Pobuna u Boljevcu (1883)
| Pobuna u Boljevcu | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Timočke bune | |||||||||||
 Kraljevina Srbija 1883. godine. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
 Narodna vojska Boljevačkog sreza | |||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
kapetan Đorđe Branković |
pop Marinko Ivković  pop Miloje Petrović Tihomir Marinković (RZ) Neša Magdić (RZ) Dobroslav Petrović (RZ) Petar Antić (RZ) Stojadin Pajkić (RZ) | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| 1 bataljon, 1 baterija (oko 1.000 ljudi i 8 topova) | 2 bataljona narodne vojske, 1 četa konjanika (oko 2.000 ljudi) | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| nekoliko desetina zarobljenih | nekoliko desetina mrtvih i ranjenih, više stotina pohapšeno | ||||||||||
Pobuna u Boljevcu (21-28. oktobra[a] 1883), ustanak srpskih seljaka i građana protiv vlasti Kraljevine Srbije u toku Timočke bune. Nekoliko hiljada ustanika pod vođstvom radikalskog narodnog poslanika Marinka Ivkovića preuzelo je vlast u boljevačkom srezu Crnorečkog (Zaječarskog) okruga. Ustanici su pozatvarali lokalne činovnike, a zatim se utvrdili na Čestobrodici, na zapadnoj granici njihovog okruga, kako bi dočekali kraljevsku vojsku i poslali odred konjanika da pobuni narod u zaječarskom srezu. Međutim, napad ustanika na Zaječar odbijen je 27. oktobra, a glavnina ustanika na Čestobrodici razbijena je istog dana, posle čega je pobunjeni Boljevac zauzet bez borbe. Kraljevska vojska nije imala gubitaka, a nekoliko stotina ustanika pohapšeno je i osuđeno na robiju, dok su vođe pogubljene.[1]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Političke prilike u Srbiji 1883. godine[uredi | uredi izvor]
Do smrti kneza Mihaila Obrenovića (1868), Kneževina Srbija bila je autokratska i policijska država pod vlašću kneza i činovničke birokratije. Posle donošenja Ustava iz 1869, Srbija je formalno postala parlamentarna monarhija, sa Narodnom skupštinom i opštim pravom glasa. Međutim, u zemlji bez demokratskih političkih tradicija, slobodne štampe i političkih stranaka, izbori za Narodnu skupštinu vršeni su pod strogom kontrolom policije, i birani su skoro isključivo kandidati predloženi od vlade (tj. sreskih i okružnih načelnika na lokalnom nivou). Tako je do 1880. vlast u Skupštini ostala čvrsto u rukama Jovana Ristića i Liberalne stranke, osnovane 1858, koju su činile stare pristalice dinastije Obrenovića iz redova činovnika, sveštenstva, inteligencije i najimućnijih seljaka i trgovaca, dok je opozicija bila malobrojna i neorganizovana, bez uticaja u narodu. Na skupštinskim izborima nakon Srpsko-turskog rata (1876—1878) krajem 1878, liberalna vlada dobila je veliku većinu: od 172 poslanika, svega 40 bilo je iz redova opozicije, većinom iz Istočne Srbije: ovaj kraj, osvojen i opljačkan u Prvom srpsko-turskom ratu, nalazio se u velikoj materijalnoj bedi i nezadovoljno lokalno stanovništvo izabralo je većinom opozicine kandidate iz redova seljaka, seoskih popova i palanačkih trgovaca. Vođa opozicije bio je inžinjer Nikola Pašić, narodni poslanik iz Zaječara i jedini opozicionar sa fakultetskom diplomom, jedan od prvih pristalica Svetozara Markovića u narodu poznat kao komunista[b].[2]
Iako je skupštinska opozicija bila slaba, faktori izvan skupštine doveli su pada liberalne vlade - knez Milan, koji se od tradicionalne rusofilske politike, koju su liberali sprovodili od 1858, okrenuo austrofilskoj politici nakon Berlinskog kongresa, otpustio je vladu Jovana Ristića 14. oktobra 1880. zbog neprihvatanja liberala da potpišu trgovinski ugovor sa Austrougarskom, koji bi otvorio srpsko tržište za austrijsku industriju i time uništio domaće zanatstvo i industriju u začetku. Novu vladu knez Milan je poverio grupi slobodoumnih (za ono vreme) mladih intelektualaca, bivših liberala i konzervativaca, koji su početkom 1880. pokrenuli politički list Videlo, u kome su otvoreno kritikovali politiku liberalne vlade i zahtevali veće građanske i političke slobode. Knez Milan je za predsednika vlade postavio Milana Piroćanca, sudiju Kasacionog suda, ministar unutrašnjih poslova postao je Milutin Garašanin, artiljerijski major i unuk Ilije Garašanina, a ministar finansija i spoljnih poslova postao je Čedomilj Mijatović, profesor ekonomije na Velikoj školi. Nova vlada počela je svoj rad objavljivanjem potpunih političkih sloboda - prvi akt novog ministra unutrašnjih dela (20. novembra 1880) bio je da zvanično zabrani svim policijskim vlastima svako mešanje u izbore za narodnu skupštinu, kao neustavno i nelegalno. Rad nove vlade podržala je i dotadašnja opozicija, na čelu sa Pašićem, koji je objavio da je program nove vlade sasvim blizak programu opozicije. Na skupštinskim izborima od 30. novembra 1880, kandidati nove vlade nastupili su zajedno sa opozicionarima protiv liberala - bez podrške policije, liberali su strahovito potučeni na izborima, dobivši svega 7 poslanika. Nakon izborne pobede, vladina većina se podelila na dva dela - 8. januara 1881. osnovana je Narodna radikalna stranka na čelu sa Nikolom Pašićem, kojoj je pristupilo 40 narodnih poslanika, i pokrenut je stranački list Samouprava. U odgovor, već 10. januara pristalice vlade osnovale su Naprednu stranku, kojoj je pristupilo 119 poslanika. U početku, nove stranke su sarađivale u Skupštini, tvrdeći da imaju iste ciljeve[v], ali je tvrdoglavo odbijanje kneza Milana da primi radikale u vladu (iako je vlada namenila Pašiću mesto potpretsednika vlade ili pretsednika Skupštine) ubrzo oteralo Narodnu radikalnu stranku u opoziciju.[3]
Razoružavanje narodne vojske[uredi | uredi izvor]
Narodna Skupština Kraljevine Srbije, u kojoj je naprednjačka vlada imala veštački stvorenu većinu pošto su poslanici Narodne radikalne stranke izbačeni iz Skupštine i zamenjeni drugoplasiranim kandidatima (neki od ovih kandidata imali su samo po dva glasa, pa je Narodna Skupština u radikalskoj štampi prozvana Dvoglasna Skupština), izglasala je novi Zakon o ustrojstvu vojske 27. decembra 1882. Po tom Zakonu, svi vojni obveznici od navršene 20. do navršene 50. godine, posle odsluženja vojnog roka u stalnom kadru (u kasarni), smatrani su zapravo rezervistima aktivne vojske. I to prvog poziva do navršene 30. godine, drugog poziva od 31. do 37, a trećeg poziva od 38. do navršene 50. Ovaj zakon predviđao je ukidanje i razoružanje dotadašnje Narodne vojske, koja je postojala od 1861. i iznela glavni teret ratova sa Turcima 1876-1878. Stoga su 25. juna 1883. prema naredbi ministra vojnog obrazovane popisne komisije koje su krajem septembra, po završetku prethodnog rada u štabovima, krenule po srezovima (sedištima teritorijalnih bataljona Narodne vojske) sa zadatkom da pokupe, što je u praksi značilo da oduzmu, državno oružje od obveznika dotadašnje prve i druge klase Narodne vojske „kao nepotrebno“, pošto će se staro, zastarelo oružje (puške Pibodi model 1870) zameniti novim (puške Mauzer-Koka), ali im se „neće davati na ruke“ nego će ostati u vojnim magacinima. Uprkos naređenjima vlade i lokalnih vlasti, vojni obveznici u svim krajevima Srbije nerado su predavali oružje državnim vlastima, pošto se posedovanje oružja smatralo neotuđivim pravom svakog građanina i garancijom lične i imovinske bezbednosti, kao i političkih prava.[4] Otporu bivših vojnika doprinela je i propaganda opozicione Narodne radikalne stranke, čiji je list Samouprava tih dana objavio dva veoma popularna članka pod rečitim naslovima Ne dajte oružje i Silu silom odbijte, u kojima je oduzimanje oružja od naroda proglašavano neustavnim i nelegalnim, i narod se podsticao da se ako treba i silom odupre nasilju vlasti koje krše njegova ustavna prava. Iako je nemira i otpora predaji oružja bilo u svim krajevima, otvoreni otpor i pobuna izbili su samo u tri okruga Timočke krajine - Crnorečkom (Zaječarskom), Aleksinačkom i Knjaževačkom.[4]
Pobuna u Krivom Viru[uredi | uredi izvor]
Dana 20. oktobra 1883. seljaci iz Krivog Vira odbili su da predaju oružje regrutnoj komisiji i uspešno rasterali odred čuvara javne bezbednosti koji su pokušali da ih zastraše i nateraju na poslušnost. Suočeni sa svega nekoliko stotina naoružanih seljaka, žandarmi se nisu usudili da pucaju na narod, a konjički eskadron pod komandom potpukovnika Srećkovića, koji je došao da ih podrži, povukao se bez borbe.[4]
Sukob u Krivom Viru završio se ustaničkom pobedom bez borbe: iz ovog događaja sukobljene strane izvukle su potpuno suprotne zaključke. Sa jedne strane, vlada je zaključila da se ovakav ustanički pokret može ugušiti samo bezobzirnom primenom sile. Na drugoj strani, ustanici su poverovali da će pukom demonstracijom sile od strane okupljenog naoružanog naroda, bez borbe, uplašiti i oterati vladine trupe koje ne smeju da pucaju na sopstveni narod. Ovo pogrešno shvatanje dovelo je ustanike u nepovoljan položaj u svim kasnijim sukobima tokom Timočke bune.[5]
Pobuna[uredi | uredi izvor]
Početak[uredi | uredi izvor]
Očekujući oštar odgovor vlasti na pobunu u Krivom Viru, glavne vođe radikala u Boljevcu su već u zoru 21. oktobra okupile narod i zauzele sresko načelstvo, ali je sreski načelnik još tokom noći umakao u Zaječar, ponevši sa sobom blagajnu sa upravo prikupljenim dankom. Buntovničke straže već su kontrolisale drumske i planinske prelaze. Potpukovnik Srećković je sa eskadronom prenoćio u Boljevcu i oko 4:30 ujutro krenuo natrag preko Lukova i Čestobrodice, koju je već zatekao zaposednutu od nekoliko odreda pobunjenika (oko 500-600 ljudi), koji su ga pustili da prođe bez borbe sve do sela Izvora, gde se susreo sa čestobrodičkim odredom (1 bataljon pešadije i 1 baterija) koji mu je išao u pomoć. Boljevac je bio središte sreza, a time i lokalnog bataljona Narodne vojske: u podne je zasviran zbor Narodne vojske i do večeri se na zbornom mestu okupilo 1.000-2.000 naoružanih ljudi iz Boljevca i nekoliko okolnih sela (Planinica, Ilijna, Vrbovac, Dobrujevac). Na čelu naoružanih masa bila su tri učitelja: Tihomir Marinković, Neša Magdić i Mihailo Stuparević, ali je vrhovnu komandu preuzeo bivši radikalski poslanik, pop Marinko Ivković, koji je pozvao okupljene da odmah krenu u pomoć Krivovircima. Samo jedan od prisutnih seljaka se usprotivio pobuni, ali je odmah dobio udarac motkom po glavi, od koga se onesvestio. Kada se saznalo da u Krivom Viru nema vojske, a da su sami Krivovirci krenuli prema Čestobrodici da tamo posednu odbrambene položaje, boljevački ustanici su takođe krenuli na Čestobrodicu, gde su se ulogorili 23. oktobra. Tu se skupilo oko 2.000-3.000 ustanika, a za komandanta logora određen je četovođa Sava Milićević, zemljoradnik iz Krivog Vira.
Odgovor vlasti[uredi | uredi izvor]
Već 21. oktobra kraljevim ukazom proglašeno je vanredno stanje u Crnorečkom okrugu, uspostavljen je Preki sud i upućen je general Tihomir Nikolić na čelu 8 bataljona stajaće vojske sa diktatorskim ovlašćenjima da umiri pobunjene krajeve, a vojnicima u njegovoj službi određena je dupla plata na teret pobunjenih krajeva. Trojici sudija Prekog suda naređeno je da donose presude protiv pobunjenika bez prava žalbe, a policijskim vlastima da ih izvršavaju u roku od 24 sata, uključujući i smrtne kazne na licu mesta. Sutradan su ukinuti zakoni o slobodi štampe i slobodi zbora i udruživanja u celoj zemlji.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Po Julijanskom kalendaru, koji se u to vreme koristio u Srbiji. Po novom kalendaru 2-9. novembra.
- ^ U izvornom značenju, koje je podrazumevalo svakog socijalistu i republikanca.
- ^ Pašić je izjavljivao da je nova stranka osnovana kako bi pomagala vladi da zaštiti posebne interese seljaka i građana iz provincije.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Ilić 1983, str. 62-68.
- ^ Jovanović, Slobodan (1990). Sabrana dela Slobodana Jovanovića: Vlada Milana Obrenovića II. Radovan Samardžić, Živorad Stojković. Beograd: BIGZ. str. 280—284. ISBN 86-13-00435-0. OCLC 22963111.
- ^ Jovanović, Slobodan (1990). Sabrana dela Slobodana Jovanovića: Vlada Milana Obrenovića II. Radovan Samardžić, Živorad Stojković. Beograd: BIGZ. str. 300—320. ISBN 86-13-00435-0. OCLC 22963111.
- ^ a b v Radenić, Dr Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 270—276.
- ^ Radenić, Dr Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 270—276.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. 3. Beograd: Geca Kon.
- Ilić, Dragutin J. (1983). Zaječarska buna. Zaječar: Istorijski arhiv "Timočka krajina".
- Radenić, Andrija (1988). Radikalna stranka i timočka buna : istorija Radikalne stranke : doba narodnjaštva. 1. Zaječar: Istorijski arhiv Timočka krajina.
- Todorović, Dragoje; Popović, Ljubodrag, ur. (1986). Timočka buna 1883: građa 5. Beograd: Arhiv Srbije.
