnog Vijetnama i Sjedinjenih Država u januaru 1973. Međutim, kada je najavljena nagrada, obe strane su još uvek bile u sukobu.[36] Mnogi kritičari su mišljenja da Kisindžer nije bio mirovnjak, već nasuprot tome, da je odgovoran za proširenje rata.[37][38]

Jaser Arafat, Šimon Peres, i Jicak Rabin su dobili nagradu za mir 1994. godine zbog njihovih napora da ostvare mir između Izraela i Palestine.[37][39] Odmah nakon što je najavljena nagrada, jedan od pet norveških članova Nobelovog komiteta osudio je Arafata kao teroristu i podneo je ostavku.[40] Dodatne sumnje o Arafatu bile su široko izražene u različitim novinama.[41]

Još jedna kontroverzna nagrada za mir je bila ona kojom je nagrađen Barak Obama 2009. godine.[42] Nominacije su zatvorene samo jedanaest dana nakon što je Obama stupio na dužnost kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ali se stvarna procena ostvarena tokom narednih osam meseci.[43] Sam Obama je izjavio da on nije smatrao da zaslužuje nagradu,[44] niti da je vredan društva u koje bi ga ona stavila.[45] Dobitnici pređašnjih nagrada za mir su bili podeljeni, neki su smatrali da je Obama zaslužio ovu nagradu, a drugi su izjavili da nije ostvario dostignuća vredna takve nagrade. Obamina nagrada, zajedno sa prethodnim nagradama za mir Džimija Kartera i Al Gora, isto tako je podstakla optužbe o levičarskom bajasu.[46]

Kategorije[uredi | uredi izvor]

Nagrade se dodeljuju u više različitih disciplina:

Ostale nagrade u svetu[uredi | uredi izvor]

Premda najpoznatija, Nobelova nagrada nije i jedina koja se dodeljuje. U SAD je jako poznata Pulicerova nagrada, koja se isto kao i Nobelova dodeljuje u više kategorija. Ali, isto tako postoje i nagrade koje su specifične za pojedine društvene ili naučne kategorije. Tako se npr. u matematici dodeljuje Fildsova medalja i Abelova nagrada (dodeljuje je kralj Norveške). Arhitekti se mogu nadati nagradi Prikerovoj nagradi. U računarstvu se dodeljuje Tjuringova nagrada, Volastonova medalja ide za geologiju, dok Šokova nagrada biva dodeljena za logiku, filozofiju, matematiku, umetnost i muziku. Nagrada Kjoto se dodeljuju u tri kategorije: napredna tehnologija, osnovne nauke i umetnost s filozofijom.

Postoji i humoristična strana sveta naučnih nagrada. Takva je nagrada Ig Nobel, koji se dodeljuje za "dostignuća koja nisu smela biti učinjena i ne smeju biti ponovljena".

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Which country has the best brains?" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. novembar 2018). BBC News. 8 October 2010. Pristupljeno 6 December 2011.
  2. ^ Shalev 2002.
  3. ^ [1]. CBS NEWS , 3 October 2011. Pristupljeno 3 October 2011.
  4. ^ Schmidhuber, Jürgen[mrtva veza]
  5. ^ Levinovitz, Agneta Wallin; Ringertz, Nils, ur. (2001). The Nobel Prize: The First 100 Years. World Scientific. str. 5. ISBN 978-981-02-4665-5. 
  6. ^ Levinovitz & Ringertz 2011, str. 11.
  7. ^ Golden, Frederic (16 October 2000)."The Worst And The Brightest" Time Time Warner. Pristupljeno 9 April 2010.
  8. ^ Sohlman, Ragnar (1983). The Legacy of Alfred Nobel – The Story Behind the Nobel Prizes. The Nobel Foundation. p 13.
  9. ^ [http://www.nobelprize.org/alfred_nobel/will/will-full.html. nobelprize.org. "Full text of Alfred Nobel´s Will"]
  10. ^ а б Abrams 2001
  11. ^ "The Nobel Prize Amounts". The Nobel Foundation. Приступљено 7 December 2015.
  12. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 14
  13. ^ „Nobel Prize Funded from Baku”. Azerbaijan International. Приступљено 25. 12. 2010. 
  14. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 15
  15. ^ Feldman 2001, стр. 16
  16. ^ Levinovitz & Ringertz 2001
  17. ^ а б Levinovitz & Ringertz 2001
  18. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 134.
  19. ^ Crawford, Elisabeth (November 2001)."Nobel population 1901–50: anatomy of a scientific elite" .Physics World. Archived from the original on 3 February. (2006). pp. 118.
  20. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 81.
  21. ^ Feldman 2001, стр. 205.
  22. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 144.
  23. ^ Feldman 2001, стр. 242-244.
  24. ^ Leroy 2003, стр. 233.
  25. ^ а б Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 23
  26. ^ Wilhelm, стр. 85
  27. ^ „All Nobel Laureates”. Nobel Foundation. Приступљено 15. 01. 2010. 
  28. ^ Abrams 2001, стр. 23
  29. ^ Feldman 2001, стр. 343
  30. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 207
  31. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 20
  32. ^ Abrams, p. xiv
  33. ^ Feldman 2001, стр. 65
  34. ^ Tuohy, William (20. 09. 1981). „Literature Award Hardest for Nobel Prize Panel”. Sarasota Herald Tribune. стр. 58. Приступљено 09. 03. 2010. 
  35. ^ de Sousa, Ana Naomi (09. 10. 2009). „Top ten Nobel Prize rows”. The Times. London: Times Newspapers Limited. Приступљено 25. 05. 2010. 
  36. ^ Abrams 2001, стр. 219
  37. ^ а б Feldman 2001, стр. 315
  38. ^ Abrams 2001, стр. 315
  39. ^ Levinovitz & Ringertz 2001, стр. 183
  40. ^ Feldman 2001
  41. ^ Abrams 2001
  42. ^ Erlanger, Steven; Stolberg, Sheryl Gay (09. 10. 2009). „Surprise Nobel for Obama Stirs Praise and Doubts”. The New York Times. Arthur Ochs Sulzberger, Jr. Приступљено 01. 04. 2010. 
  43. ^ Philp, Catherine (10. 10. 2009). „How the Nobel Peace Prize winner is decided”. The Times. London: Times Newspapers Limited. Приступљено 25. 05. 2010. 
  44. ^ „Obama is surprise winner of Nobel Peace Prize”. Reuters. 09. 10. 2009. Приступљено 09. 10. 2009. 
  45. ^ „Remarks by the President on winning the Nobel Peace Prize”. The White House. 09. 10. 2009. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2009. Приступљено 01. 04. 2010. 
  46. ^ Naughton, Philippe (09. 10. 2009). „President Obama humbled: I do not deserve the Nobel Peace Prize”. The Times. London: Times Newspapers Limited. Приступљено 08. 06. 2010. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]