Пређи на садржај

Велибор Глигорић

С Википедије, слободне енциклопедије
Велибор Глигорић
Фотографија академика Глигорића
Лични подаци
Датум рођења(1899-07-28)28. јул 1899.
Место рођењаРипањ, Краљевина Србија
Датум смрти3. октобар 1977.(1977-10-03) (78 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија

Велибор Глигорић (Рипањ, 28. јул 1899Београд, 3. октобар 1977) био је српски књижевни и позоришни критичар, универзитетски професор и уредник. Глигорић је био професор Универзитета у Београду, уредник многих листова, а од 4. новембра 1965. до 16. децембра 1971. обављао је дужност председника САНУ.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Фотографија Глигорића, 1967.

Рођен је од оца Димитрија Глигорића Сокољанина (1869—1913), учитеља пореклом из Доње Љубовиђе, и мајке Стане, рођене Ђурђевић, учитељице из Новог Сада. Студије права је почео у Француској, а завршио их 1924. у Београду.[3] Радио је као службеник у Министарству трговине и индустрије Краљевине Југославије, 1926—1941, а након Другог светског рата као директор Драме Народног позоришта у Београду, 1945—1948. и као управник Југословенског драмског позоришта у Београду, 1948—1958.[4]

Био је професор Филозофског факултета у Београду и имао је титулу dr hc Београдског универзитета.

Покренуо је више часописа и био њихов уредник: „Нова светлост“ 1920, „Раскрсница“ 1923. и „Савременик“ 1955, а уређивао је и „Савремени преглед“ 1926/27. и „Уметност и критика“ 1939.[4]

Дописни члан САНУ, на Одељењу литературе и језика, постао је 14. јуна 1955, а редовни 30. јануара 1958. Функцију секретара САНУ обављао је од 15. априла 1960. до 21. децембра 1961, потпредседника од 21. децембра 1961. до 4. новембра 1965, а председник је био од 4. новембра 1965. до 16. децембра 1971.[5][1]

Године 1969. био је председник Савета југословенских академија наука и уметности.

Велибор Глигорић је био и уредник „Гласника САНУ“, члан комисија за додељивање јулских, октобарских и НИН-ових награда.[4]

Био је ожењен Савком (1919), професорком Економског факултета, рођеном у Ваљеву од оца Љубомира Петровића и мајке Милене.[6]

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Признања

[уреди | уреди извор]

Добитник је следећих признања:[1]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Критике, Београд, Просвета, 1945.
  • Српски реалисти, Београд, Просвета, 1960.
  • У Вихору, фрагменти, огледи, студије, Београд, Нолит, 1962.
  • Огледи и студије, Београд, Просвета, 1963.
  • Бранислав Нушић, Београд, Просвета, 1964.
  • Портрети, Београд, Просвета, 1965.
  • Хроника једног доба / В. Григорић / Београд : Српска књижевна задруга, 1965.
  • Јаков Игњатовић, предавање одржано на Коларчевом народном универзитету, Београд, изд. Коларчев народни универзитет, 1949.
  • Критички радови Велибора Глигорића, приредила Хатиџа Крњевић, Нови Сад, Матица српска, 1983.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 27. 1. 2022. 
  2. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 214. 
  3. ^ Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Глигорић, Велибор Д.“ pp. 124. COBISS.SR 170123788
  4. ^ а б в „ГЛИГОРИЋ Велибор”. snp.org.rs. Приступљено 27. 1. 2022. 
  5. ^ „Велибор Глигорић”. Просвета. Приступљено 28. 1. 2018. 
  6. ^ Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1911. године“, pp. 136, у публикацији „Колубара велики народни календар за просту 2011. годину“, Ваљево

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Академске функције
Председник САНУ
19651971.