Fjodor Dostojevski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fjodor Dostojevski
Vasily Perov - Portret F.M.Dostoevskogo - Google Art Project.jpg
Portret Fjodora Dostojevskog, Vasili Petrov.
Puno imeFjodor Mihajlovič Dostojevski
Datum rođenja(1821-11-11)11. novembar 1821.
Mesto rođenjaMoskva, Ruska Imperija
Datum smrti9. februar 1881.(1881-02-09) (59 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg, Ruska Imperija
UniverzitetVojno inžinjerski tehnološki univerzitet
Zanimanjevojni inženjer, romanopisac, novinar
SupružnikMarija Dmitrijevna Izaeva (v.1857; umrla 1864) Ana Grigorjevna Snitkina (v. 1867)
Deca4, uključujući Ljubov Dostojevskaja
Period1846—1881
Jezik stvaranjaruski
Književni žanrroman, kratka priča, novinarstvo
Uticaji odNikolaj Gogolj
Uticao naFridrih Niče, Alber Kami, Žan-Pol Sartr, Mihail Bulgakov
Najvažnija dela

Potpis

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; 11. novembar 1821. – 9. februar 1881.) bio je ruski romanopisac, pisac kratkih priča, esejista i novinar. Književna dela Dostojevskog istražuju ljudsko stanje u problematičnoj političkoj, društvenoj i duhovnoj atmosferi Rusije 19. veka i bave se raznim filozofskim i religioznim temama. Njegovi najpriznatiji romani su Zločin i kazna (1866), Idiot (1869), Zli dusi (1872) i Braća Karamazovi (1880). Njegova novela Zapisi iz podzemlja iz 1864. smatra se jednim od prvih dela egzistencijalističke književnosti.[1] Brojni književni kritičari ga smatraju jednim od najvećih romanopisaca u čitavoj svetskoj književnosti, jer se mnoga njegova dela smatraju remek-delima velikog uticaja.[2]

Rođen u Moskvi 1821. godine, Dostojevski je u ranoj mladosti upoznao književnost kroz bajke i legende, i kroz knjige ruskih i stranih autora. Majka mu je umrla 1837. kada je imao 15 godina, a otprilike u isto vreme je napustio školu i upisao se u Nikolajevski vojnotehnički institut. Nakon što je diplomirao, radio je kao inženjer i nakratko je uživao u raskošnom načinu života, prevodeći knjige da bi zaradio dodatni novac. Sredinom 1840-ih napisao je svoj prvi roman, Bedni ljudi, koji mu je omogućio ulazak u književne krugove Sankt Peterburga. Međutim, uhapšen je 1849. jer je pripadao književnoj grupi, krugu Petraševskog, koji je raspravljao o zabranjenim knjigama sa kritikom carske Rusije. Dostojevski je osuđen na smrt, ali je kazna u poslednjem trenutku preinačena. Proveo je četiri godine u sibirskom zarobljeničkom logoru, nakon čega je usledilo šest godina obaveznog služenja vojnog roka u izbeglištvu. U narednim godinama, Dostojevski je radio kao novinar, izdavajući i uređujući nekoliko svojih časopisa, a kasnije i Dnevnik pisca, zbirku njegovih spisa. Počeo je da putuje po zapadnoj Evropi i razvio zavisnost od kockanja, što je dovelo do finansijskih poteškoća. Neko vreme je morao da moli za novac, ali je na kraju postao jedan od najčitanijih i najcenjenijih ruskih pisaca.

Opus Dostojevskog sastoji se od trinaest romana, tri novele, sedamnaest pripovedaka i brojnih drugih dela. Njegovi spisi su bili široko čitani kako u njegovoj rodnoj Rusiji tako i van nje i uticali su na podjednako veliki broj kasnijih pisaca, uključujući Ruse poput Aleksandra Solženjicina i Antona Čehova, filozofa Fridriha Ničea i Žan-Pola Sartra, i na pojavu egzistencijalizma i frojdizma.[3] Njegove knjige su prevedene na više od 170 jezika i poslužile su kao inspiracija za mnoge filmove.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Preci Dostojevskog po ocu bili su deo plemićke porodice ruskih pravoslavnih hrišćana. Porodica vuče korene iz Danila Irtišča, koji je 1509. dobio zemlju u oblasti Pinska (vekovima deo Velikog vojvodstva Litvanije, sada u današnjoj Belorusiji) za svoje usluge pod lokalnim knezom, a njegovo potomstvo je tada preuzelo naziv „Dostojevski“ po imenu tamošnjeg sela Dostojevo (izvedeno od staropoljskog dostojnik – dostojanstvenik).[4]

Neposredni preci Dostojevskog po majčinoj strani bili su trgovci; po muškoj liniji po očevoj strani bili su sveštenici.[5]

Godine 1809. 20-godišnji Mihail Dostojevski upisao se na Moskovsku carsku medicinsko-hiruršku akademiju. Odatle je raspoređen u moskovsku bolnicu, gde je služio kao vojni lekar, a 1818. godine postavljen je za višeg lekara. 1819. oženio se Marijom Nečajevom. Sledeće godine je preuzeo dužnost u bolnici za siromašne Marinski. Godine 1828, kada su njegova dva sina, Mihail i Fjodor, imali osam, odnosno sedam godina, unapređen je u kolegijalnog procenitelja, što je njegov pravni status podigao na plemićki i omogućio mu da stekne malo imanje u gradu Darovoje. oko 150 km (100 milja) od Moskve, gde je porodica obično provodila leta. Roditelji Dostojevskog su kasnije dobili još šestoro dece: Varvaru (1822–1892), Andreja (1825–1897), Ljubov (rođena i umrla 1829), Veru (1829–1896), Nikolaja (1831–1883) i Aleksandra (1835–1889).[6]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Dostojevski kao inžinjerski poručnik.

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoja dela otprilike u to vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“.

Progon u Sibir i književno stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći[7] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[8] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[9] Smrtna kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[10] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma.[11] Poznata je njegova čuvena parabola o Hristu i istini:

„Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete staviti mesto Hrista.”[12]

U to vreme je upoznao i Mariju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio. Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Ubrzo je kockanje preraslo u porok. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[13] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[13] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Fjodor Dostojevski 1876.

Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[13] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi.

Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga.

Veliko kreativno razdoblje[uredi | uredi izvor]

Izvod iz Braće Karamazovih

Godine 1864. Dostojevski obelodanjuje briljantne „Zapise iz podzemlja“ - jedan od najintenzivnijih ispovednih kratkih romana, preteču sličnih dela Kamija, Krleže, Selina ili Andrejeva. U njemu je pisac primenio niz postupaka u kojima je inovirao prozu i postavio obrazac svojih budućih velikih romana: ideološki obračun s utopijskim i uopšteno "humanističkim" stereotipima, niz esejističkih poglavlja koja su esencijalno dramatizirani sokratovski dijalozi vođeni u atmosferi nabijenoj strastima i skandalima; žurnalistički stil kojemu je jedina svrha funkcionalnost u priopćavanju autorove vizije, a ne estetski doživljaj; psihološku tipologiju koja obuhvaća najčešće krotke i ponizne hršćane (Sonja Marmeladova, Aljoša Karamazov, knez Miškin), nihilističke cinike (Svidrigajlov, Nikolaj Stavrogin), radikalne intelektualce u borbi protiv svih opšteprihvaćenih vrednosti ili "religiozne ateiste" (Rodion Raskoljnikov, Ivan Karamazov, Kirilov), decu iz „slučajnih porodica“ i ljude kojima je povređeno dostojanstvo (junak romana „Mladić“, „Zapisi iz podzemlja“). Dostojevski je razvio tehniku struje svesti davno pre no što je postala popularna u angloameričkom romanu 20. veku (primer je dalja pripovetka „Krotka“), sažeo je radnju u svega nekoliko dana („Idiot“) ili sati, dajući vremenski presek u svesti naratora („Krotka“), te stvorio istinski „polifoni roman“ (kako ga je nazvao istaknuti ruski teoretik Mihail Bahtin) u kojemu mnogoglasje ideološke i verskofilozofske borbe koja razdire protagoniste nalazi izraz kako u interioriziranim svestima, tako u dramski nabijenim dijalozima.

Većina je romana Dostojevskoga smeštena u tmurno ozračje velegradskoga podzemlja, sa središtem oko uzbudljivih događaja baštinjenih iz trivijalnoga romana i crnih hronika (ubistvo, očeubistvo, zločin, krađa, skandali razne vrste) i vrti se oko za čovečanstvo „prokletih pitanja“: naravi zla, ljudske patnje, smrtnosti i besmrtnosti, postojanja i nepostojanja Boga, slobode i odgovornosti, sudbine Rusije i Zapada. Kako su primetili neki kritici - Dostojevski je bitno spiritualni autor, te je njegova karakterizacija čoveka kao „srca u kojem se bore Bog i Sotona, a zalog je ljudski život“ možda i primeren opis njegovog vlastitog stvaralaštva. U tipologiji junaka koju je naveo Nortrop Fraj u knjizi „Anatomija kritike“, književni se likovi kreću od nadzemaljskih bogova i polubogova (najčešće mitske i religijske priče) do običnih ljudi (realistički roman) i, u čitateljevom diskurzu, inferiornih pojedinaca koji su ispod nivoa vrednosti prosečnih ljudi. Paskalovskim rečnikom, čovek je biće niže od anđela. Međutim, likovi Dostojevskog su često i niže od običnih ljudi, katkad upravo animalni, ali u trenucima ekstaze dosežu i prelaze nivo anđela, pa je ta dvostruka optika jedna od tajni uzbudljivosti dela Dostojevskoga: istodobno niže od životinje i više od anđela, njegovi arhetipski raskoljeni junaci zrače duhovnom vitalnošću koja je temelj metafizičke i spiritualne naravi.

Stvaralaštvo i uticaj[uredi | uredi izvor]

Radni sto Fjodora Mihajloviča Dostojevskog

Najpoznatija dela su mu „Zločin i kazna“„“ i „Braća Karamazovi“. U „Zločinu i kazni“ glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o „velikim ljudima“ i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu, dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljada ljudi. Odlučuje da iskuša sebe i da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji. „Braća Karamazovi“ je poslednja knjiga Dostojevskog. To je roman složene strukture u čijem je središtu sudbina porodice Karamazovih. Osim toga poznati su i njegovi romani „Kockar“ i „Idiot“.

Stvaralaštvo i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku analizu. Dugo su psihološka analiza i kontradiktornost njegovih likova činile da čak i sistematske psihološke teorije značajnih psihologa izgledaju površno. Mnogi teoretičari psihologije, uključujući i samog Sigmunda Frojda, smatrali su Dostojevskog začetnikom psihološke teorije i analize. Osećaj za zlo i ljubav prema slobodi učinili su njegovo delo vrlo relevantnim za 20. vek, vek dva svetska rata, masovnih ubistava i totalitarnih režima. Njegove ideje i inovacije u formi književnog dela, duboko su uticale na mnoge filozofe i pisce, Fridriha Ničea, Albera Kamija, Žana Pola Sartra, Mihaila Bulgakova. Nemački pisac Tomas Man naziva Dostojevskog najvećim psihologom svetske književnosti.[14] Dela sklopljena od kombinacije običnih i svakodnevnih tema sa univerzalnim pitanjima, kao što su vera, patnja i značenje života, i danas bude živo interesovanje čitalaca širom sveta. Pored konstantnog interesovanja čitalačke publike širom sveta Dostojevski privlači pažnju i izučavalaca književnosti, književnih kritičara, istoričara književnosti i teoretičara književnosti, kao i stručnjaka iz drugih oblasti (psihologije, hrišćanske teologije, filozofije, antropologije i dr). Dostojevski se smatra ruskim književnikom o kome je najviše pisano, a samo bibliografija radova o njemu na ruskom jeziku do polovine 20. veka objavljena je u više tomova. Njegova dela ostvarila su značajnog uticaja i u srpskoj kulturi. Neki od najznačajnijih srpskih intelektualaca pisali su o Dostojevskom ili bili pod uticajem njegovog književnog stvaralaštva: Justin Popović napisao je studiju o filozofskim shvatanjima Dostojevskog sa pozicija pravoslavne teološke misli, Isidora Sekulić mu je posvetila više eseja, smatra se da je ostvario uticaj na literarno stvaralaštvo Milovana Đilasa, a Nikola Milošević mu je posvetio više filozofskih i književnoteorijskih studija (Dostojevski kao mislilac, Negativni junak itd). Posebno je veliki uticaj Dostojevski imao na rusku religioznu filozofiju.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Grob Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Sankt-Peterburg

Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Dela[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

Novele i kratke priče[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Leigh, David J (2010). „The Philosophy and Theology of Fyodor Dostoevsky”. Ultimate Reality and Meaning (na jeziku: engleski). 33 (1-2): 85—103. ISSN 0709-549X. doi:10.3138/uram.33.1-2.85. 
  2. ^ Scanlan, James Patrick (2002). Dostoevsky the Thinker (na jeziku: engleski). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3994-0. 
  3. ^ „Fyodor Dostoyevsky | Biography, Books, Philosophy, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-25. 
  4. ^ Dominique Arban, Dostoïevski, Seuil, 1995, p. 5
  5. ^ Frank, Joseph (1979-05-21). Dostoevsky: The Seeds of Revolt, 1821-1849 (na jeziku: engleski). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01355-8. 
  6. ^ Terras, Victor (1985-01-01). Handbook of Russian Literature (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 978-0-300-04868-1. 
  7. ^ Belov, Sergeй Vladimirovič; Zagidullina, Marina Viktorovna. „Belыe noči”. Fedor Mihaйlovič Dostoevskiй. Antologiя žizni i tvorčestva. Pristupljeno 4. 1. 2016. 
  8. ^ Ornatskaя & Tunimanov 1992.
  9. ^ Яkubovič & Ornatskaя 1993, 1849. Noяbrя do 13.
  10. ^ Яkubovič & Ornatskaя 1993, 1849. Noяbrя 19.
  11. ^ Tri ljubavi Fjodora Dostojevskog („Ruska reč“, 29. jul 2015)
  12. ^ „Hristos je važniji i od istine”. Politika Online. Pristupljeno 2021-10-16. 
  13. ^ a b v Braća Karamazovi prvi deo - uvod Dostojevski, I. P. Rad Beograd, 1975, str. III
  14. ^ Braća Karamazovi prvi deo - uvod Dostojevski, I. P. Rad Beograd, 1975, str. I

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • S obzirom na datum smrti (prije više od 120 godina), dela velikog majstora su dostupna onlajn na ruskom i engleskom: