Пређи на садржај

Хенри Кисинџер

С Википедије, слободне енциклопедије
Хенри Кисинџер
Хенри Кисинџер
Лични подаци
Датум рођења(1923-05-27)27. мај 1923.
Место рођењаФирт, Вајмарска Немачка
Датум смрти29. новембар 2023.(2023-11-29) (100 год.)[1]
Место смртиКент, Конектикат, САД
ДржављанствоСАД
УниверзитетУниверзитет Харвард
Породица
СупружникЕн Флајшер (1949–1964)
Ненси Кисинџер (1974–2023)
Политичка каријера
Политичка
странка
Републиканска странка
22. септембар 1973 — 20. јануар 1977.
ПредседникРичард Никсон
Џералд Форд
ПретходникВилијам П. Роџерс
НаследникСајрус Венс

Потпис
Хенри Кисинџер, 1975

Хенри Алфред Кисинџер (енгл. Henry Alfred Kissinger;[2] Фирт, 27. мај 1923Кент, 29. новембар 2023[3]), рођен као Хајнц Алфред Кисингер (нем. Heinz Alfred Kissinger), био је амерички политичар и дипломата јеврејског порекла. Играо је важну улогу у америчкој политици између 1969. и 1977. године, на позицији државног секретара од 1969. до 1977.[4] Добитник је Нобелове награде за мир.

Био је заговорник реалне политике у међународним односима (нем. Realpolitik).[5] Битно је допринео попуштању затегнутости у односима САД са Совјетским Савезом и Кином током 1970-их, и смиривању израелско-арапских тензија.

Живот и рад

[уреди | уреди извор]

Школа и каријера

[уреди | уреди извор]

Хенри Кисинџер је рођен као Хајнц Алфред Кизингер 1923. у Фирту, у немачком региону Франкену.[6] Потиче из јеврејске породице;[7] отац му је био учитељ. Због погрома и протеривања Јевреја из Хитлерове Немачке, 1938. године бежи са родитељима у Њујорк (САД). 19. јуна 1943. добија америчко држављанство и одмах потом је мобилисан. После Другог светског рата, остаје у Немачкој где ради у америчкој зони као контраобавештајац.

Године 1947. враћа се у САД где наставља школовање на Универзитету Харвард на ком 1954. брани докторску дисертацију на тему „Метерних, Кастлро и проблеми мировног уговора 1812-1822". Између 1954. и 1971. био је члан ректората Харвардског универзитета, као и научни сарадник и предавач. У то време био је сарадник у многим политичким као и војним институцијама САДа. Након напуштања активне политичке каријере 1977, прихвата професуру на катедри за међународну дипломатију на вашингтонском Џорџтаун универзитету.

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Прва политичка искуства, Хенри Кисинџер скупља од 1957. као саветник гувернера Нелсона Рокфелера. После тога је био цењен и код америчких председника Кенедија, Џонсона и Никсона. Избором Никсона за председника 1968. Кисинџер постаје званични председников саветник за питања безбедности (National Security Advisor). САД су у том периоду имале више проблема на том пољу, од Вијетнамског рата па до повећаног совјетског утицаја на Блиском истоку.

У јулу и новембру 1971. предузима две тајне мисије у Народној Републици Кини, где са тадашњим кинеским премијером Џоу Енлајем припрема Никсонову посету Кини, као и укупну нормализацију односа између две земље. Исте године посећује и Совјетски Савез где припрема споразум о ограничењу наоружања познатом као САЛТ 1 (Strategic Arms Limitation Talks) као и о ограничењу броја стратешких ракета АБМ-Уговор (Anti Ballistic Missiles) између САД и Совјетског Савеза.

Са Северним Вијетнамом (Lê Ðức Thọ) је Кисинџер такође имао тајне преговоре који су довели до потписивања уговора који због оружане помоћи САД Јужном Вијетнаму није заживео. Оба политичара су добили Нобелову награду за мир, коју је Вијетнамац Ле Дук То одбио.

Године 1973, до 1974. Кисинџер је учествовао и у преговорима Израела и арапских земаља, првенствено са Сиријом.

Због његове политике према земљама трећег света, Кисинџер је један од контрадикторних политичара ере Хладног рата. Он и ЦИА су 1973. подржали крвави пуч генерала Августа Пиночеа против демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа чији социјалистички правац није одговарао америчким интересима и Латинској Америци. Због умешаности Кисинџера код тог и сумње за умешаност у Операцији Кондор средином 70-их, Кисинџеру су упућени судски позиви за сведочења (а и оптужбе) из многих земаља, којима се он није одазвао. 2001. је бразилска влада повукла позив Кисинџеру за одржавање говора у Сао Паолу, зато што му није могла гарантовати дипломатски имунитет.

У међувремену објављени тајни документи показују да је Кисинџер, заједно са тадашњим председником Фордом ауторизовао, међународном праву противну, инвазију Источног Тимора од стране Индонезије, која је укупно „коштала“ 60.000 жртава.

Доласком на власт председника Картера, Кисинџер се повлачи из политичког деловања. Подржавао је кандидатуру Регана за председника, и након његове победе постаје члан Регановог саветничког тима.

Ставови о ратовима у бившој Југославији

[уреди | уреди извор]

Када је почео грађански рат у Југославији у америчким медијима критиковао је став САД о признавању Босне и Херцеговине сматрајући тај став апсурдним. Апеловао је на западне званичнике да се не мешају у рат између Срба и Хрвата јер је историја односа ова два народа дуга неколико векова и да они треба сами да се договоре. Такође је критиковао споразум у Рамбујеу за који је рекао да га у таквој форми не би прихватио ниједан Србин, да је то била чиста провокација и да такав споразум уопште није смео да се нађе на столу за преговоре. Како год, када је бомбардовање почело сматрао је да ваздушни напади треба да се наставе јер би кредибилитет НАТО-а био доведен у питање уколико би се са тиме престало, али се чврсто залагао да се не предузима никаква копнена акција.

Сматрао је да треба створити муслиманску државу, а осталима народима дозволити да оснују своје независне државе или да се прикључе, уколико желе, Србији или Хрватској.[8]

1987. добија „Карлову награду“ града Ахена. 2005. истакнут је (још неодговорен) захтев друштвених и политичких организација Ахена Кисинџеру, због наводног учешћа у ратним злочинима за одузимање те награде. Од 1998. почасни је грађанин родног града Фуерт. Члан је научног одбора фондације „Ото фон Бизмарк“ од 1996. године.

Признања

[уреди | уреди извор]
  • Нобелова награда за мир (1973)
  • Карлова награда (1987)
  • Награда „Франц Јозеф Штраус“ (1996)
  • Баварски орден за заслуге (2005)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Henry Kissinger, American diplomat and Nobel winner, dead at 100”. Reuters. Приступљено 30. 11. 2023. (језик: енглески)
  2. ^ „Kissinger – Definition from the Merriam-Webster Online Dictionary”. Merriam-Webster. Приступљено 23. 10. 2009. 
  3. ^ „Umro Henri Kisindžer”. Blic. Приступљено 30. 11. 2023. 
  4. ^ „The Nobel Peace Prize 1973”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019. 
  5. ^ „Henry Kissinger: Realpolitik and Kurdish Genocide”. 24. 3. 2013. Приступљено 1. 3. 2019. 
  6. ^ „Henry Kissinger | Biography, Accomplishments, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-27. Приступљено 2024-01-29. 
  7. ^ Isaacson (1992), стр. 20.
  8. ^ Чановић, Гордана. „Кисинџер: Не постоји босански језик, не постоји босанска култура (видео)”. Politika Online. Приступљено 2023-11-30. 

Литература

[уреди | уреди извор]

На српском

[уреди | уреди извор]
  • Фергусон, Нил. Кисинџер 1923-1968: идеалиста. Центар за међународну сарадњу и одрживи развој - ЦИРСД. 
  • Хиченс, Кристофер (2001). Случај Хенри Кисинџер: злочинац или не. Београд: Филип Вишњић. 

На енглеском

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]