Helsinški sporazum

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Helsinški sporazum, takođe poznat kao Helsinški završni akt ili Helsinška deklaracija, bio je dokument potpisan na završnom sastanku treće faze Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) održanoj u Helsinkiju, u Finskoj, između 30. jula i 1. avgusta 1975. nakon dvogodišnjih pregovora poznatih kao Helsinški proces.[1] Sve tada postojeće evropske zemlje (osim Andore i prokineske Albanije), kao i Sjedinjene Američke Države i Kanada, ukupno 35 država učesnica, potpisale su Završni akt u pokušaju da poboljšaju detant između Istoka i Zapada . Helsinški sporazum, međutim, nije bio obavezujući jer nije imao status ugovora koji bi morao da ratifikuje parlament.[2] Ponekad se nezvanično koristio i termin „Helsinški pakt(i)“.[3]

Članovi[uredi | uredi izvor]

U terminologiji KEBS-a, postojale su četiri grupe. U prvoj korpi, „Deklaracija o principima koji vode odnose između država učesnica“ (poznata i kao „Dekalog“) nabraja sledećih 10 tačaka (preneto u originalu na jednom od zvaničnih jezika konferenceije):

  1. Sovereign equality, respect for the rights inherent in sovereignty
  2. Refraining from the threat or use of force
  3. Inviolability of frontiers
  4. Territorial integrity of states
  5. Peaceful settlement of disputes
  6. Non-intervention in internal affairs
  7. Respect for human rights and fundamental freedoms, including the freedom of thought, conscience, religion or belief
  8. Equal rights and self-determination of peoples
  9. Co-operation among States
  10. Fulfillment in good faith of obligations under international law

Prijem i uticaj[uredi | uredi izvor]

Dokument je viđen i kao značajan korak ka smanjenju hladnoratovskih tenzija i kao veliki diplomatski podsticaj za Sovjetski Savez u to vreme, zbog svojih klauzula o nepovredivosti nacionalnih granica i poštovanju teritorijalnog integriteta, za koje se smatralo da konsoliduju Teritorijalna osvajanja SSSR-a u istočnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata. Uzimajući u obzir primedbe Kanade, Španije, Irske i drugih država, Završni akt je jednostavno naveo da „granice“ u Evropi treba da budu stabilne, ali da se mogu promeniti mirnim unutrašnjim sredstvima.[4] Američki predsednik Džerald Ford je takođe potvrdio da se politika nepriznavanja baltičkih država (Litvanije, Letonije i Estonije) prinudno uključenih u Sovjetski Savez neće menjati.[5] Slične izjave dali su i lideri drugih zemalja članica NATO-a.[4]

Međutim, deo sporazuma o građanskim pravima obezbedio je osnovu za rad Helsinki Watch, nezavisne nevladine organizacije stvorene da nadgleda poštovanje Helsinškog sporazuma (koji je evoluirao u nekoliko regionalnih komiteta, formirajući na kraju Međunarodnu helsinšku federaciju i Human Rights Watch. Iako su se ove odredbe odnosile na sve potpisnice, fokus pažnje bio je na njihovoj primeni unutar SSSR i sovjetskih saveznika iz Varšavskog pakta, uključujući Bugarsku, Čehoslovačku, Istočnu Nemačku, Mađarsku, Poljsku i Rumuniju. Sovjetska propaganda predstavljala je Završni akt kao veliki trijumf za sovjetsku diplomatiju i za Brežnjeva lično.[6]

U praksi, sovjetska vlast je značajno suzbijala vladavinu prava, građanske slobode, zaštitu zakona i garancije imovine,[7][8] koje su sovjetski pravni teoretičari poput Andreja Višinskog smatrali primerima „buržoaskog morala“.[9] Sovjetski Savez je potpisao pravno obavezujuće dokumente o ljudskim pravima, ali oni nisu bili široko poznati niti dostupni ljudima koji su živeli pod komunističkom vlašću, niti su ih komunističke vlasti shvatale ozbiljno.[10] Aktivisti vezane za ljudska prava u Sovjetskom Savezu su redovno bili izloženi maltretiranju, represijama i hapšenjima.

Tadašnja Narodna Republika Albanija je odbila da učestvuje u sporazumu, njen lider Enver Hodža je tvrdio: „Svi sateliti Sovjeta, sa mogućim izuzetkom Bugara, žele da unište okove Varšavskog ugovora, ali ne mogu. Tada im je jedina nada ono što im dozvoljava Helsinški dokument, odnosno da ojačaju svoje prijateljstvo sa Sjedinjenim Američkim Državama i Zapadom, da od njih traže investicije u vidu kredita i uvoza njihove tehnologije bez ikakvih ograničenja, da dozvoliti crkvi da zauzme svoje nekadašnje mesto, da produbi moralnu degeneraciju, da pojača antisovjetizam, a Varšavski ugovor će ostati prazna ljuska od jajeta.“

Helsinški sporazum je poslužio kao osnova za kasniju Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), osnovanu 1995. u skladu sa Pariskom poveljom iz 1990. godine.

Države potpisnice[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ https://www.csce.gov/sites/helsinkicommission.house.gov/files/The%20Helsinki%20Process%20Four%20Decade%20Overview.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. avgust 2021) Šablon:Bare URL PDF
  2. ^ Encyclopædia Britannica. Helsinki Accords. Available at: https://www.britannica.com/EBchecked/topic/260615/Helsinki-Accords
  3. ^ „Helsinki pact: A three-way battle in Madrid”. Christian Science Monitor. 9. 9. 1980. 
  4. ^ a b Hiden, John; Vahur Made; David J. Smith (2008). The Baltic question during the Cold War. Routledge. str. 209. ISBN 978-0-415-37100-1. 
  5. ^ McHugh, James T.; James S. Pacy (2001). Diplomats without a country: Baltic diplomacy, international law, and the Cold War. Greenwood Publishing Group. str. 84. ISBN 978-0-313-31878-8. 
  6. ^ Hiden, John; Vahur Made; David J. Smith (2008). The Baltic question during the Cold War. Routledge. str. 209. ISBN 978-0-415-37100-1. 
  7. ^ Richard Pipes (2001) Communism Weidenfeld & Nicolson. ISBN 0-297-64688-5.
  8. ^ Richard Pipes (1994) Russia Under the Bolshevik Regime.
  9. ^ Wyszyński 1949, str. 153, 162
  10. ^ Thomas, Daniel C. (2005). „Human Rights Ideas, the Demise of Communism, and the End of the Cold War”. Journal of Cold War Studies. 7 (2): 110—141. doi:10.1162/1520397053630600. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хелсиншки_споразум&oldid=27706718”