Pobuna na Kosovu i Metohiji (1995–1998)
| Pobuna na Kosovu i Metohiji | |||
|---|---|---|---|
| Deo ratova u Jugoslaviji i uvod u rat na Kosovu i Metohiji | |||
 Položaj Kosova i Metohije u sklopu SR Jugoslavije | |||
| Datum | 27. maj 1995 — 27. februar 1998. (2 godine i 9 meseci) | ||
| Lokacija | |||
| Rezultiralo | početak rata na Kosovu i Metohiji | ||
| Strane u civilnom sukobu | |||
| Vodeće figure | |||
Pobuna na Kosovu i Metohiji počela je 1995, nakon usvajanja Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Godine 1996. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) započela je napade, koji su bili usmereni na zgrade srpskih vladinih institucija i na policijske stanice. Pobuna je dovela do rata na Kosovu i Metohiji u februaru 1998.[1][2][3]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Zvaničnici jugoslovenskih Srba su 1968. godine upozoravali na rastući albanski nacionalizam, a do novembra usledile su nemire i demonstracije hiljada Albanaca koji su pozivali da Kosovo dobije status republike, nezavisni univerzitet na albanskom jeziku, a neki i na ujedinjenje sa Albanijom.[4][5] Tito je prepravio jugoslovenski ustav (1974) i pokušao da se pozabavi pritužbama Albanaca dodeljivanjem pokrajini Kosovo autonomiju i ovlašćenja kao što je veto u saveznom procesu donošenja odluka sličan onom u republikama. [6][7] Kosovo je funkcionisalo kao de fakto republika jer su kosovski Albanci stekli sposobnost da ostvare bliske nezavisne spoljne odnose, trgovinske i kulturne veze sa Albanijom, nezavisni univerzitet na albanskom jeziku i Albanološki institut, Akademiju nauka i udruženje pisaca sa sposobnošću da upravljaju albanskim zastava. [7]
Vojni prethodnici OVK počeli su kasnih 1980-ih sa oružanim otporom srpskoj policiji koja je pokušavala da privede albanske aktiviste.[8] Pre OVK, njeni članovi su bili deo organizacija kao što su Nacionalni pokret Kosova i Narodni pokret za oslobođenje Kosova. [9] Osnivači kasnije OVK bili su uključeni u proteste na Kosovu 1981. godine. Mnogi albanski disidenti su uhapšeni ili preseljeni u evropske zemlje, gde su nastavili subverzivne aktivnosti. Represija nad albanskim nacionalizmom i albanskim nacionalistima od strane vlasti u Beogradu ojačala je pokret za nezavisnost i usmerila međunarodnu pažnju na položaj kosovskih Albanaca.[10] [11]
Od 1991. do 1992. albanski nacionalista Adem Jašari i oko 100 drugih etničkih Albanaca koji su želeli da se bore za nezavisnost Kosova prošli su vojnu obuku u opštini Labinot-Mal u Albaniji.[12] Nakon toga, Jašari i drugi etnički Albanci počinili su nekoliko akata sabotaže usmerenih na srpski administrativni aparat na Kosovu. Pokušavajući da ga uhvati ili ubije, srpska policija je 30. decembra 1991. opkolila Jašarija i njegovog starijeg brata Hameza u njihovoj kući u Prekazu. U opsadi koja je usledila, veliki broj kosovskih Albanaca pohrlio je u Prekaz, primoravajući Srbe da se povuku iz sela.[13] Dok je bio u Albaniji, Jašarija je 1993. uhapsila vlada Salija Beriše i poslala u zatvor u Tirani [14] pre nego što je pušten zajedno sa drugim militantima kosovskih Albanaca na zahtev albanske vojske. [15] Jašari je pokrenuo nekoliko napada u narednih nekoliko godina, ciljajući na Vojsku Jugoslavije i srpsku policiju na Kosovu. [13] U proleće 1993. održani su sastanci „Domovina zove“ u Arauu u Švajcarskoj u organizaciji Džavita Halilija, Azema Sile, Jašara Salihua i drugih. [16] Strateg OVK Džavit Halili rekao je da je 1993. OVK „razmotrila, a zatim odbacila modele IRA, POO i ETA“. [17] Neki novinari tvrde da je napad na Glogovac u maju 1993. godine u kojem je poginulo pet srpskih policajaca, a dva ranjena, bio prvi napad koji je izvršila OVK.[18]
Istorija[uredi | uredi izvor]
1995[uredi | uredi izvor]
Do početka 1990-ih bilo je napada na policijske snage i službenike tajnih službi koji su zlostavljali albanske civile.[8] Srpski policajac je ubijen 1995. godine, navodno od strane OVK. [19] Od 1995. OVK je nastojala da destabilizuje region, nadajući se da će Sjedinjene Države i NATO intervenisati. [20] Srpske patrole su upadale u zasedu, a policajci ubijeni. [20] Tek sledeće godine organizacija OVK je preuzela odgovornost za napade.[19]
1996–1997[uredi | uredi izvor]
OVK, prvobitno sastavljena od nekoliko stotina Albanaca, napala je nekoliko policijskih stanica i ranila mnoge policajce 1996–1997. godine.[21]
Britanski nedeljnik The European je 1996. objavio članak francuskog stručnjaka u kome se navodi da su „nemačke civilne i vojne obaveštajne službe bile uključene u obuku i opremanje pobunjenika sa ciljem da učvrste nemački uticaj na Balkanu. Rođenje OVK 1996. godine poklopilo se sa imenovanjem Hansjoerga Gajgera za novog šefa BND (nemačke tajne službe). Ljudi iz BND-a bili su zaduženi za odabir regruta za komandnu strukturu OVK od 500.000 Kosovara u Albaniji.“[22] Bivši viši savetnik nemačkog parlamenta Matijas Kuncel pokušao je kasnije da dokaže da je nemačka tajna diplomatija bila ključna u pomoći OVK od njenog nastanka. [23]
Predstavnici OVK sastali su se sa američkim, britanskim i švajcarskim obaveštajnim agencijama 1996. godine, [20] [24] i verovatno „nekoliko godina ranije“ [24], a prema The Sunday Times, „američki obaveštajci su priznali da su pomogli u obuci kosovskih Oslobodilačke vojske pre NATO bombardovanja Jugoslavije”. [25] Obaveštajci su, međutim, negirali da su bili umešani u naoružavanje OVK.
U februaru 1996. OVK je preduzela niz napada na policijske stanice i službenike jugoslovenske vlade, rekavši da su jugoslovenske vlasti ubijale albanske civile u okviru kampanje etničkog čišćenja. [26] Srpske vlasti su osudile OVK kao terorističku organizaciju i povećale broj snaga bezbednosti u regionu. Ovo je imalo kontraproduktivan efekat jačanja kredibiliteta OVK među populacijom kosovskih Albanaca. Dana 22. aprila 1996. izvršena su četiri napada na srpsko bezbednosno osoblje gotovo istovremeno u nekoliko delova Kosova.
U januaru 1997. srpske snage bezbednosti ubile su komandanta OVK Zahira Pajazitija i još dvojicu vođa u napadu na autoputu između Prištine i Mitrovice i uhapsile više od 100 albanskih militanata. [27]
Jašarija je jugoslovenski sud 11. jula 1997. godine osudio za terorizam u odsustvu. Hjuman rajts voč je kasnije opisao suđenje, u kojem je takođe osuđeno četrnaest drugih kosovskih Albanaca, kao „[nepoštovanje] međunarodnih standarda“. [28]
Građanski rat u Albaniji 1997. godine omogućio je OVK da nabavi velike količine oružja opljačkanog iz albanskih oružarnica. [29] Obaveštajni izveštaj iz 1997. godine navodi da je OVK primala prihode od trgovine drogom, korišćene za kupovinu oružja. [30] OVK je dobijala velika sredstva od organizacija albanske dijaspore. Postoji mogućnost da su među donatorima OVK bili ljudi umešani u ilegalne aktivnosti kao što je trgovina drogom, međutim nema dovoljno dokaza da je i sama OVK bila umešana u takve aktivnosti. [31] [32] [33]
1998[uredi | uredi izvor]
Saopštio je Severnoatlantski savet NATO-a da je OVK „glavni inicijator nasilja” i da je „pokrenula nešto što se čini kao namernu kampanju provokacije”. [34]
Džejms Biset, kanadski ambasador u Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji, napisao je 2001. da medijski izveštaji pokazuju da je „već 1998. godine Centralna obaveštajna agencija uz pomoć britanske Specijalne vazdušne službe naoružavala i obučavala pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova u Albaniji da podstiču naoružanje pobuna na Kosovu“ sa nadom da bi „NATO mogao da interveniše". [35]
Tražeći Adema Jašarija za ubistvo srpskog policajca, srpske snage su ponovo pokušale da napadnu Jašarijevo imanje u Prekazu 22. januara 1998. godine. [36] Pošto Jašari nije bio prisutan, hiljade kosovskih Albanaca su se spustile na Prekaz i ponovo uspele da potisnu srpske snage van sela i okoline. Sledećeg meseca, mala jedinica OVK upala je u zasedu srpskih policajaca. U sukobima koji su usledili, poginula su četvorica Srba, a dvojica su povređena. U zoru 5. marta 1998. OVK je izvršila napad na policijsku patrolu u Prekazu, [13] na šta je potom odgovorila policijska operacija na imanju Jašarija u kojoj je poginulo 58 Albanaca, uključujući Jašarija. [37] Četiri dana nakon ovoga sazvan je sastanak NATO-a, tokom kojeg je Medlin Olbrajt tražila antisrpski odgovor. [20] NATO je sada zapretio Srbiji vojnim odgovorom. [20] Usledio je rat na Kosovu, uz naknadnu intervenciju NATO-a.
Napadi[uredi | uredi izvor]
OVK je izvela 31 napad 1996. godine, 55 u 1997. i 66 u januaru i februaru 1998. [38] Nakon što je OVK početkom marta 1998. ubila četiri policajca, specijalne jedinice srpske policije su uzvratile i napale tri drenička sela. [38] Usledio je Kosovski rat. Ukupan broj napada u 1998. godini bio je 1.470, u poređenju sa 66 godina ranije. [38]
Između 1991. i 1997. godine, uglavnom 1996-97, OVK je ubila 39 osoba. [39] Napadi između 1996. i februara 1998. godine doveli su do smrti 10 policajaca i 24 civila. [19]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Independent International Commission on Kosovo (2000). The Kosovo Report (PDF). Oxford: Oxford University Press. str. 2. ISBN 978-0199243099.
- ^ Quackenbush, Stephen L. (2015). International Conflict: Logic and Evidence. Los Angeles: Sage. str. 202. ISBN 9781452240985.
- ^ „Roots of the Insurgency in Kosovo” (PDF). jun 1999.
- ^ Jasna Dragovic-Soso (9. 10. 2002). Saviours of the Nation: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. MQUP. str. 40.
- ^ Miranda Vickers (28. 1. 2011). The Albanians: A Modern History. I.B.Tauris. str. 192.
- ^ Henry H. Perritt. Kosovo Liberation Army: The Inside Story of an Insurgency. University of Illinois Press. str. 21—22.
- ^ a b Jasna Dragovic-Soso (9. 10. 2002). Saviours of the Nation: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. MQUP. str. 116.
- ^ a b Henry H. Perritt (1. 10. 2010). Kosovo Liberation Army: The Inside Story of an Insurgency. University of Illinois Press. str. 62.
- ^ Shaul Shay (12. 7. 2017). Islamic Terror and the Balkans. Taylor & Francis. str. 103—. ISBN 978-1-351-51138-4.
- ^ Susan Fink Yoshihara (13. 5. 2013). Flashpoints in the War on Terrorism. Routledge. str. 67—69.
- ^ Minton F. Goldman (15. 1. 1997). Revolution and Change in Central and Eastern Europe: Political, Economic, and Social Challenges. M.E. Sharpe. str. 307–308.
- ^ Judah 2002, str. 111.
- ^ a b v Bartrop 2012, str. 142.
- ^ Pettifer & Vickers 2007, str. 113.
- ^ Pettifer & Vickers 2007, str. 98–99.
- ^ Perritt 2008, str. 94.
- ^ Perritt 2008, str. 145.
- ^ Moore 2013, str. 120.
- ^ a b v Peter Radan; Aleksandar Pavkovic (28. 4. 2013). The Ashgate Research Companion to Secession. Ashgate Publishing, Ltd. str. 178—. ISBN 978-1-4094-7652-8. Greška kod citiranja: Neispravna oznaka
<ref>; naziv „RadanPavkovic2013” je definisano više puta s različitim sadržajem - ^ a b v g d Marsden 2000.
- ^ Kushner 2002, str. 206.
- ^ Fallgot, Roger (1998): "How Germany Backed KLA", in The European, 21 – 27 September. pp. 21–27
- ^ Küntzel, Matthias (2002): Der Weg in den Krieg. Deutschland, die Nato und das Kosovo (The Road to War. Germany, Nato and Kosovo). Elefanten Press. Berlin, Germany. Küntzel, Matthias (2000). Der Weg in den Krieg: Deutschland, die Nato und das Kosovo. Antifa Ed. str. 59–64. ISBN 3885207710.
- ^ a b Judah 2002, str. 120.
- ^ Tom Walker; Aidan Laverty (12. 3. 2000). „CIA aided Kosovo guerrilla army”. The Sunday Times. London.
- ^ „Unknown Albanian 'liberation army' claims attacks”. Agence France Presse. 17. 2. 1996.
- ^ Perritt 2008, str. 44, 56.
- ^ Human Rights Watch 1998, str. 27.
- ^ A. Pavkovic (8. 1. 2016). The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans. Springer. str. 190—. ISBN 978-0-230-28584-2.
- ^ Nicholas Ridley; Nick Ridley (1. 1. 2012). Terrorist Financing: The Failure of Counter Measures. Edward Elgar Publishing. str. 46—. ISBN 978-0-85793-946-3.
- ^ Henry H. Perritt (2010). Kosovo Liberation Army: The Inside Story of an Insurgency. University of Illinois Press. str. 88—93.
- ^ „U.S. Senate Republican Policy Committee”. fas.org. Pristupljeno 2020-08-08.
- ^ Policraticus (2019-01-29). „"Mafia State": Kosovo's PM Accused of Running Human Organ, Drug Trafficking Cartel”. POLICRATICUS (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-08.
- ^ Allan, Stuart; Zelizer, Barbie (2004). Reporting war: journalism in wartime. Routledge. str. 178. ISBN 978-0-415-33998-8.
- ^ Bissett, James (31 July 2001) „WE CREATED A MONSTER”. Arhivirano iz originala 10. 5. 2008. g. Pristupljeno 2014-08-28.. Toronto Star
- ^ Elsie 2011, str. 142.
- ^ Judah 2002, str. 140.
- ^ a b v Carrie Booth Walling (1. 7. 2013). All Necessary Measures: The United Nations and Humanitarian Intervention. University of Pennsylvania Press. str. 156—. ISBN 978-0-8122-0847-4.
- ^ James Ron (19. 4. 2003). Frontiers and Ghettos: State Violence in Serbia and Israel. University of California Press. str. 98—. ISBN 978-0-520-93690-4.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Mark Bromley (2007). „Case study: Federal Republic of Yugoslavia, 1998–2001” (PDF). Stockholm International Peace Research Institute. Arhivirano iz originala (PDF) 2016-04-15. g. Pristupljeno 2014-08-28.
- Bartrop, Paul (2012). A Biographical Encyclopedia of Contemporary Genocide. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-38679-4.
- Elsie, Robert (2011). Historical Dictionary of Kosovo. Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-7483-1.
- Eriksson, Mikael; Kostić, Roland (15. 2. 2013). Mediation and Liberal Peacebuilding: Peace from the Ashes of War?. Routledge. str. 43—. ISBN 978-1-136-18916-6.
- Henriksen, Dag (2007). NATO's Gamble: Combining Diplomacy and Airpower in the Kosovo Crisis, 1998–1999. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-358-1.
- Watch, Human Rights (1998). Humanitarian Law Violations in Kosovo. New York: Human Rights Watch. ISBN 978-1-56432-194-7.
- Judah, Tim (2002). Kosovo: War and Revenge. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09725-2.
- Judah, Tim (2008). Kosovo: What Everyone Needs to Know. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-974103-8.
- Krieger, Heike (2001). The Kosovo Conflict and International Law: An Analytical Documentation 1974-1999. Cambridge University Press. ISBN 9780521800716. Pristupljeno 27. 2. 2013.
- Kushner, Harvey W. (4. 12. 2002). Encyclopedia of Terrorism. SAGE Publications. str. 206—. ISBN 978-1-4522-6550-6.
- Marsden, Chris (16. 3. 2000). „British documentary substantiates US-KLA collusion in provoking war with Serbia”. WSWS.
- Moore, Cerwyn (2013). „The growth of the Kosovo Liberation Army”. Contemporary Violence: Postmodern War in Kosovo and Chechnya. Manchester University Press. str. 119—. ISBN 978-1-84779-328-7.
- Mihailović, Kosta, ur. (2006). Kosovo and Metohija: past, present, future. SANU. ISBN 9788670254299.
- Luci, Nita; Marković, Predrag (2009). „Events and Sites of Difference: Marking Self and Other in Kosovo”. Ur.: Kolstø, Pål. Media Discourse and the Yugoslav Conflicts: Representations of Self and Other. Farnham, England: Ashgate. ISBN 978-1-4094-9164-4.
- O'Neill, William G. (2002). Kosovo: An Unfinished Peace. Boulder, Colorado: Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-58826-021-5.
- Perritt, Henry H. (2010). The Road to Independence for Kosovo: A Chronicle of the Ahtisaari Plan. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11624-4.
- Perritt, Henry H. (2008). Kosovo Liberation Army: The Inside Story of an Insurgency. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-09213-8.
- Petersen, Roger D. (2011). Western Intervention in the Balkans: The Strategic Use of Emotion in Conflict. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-50330-3.
- Pettifer, James (2005). Kosova Express: A Journey in Wartime. Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-20444-0.
- Pettifer, James; Vickers, Miranda (2007). The Albanian Question: Reshaping the Balkans. New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-86064-974-5.
- Philips, David L. (2012). Liberating Kosovo: Coercive Diplomacy and U.S. Intervention. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. ISBN 978-0-262-30512-9.
- Watson, Paul (2009). Where War Lives. Toronto: McCleland & Stewart. ISBN 978-1-55199-284-6.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Jana Arsovska (6. 2. 2015). Decoding Albanian Organized Crime: Culture, Politics, and Globalization. University of California Press. str. 44—. ISBN 978-0-520-28280-3.
- Stevanović, Obrad M. (2015). „Efekti albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji”. Zbornik Radova Filozofskog Fakulteta u Prištini. 45 (1): 143—166. doi:10.5937/zrffp45-7341
. - Clément, Sophia. Conflict prevention in the Balkans: case studies of Kosovo and the FYR of Macedonia. Institute for Security Studies, Western European Union, 1997.
- Kostovičová, Denisa. Parallel worlds: Response of Kosovo Albanians to loss of autonomy in Serbia, 1989–1996. Wolfson College, University of Cambridge, 1996.
- Phillips, David L. (1996). „Comprehensive Peace in the Balkans: The Kosovo Question”. Human Rights Quarterly. 18 (4): 821—832. S2CID 145077495. doi:10.1353/hrq.1996.0048..
- Athanassopoulou, Ekavi. "Hoping for the best, Planning for the worst: Conflict in KOSovo." The World Today (1996): 226–229.
- Simic, Predrag. "The Kosovo and Metohija Problem and Regional Security in the Balkans." Kosovo: Avoiding Another Balkan War (1996): 195.
- Veremēs, Thanos, and Euangelos Kōphos, eds. Kosovo: avoiding another Balkan war. Hellenic, 1998.
- Triantaphyllou, Dimitrios (1996). „Kosovo today: Is there no way out of the deadlock?.”. European Security. 5 (2): 279—302. doi:10.1080/09662839608407268..
- Troebst, Stefan, and Alexander: Festschrift Langer. Conflict in Kosovo: failure of prevention?: an analytical documentation, 1992–1998. Vol. 1. Flensburg: European Centre for Minority Issues, 1998.
- „The Kosovo Conflict and Its Resolution: In Pursuit of Ariadne's Thread.”. Security Dialogue. 28 (3): 317—331. 1997. S2CID 145543725. doi:10.1177/0967010697028003006..
