Pređi na sadržaj

Ruski dobrovoljački odredi u Jugoslaviji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Crno-žuto-bela zastava koju koriste volonteri

Ruski dobrovoljački odredi u Jugoslaviji je naziv za ljude iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza (uglavnom iz Rusije) koji su učestvovali u sukobima tokom raspada Jugoslavije na strani srpskih i jugoslovenskih trupa. Oni su učestvovali u ratnim dejstvima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji i Makedoniji. Prema različitim procenama, broj dobrovoljaca se kretao od nekoliko stotina do deset hiljada ljudi. Na spisku poginulih dobrovoljaca u ruskim odredima tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nalaze se 43 osobe, još tri su poginule tokom Kosovskog rata. Procene o učešću dobrovoljaca u sukobima u bivšoj Jugoslaviji su različite: jedni o njima govore kao o herojima, drugi ih optužuju za plaćeništvo i ratne zločine.

Broj dobrovoljaca[uredi | uredi izvor]

Komplet borbene opreme VRS
Raspad SFRJ

Ne zna se tačan broj dobrovoljaca iz bivšeg Sovjetskog Saveza koji su učestvovali u ratnim dejstvima tokom raspada Jugoslavije. Procene variraju od nekoliko stotina[1] do deset hiljada ljudi.[2]

Hrvatska strana je 1993. prijavila oko hiljadu i po Rusa koji se bore u srpskim vojskama. Muslimani u Bosni su u oktobru 1994. objavili pet hiljada ruskih „plaćenika“ koji su se u tom trenutku borili na srpskoj strani. U periodu od 1992. do 1995. godine na teritoriji Bosne su stalno dejstvovale dve-tri male ruske jedinice. Ukupan broj ruskih dobrovoljaca na frontu u zimu-proleće 1993. godine premašio je pedeset. Ukupno je, prema proračunima ruskih novinara i samih dobrovoljaca,[3] kroz ovaj rat prošlo nekoliko stotina dobrovoljaca iz republika bivšeg Sovjetskog Saveza; najmanje 35-40 je umrlo, još dvadesetak su ostali invalidi. Sedamnaest ruskih dobrovoljaca poginulih u borbama 1994-1995. sahranjeno je na groblju Donji Miljevići kod Sarajeva.[4]

Kako prenosi sajt Radija Slobodna Evropa, koji se poziva na arhivu Haškog tribunala, u vojsci bosanskih Srba u ratu u Bosni i Hercegovini učestvovalo je od 529 do 614 ljudi iz Rusije, Grčke i Rumunije.[5]

Bosanski istraživač i ratni veteran Aziz Tafro u svojoj knjizi "Ruski i grčki plaćenici u ratu u Bosni i Hercegovini", tvrdi da se na strani Srba u Bosni borilo i do 10.000 ljudi iz Rusije. Istovremeno ih je najmanje 700 bilo na frontu u isto vreme.[2]

Prema Najdželu Tomasu i Krunoslavu Mikulanu, ukupan broj ruskih dobrovoljaca koji su učestvovali u ratu u Bosni bio je oko 700 ljudi.[6]

Dobrovoljački borbeni odredi[uredi | uredi izvor]

RDO-1[uredi | uredi izvor]

Septembra 1992. godine u gradu Trebinju u Istočnoj Hercegovini stvoren je prvi odred ruskih dobrovoljaca u Bosni, koji je brojao 10 boraca.[7][8] Na njenom čelu je bio bivši marinac Valerij Vlasenko.[6] Borio se protiv vojske bosanskih Hrvata i jedinica regularne hrvatske vojske tokom septembra-decembra 1992. godine.[9] Jezgro odreda činila je grupa dobrovoljaca iz Sankt Peterburga. Odred je delovao kao deo konsolidovane srpsko-ruske jedinice u okviru Vojske bosanskih Srba. Krajem 1992. RDO-1 je prestao da postoji.[9]

Upravo u RDO-1 su postavljene neke od tradicija dobrovoljaca i elementi uniforme, poput crnih beretki i monarhijskih simbola. Svojim simbolima smatrali su crno-žuto-belu zastavu i veliki dvoglavi orao bronzane boje sa likom Svetog Georgija Pobedonosca na grudima. Monarhizam, po pravilu, nije bio političko uverenje, već je bio deo tradicije.[7] Borbena aktivnost odreda svodila se na patroliranje, suzbijanje epizodnih pokušaja neprijateljskih izviđačkih grupa da pređu liniju fronta i izviđanje u hrvatskoj pozadini.[7]

RDO-2[uredi | uredi izvor]

RDO-2, nazvan „Kraljevi vukovi“[8] zbog monarhijskih uverenja nekoliko svojih članova, nastao je 1. novembra 1992. godine u Višegradu. Njen komandant je bio 27-godišnji Aleksandar Muharev, koji se borio u proleće i leto 1992. godine u Pridnjestrovlju, a po inicijalima je dobio pozivni znak „As“. Igor Girkin, sada poznat kao "Strelkov", postao je zamenik komandanta. Prema rečima samih dobrovoljaca, naziv "Kraljevski vukovi" nije zaživeo u odredu, ali je široko korišćen u štampi. Posebnost RDO-2 bilo je nošenje crnih beretki.[3]

Prva operacija boraca RDO-2 bila je identifikacija i miniranje položaja bosanskih snajperista u Višegradu. Prvi sukob sa neprijateljem dogodio se duboko u pozadini Bosne. Nakon ove operacije, među muslimanskom vojskom počele su da kruže glasine o „čitavoj brigadi ruskih plaćenika“.[10]

Odred je u poslednja dva meseca 1992. godine, samostalno i zajedno sa Srbima, izveo niz uspešnih diverzantskih i izviđačkih operacija, ali je 1. decembra odred pretrpeo prve gubitke – poginuo je Moskovljanin Andrej Nimenko, a još jedan borac je teško ranjen.[10]

Dana 28. januara 1993. glavni deo „Kraljevih vukova“ se preselio u Priboj, ponevši sa sobom zastavu odreda. U Priboju, odred se uspešno borio oko dva meseca. Potom su 27. marta „Kraljevi vukovi“ krenuli na zapadnu periferiju Sarajeva, na Ilidžu.[9] Od maja ih je predvodio Mihail Trofimov, koji je kasnije poginuo u akciji. Avgusta 1993. RDO-2 je prestao da postoji, njegov barjak je predat crkvi Svete Trojice u Beogradu.[11] U ovoj crkvi je jula 1993. godine postavljena ploča sa imenima deset poginulih Rusa. Ukupno je kroz odred prošlo tridesetak dobrovoljaca, dok je njegov uobičajeni broj bio desetak ljudi. Za devet meseci borbi RDO-2 je izgubio četiri ubijene osobe.[9]

RDO-2 je postao prvi odred dobrovoljaca sa dobro uspostavljenom strukturom, stalnim osobljem i sopstvenom tradicijom. Kasnije stvoreni odredi pokušali su da nastave njegove tradicije.[11]

Prva kozačka stotina[uredi | uredi izvor]

Krajem 1992. godine u Rusiji je počelo formiranje kozačkog odreda. Inicijator je bio Aleksandar Zagrebov, koji je sarađivao sa rukovodstvom Višegradske zajednice u Republici Srpskoj. Regrutacija kozaka u odred izvršena je u nekoliko ruskih gradova, uključujući i pomoć vojnog komesara Saratova. Konačna organizacija je održana u Moskvi. Među pripadnicima odreda bio je veliki broj bivših vojnih lica i veterana lokalnih sukoba na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza.[12]

Kozaci su na teritoriju Republike Srpske stigli 1. januara 1993. godine. Najveći deo odreda bio je stacioniran u Višegradu, manji - u selu Skelani. Na ovom području učestvovali su u ratnim dejstvima do kraja aprila 1993. godine. Među poznatim vojnim operacijama Kozaka, borbe kod Višegrada, odbrana Skelana od napada jedinica 28. divizije iz Srebrenice, učešće u ofanzivi kod grada Rudo, kao poznata odbrana, izdvajaju se i planine Zaglavak i Stolac, gde su tokom žestokih borbi kozaci i dobrovoljci pretrpeli značajne gubitke.[12]

RDO-3[uredi | uredi izvor]

U jesen 1993. godine stvoren je RDO-3 koji čine veterani i novopridošli dobrovoljci.[9] U novembru iste godine na čelo odreda je došao bivši vezista Korpusa marinaca i veteran vojnih operacija u Angoli i Abhaziji, 39-godišnji Aleksandar Škrabov.[6] RDO-3 je bio baziran na jugoistočnoj periferiji Sarajeva, bio je u sastavu vojne jedinice 7512 i raspoređen je u Novosarajevski četnički odred[9], koji su činili srpski i strani dobrovoljci. Komandant odreda bio je vojvoda Slavko Aleksić.

RDO-3 je učestvovao u borbama na području Jevrejskog groblja u Sarajevu, na planini Igman, kao i kod naselja Olovo i Trnovo. U proleće 1994. godine odred je učestvovao u ofanzivi VRS na Goražde. Gde je direktno učestvovao u zauzimanju i uništavanju čuvene fabrike Pobeda. Dana 4. juna 1994. godine, prilikom napada na utvrđenje na planini Moševička kod grada Olova, poginuo je Aleksandar Škrabov. Neko vreme odred je nastavio da postoji, ali se u jesen iste godine raspao, a većina njegovih boraca prešla je u specijalni odred „Beli vukovi“, baziran na Jahorinu.[9]

"Beli vukovi"[uredi | uredi izvor]

Odred Beli vukovi nastao je 1993. godine kao 4. izviđačko-diverzantski odred Sarajevsko-rumunskog korpusa. U njoj su bili dobrovoljci i direktno je izveštavala komandu korpusa. Odredom je komandovao Srđan Knežević.

Nakon pogibije Aleksandra Škrabova, RDO-3 se raspao i značajan deo dobrovoljaca, uključujući i one iz Bugarske, Rumunije i drugih zemalja, prešao je u Bele vukove.[8] U svom sastavu borili su se u Sarajevu, kao i na nekim drugim sektorima fronta do kraja rata. U zimu-proleće 1996. godine, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mnogi dobrovoljci su napustili Republiku Srpsku.[13]

U jesen 1995. godine, već u završnoj fazi ratnih dejstava, nekoliko dobrovoljaca iz sastava „Beli vukovi“ pristupilo je specijalnom odredu „Vukovi sa Drine“, koji je bio u sastavu 1. zvorničke pešadijske brigade Drinskog korpusa VRS.[13]

Na Kosovu i u Makedoniji[uredi | uredi izvor]

Sa početkom NATO bombardovanja Jugoslavije u Moskvi, neke stranke i pokreti, uključujući Liberalno-demokratsku partiju, NPSR, Savez oficira i neke kozačke organizacije, počele su da regrutuju dobrovoljce za učešće u neprijateljstvima. Prema podacima Liberalno-demokratske partije, spremnost da ode u Jugoslaviju izrazilo je do pet hiljada ljudi. NPSR je nazvao cifru od 1200 ljudi koji su pristali da učestvuju u bitkama. Istovremeno, Ministarstvo pravde Ruske Federacije izdalo je saopštenje o nedopustivosti takvih radnji. U štampi su brojne organizacije koje regrutuju dobrovoljce optužene za stvaranje ilegalnih oružanih grupa.[14]

Istovremeno, dobrovoljci su u Jugoslaviju odlazili sami, bez pomoći ikakvih organizacija. Među njima su bili i veterani rata u Bosni i Hercegovini i drugih sukoba. Do trenutka kada je granica Jugoslavije zatvorena, tamo je uspelo da stigne oko 200 ljudi. Prema nekim izveštajima, čak polovina njih su bili dobrovoljci iz Ukrajine.[3] Za razliku od rata u Bosni, u Jugoslaviji nije bilo samostalnih odreda dobrovoljaca; uključili su se u razne srpske jedinice, uključujući i one koje su bile angažovane na pokrivanju granice sa Albanijom.[3]

Među dobrovoljcima, u bitkama je učestvovao i budući Heroj Rusije Anatolij Lebed.[15]

Mali odred ruskih dobrovoljaca, od kojih su većina bili veterani sukoba u Bosni i na Kosovu, učestvovao je u borbama u Makedoniji 2001. na strani makedonske vojske i policije.[3]

Spomen[uredi | uredi izvor]

Vojno groblje kod crkve u Višegradu, gde su sahranjeni ruski dobrovoljci

Vlada Republike Srpske je 2013. godine odlučila da Ordenom Miloša Obilića posthumno dodeli 29 dobrovoljaca iz bivšeg SSSR-a.[16]

U Višegradu u Republici Srpskoj 5. novembra 2011. godine otkriven je spomenik ruskim dobrovoljcima na kojem su uklesana imena 37 poginulih dobrovoljaca. Njen autor je bio beogradski vajar Nebojša Savović. Otvaranju su prisustvovali veterani dobrovoljačkih odreda i Vojske Republike Srpske, članovi porodica stradalih, kao i predstavnici Vlade RS, među kojima i ministar rada i zaštite boračko-invalidskih lica Petar Đokić. Na dan otvaranja spomenika vence je na njega položilo više od 20 delegacija.[17] Otkrivanje spomenika izazvalo je kritike muslimanskih društava žrtava rata.[18]

Dana 15. decembra 2016. godine u crkvi Svete Trojice u Beogradu osvećena je spomen-ploča sa spiskom dobrovoljaca poginulih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Svečanosti osvećenja prisustvovale su porodice nastradalih, ambasador Belorusije u Srbiji Vladimir Čušev, predstavnici ruske ambasade u Srbiji, ministar rada i zaštite boračko-invalidskih lica Republike Srpske Milenko Savanović.[19]

Mišljenja[uredi | uredi izvor]

U Srbiji i Republici Srpskoj, zvaničnici su više puta isticali važnu ulogu koju su dobrovoljci imali tokom sukoba. Na primer, ministar rada i zaštite boračko-invalidskih lica Republike Srpske Milenko Savanović napomenuo je da Srbi treba da cene doprinos ruskih dobrovoljaca njihovoj zaštiti. Prema njegovim rečima, dobrovoljci su učestvovali u ratu kada je to bilo najpotrebnije i pomagali u zaštiti Srba na područjima zahvaćenim borbama.[19] Sličnu ocenu dao je i Petar Đokić, takođe bivši ministar u Vladi RS. On je napomenuo da su dobrovoljci stigli u rat kada je bila najteža situacija, te naglasio da će Republika Srpska nastaviti da pruža pomoć porodicama poginulih dobrovoljaca.[20]

U savremenoj srpskoj štampi posebno je istaknuto učešće ruskih dobrovoljaca u bitkama u Istočnoj Bosni i Podrinju, uključujući i bitku za planinu Zaglavak. Napominje se da je njihovo prisustvo veoma podiglo moral u srpskim jedinicama. Pored toga, dobrovoljci su pokazivali dobre rezultate u borbama i, uprkos malom broju, bili su važan deo srpskih trupa.[11]

Borci ruskih dobrovoljačkih odreda koji su se borili na strani Vojske Republike Srpske optuženi su za ratne zločine, etničko čišćenje i plaćeništvo nakon rata. Konkretno, bivši major vojske bosanskih muslimana Aziz Tafro je u leto 2014. izjavio da je Igor Girkin (Strelkov), koji je služio u RDO-2 tokom rata u Bosni i stekao slavu kao komandant pristalica DNR u Slavjansku, učestvovao u ratnim zločinima u gradovima Višegrad, Foča, Čajniče i Sarajevo.[21] Volonteri su takođe optuženi za šverc, etničko čišćenje i pljačku. Prema politikologu Aliju Koknaru, oni su bili plaćenici i primali su 200 nemačkih maraka mesečno. Koknar je primetio da, ipak, niko od ruskih dobrovoljaca nije zvanično optužen od Haškog tribunala.[22]

Predstavnica Haškog tribunala Vanesa Le Roa je 2003. godine tvrdila da je Tribunal prikupio mnogo dokaza o umešanosti dobrovoljaca u ratne zločine, ali je Ruska Federacija odbila da razgovara o pitanju njihovog izručenja Hagu.[23]

Za plaćeništvo i ratne zločine optuženi su i dobrovoljci koji su učestvovali u Kosovskom ratu. Britanska štampa je pisala da je na desetine ruskih dobrovoljaca učestvovalo u napadima na sela u okolini Prizrena naseljena Albancima. Britanski novinari, pozivajući se na lokalne Albance, tvrde da su u selu Tusus ruski dobrovoljci, delujući zajedno sa srpskim paravojnim odredima, ubili 22 civila. Osim toga, optuženi su za zločine oko Orahovca. Predstavnici Pentagona su u leto 1999. godine takođe najavili umešanost dobrovoljaca u ratne zločine i da će biti sprovedena posebna istraga.[24]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Gde naša ne voevala” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 7. 1. 2017. 
  2. ^ a b „Ruski dobrovoljci u BiH: Od Knina do Krima, nas i Rusa trista miliona ima” (na jeziku: bošnjački). Arhivirano iz originala 10. 1. 2017. g. Pristupljeno 7. 1. 2017. 
  3. ^ a b v g d „Russkie dobrovolьcы na Balkanah” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 3. 2014. 
  4. ^ „Mihail Polikarpov. Dobrovolьcы. Balkanskiй dnevnik”. 
  5. ^ „Uloga pravoslavnih dobrovoljaca u ratu u BiH” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 7. 1. 2017. 
  6. ^ a b v The Yugoslav Wars 2006.
  7. ^ a b v „Bolьšaя pomoщь malenьkih otrяdov” (na jeziku: ruski). Srpska.ru. Pristupljeno 26. 9. 2012. 
  8. ^ a b v „Nacionalьnostь — musulьmane” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 7. 1. 2017. 
  9. ^ a b v g d đ e „Kto oni ? Dobrovolьcы” (na jeziku: ruski). Srpska.ru. Pristupljeno 26. 9. 2012. 
  10. ^ a b „«Carskie volki» v Bosnii” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 13. 11. 2014. 
  11. ^ a b v „Drugi Ruski Dobrovoljački Odred” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 7. 1. 2017. 
  12. ^ a b „Kazaki sredi dobrovolьcev na Balkanah v konce XX veka” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 3. 2014. 
  13. ^ a b „Brojnost ruskix dobrovoljaca” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 21. 12. 2016. 
  14. ^ „Rossiйskie dobrovolьcы razdelilisь na serbskih i albanskih” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 3. 2014. 
  15. ^ „"Nado delatь svoю rabotu horošo. Čtobы vragu bыlo ploho"” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 3. 2014. 
  16. ^ „Respublika Serbskaя posmertno nagradit russkih dobrovolьcev” (na jeziku: ruski). Srpska.ru. Pristupljeno 11. 1. 2015. 
  17. ^ „U Višegradu otkriven spomenik ruskim dobrovoljcima” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 21. 12. 2016. 
  18. ^ „Spomenik ruskim dobrovoljcima u BiH” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 21. 12. 2016. 
  19. ^ a b „U Beogradu osveštana spomen-ploča ruskim dobrovoljcima” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 21. 12. 2016. 
  20. ^ „Đokić: Ruski dobrovoljci pomogli Srbima kad je bilo najteže” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 21. 12. 2016. 
  21. ^ „Bosniйskiй istorik predlagaet suditь Strelkova” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 28. 2. 2017. 
  22. ^ „The Kontraktniki : Russian mercenaries at war in the Balkans” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 28. 2. 2017. 
  23. ^ „The Fate of Russian Volunteers in Bosnia” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 8. 2018. g. Pristupljeno 28. 2. 2017. 
  24. ^ „Russians accused of Kosovo atrocities” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 2. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, David C. Isby
  • The Yugoslav Wars (2). Bosnia, Kosovo and Macedonia 1992—2001, Dr N Thomas & K Mikulan
  • Vojska Republike Srpske: 12. maj 1992 — 31. decembar 2005, Borojević D., Ivić D.
  • Russkie v Saraevo, Tutov  A. V.
  • Russkaя sotnя. Naši v Serbii, Polikarpov M. A.

Filmovi i video snimci[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руски_добровољачки_одреди_у_Југославији&oldid=27849702”