Пређи на садржај

Андрићев институт

С Википедије, слободне енциклопедије
Андрићев институт у Андрићграду

Андрићев институт је отворен 28. јуна 2013. године у Андрићграду.[1] Институт дјелује као елитни институт друштвених наука, умјетности и књижевности.

Андрићев институт дјелује у оквиру буџета Републике Српске и Србије, сходно закључцима двије владе.

Директор Андрићевог института је познати редитељ Емир Кустурица, а чланови Управног одбора су Олег Ајрапетов, Светозар Рајак, Мирослав Перишић, Перо Симић и Иван Обрадовић.[2]

Овдје се налази Библиотека „Иво Андрић“ Андрићев институт.

Одјељења

[уреди | уреди извор]

У оквиру института налазе се следећа одјељења:

  • Одјељење за историју
  • Одјељење за књижевност
  • Одјељење за оријенталистику
  • Одјељење за филм
  • Одјељење за медије

Регистрација

[уреди | уреди извор]

Андрићев институт је регистрован у Окружном привредном суду у Источном Сарајеву 20. јуна 2013. године.[3]

Историјске свеске

[уреди | уреди извор]
Историјске свеске „Доживљаји српског добровољца Мирка Јовановића” (бр. 17)

Међународни научни одбор Одјељења за историју Андрићевог института формиран је 1. децембра 2014. године, када је и дефинисан програм обиљежавања 100 година од почетка Првог свјетског рата.

Научни одбор је дефинисао теме и садржаје сљедећих бројева Историјских свесака, које ће излазити сваког мјесеца, те донио одлуку о оснивању међународног научног историјског часописа.

Сви бројеви Историјских свесака налазе се у електронској форми на сајту Андрићевог института.[4]

У оквиру Одјељења за медије формиране су Електронске новине Андрићевог института под називом ИСКРА.[5]

Библиотека

[уреди | уреди извор]

Библиотека Андрићевог института носи име „Иво Андрић“ и основана је 2013. године. Намјењена је студентима и професорима Интернационалне академије умјетности, научним радницима, и истраживачима из области историје, књижевности и филма. Библиотеке броји преко 8000 јединица грађе, а у њој се налази литература на српском, енеглеском, италијанском, њемачком, шпанском, јапанаском, кинеском и другим језицима. Највише су заступљене монографије и периодика из књижевности, историје, умјетности и психологије. Библиотека посједује читаоницу са 15 читалачких мјеста, а корисницима је на располагању и пет рачунара са приступом интернету.

Награда

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Велика награда Иво Андрић

Институт додјељује награду за најбољи роман и за укупно књижевно стваралаштво. Први добитници почетком 2016. године били су Владимир Кецмановић за роман „Осама“ и Матија Бећковић за укупно књижевно стваралаштво и књигу „Три поеме“.[6][7] Добитници 2017. године били су Душан Ковачевић за укупно књижевно стваралаштво и за драмско дело „Хипноза једне љубави”, и Захар Прилепин за роман „Обитељ” и књигу приповедака „Седам живота”.[8][9] Добитници 2018. године били су Бора Ђорђевић за књигу песама „Пусто острво”, и кинески писац Ју Хуа за животно дело.[10] Добитници 2019. године били су Рајко Петров Ного за дело „Сонет и смрт” и Горан Петровић за животно дело.[11] Добитници 2020. године били су Драгослав Михаиловић за животно дело и руска књижевница Гузељ Јахина за роман „Деца Волге”.[12] После тога 2021. добитници су били Милован Данојлић за животно дело и Петер Хандке за роман „Други мач”.[13][14][15][16] Потом су добитници 2022. били руски књижевник Јевгениј Водолазкин за роман „Бризбејн” и песник Мирослав Максимовић за животно дело.[17][18][19]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Отворен Андрићев институт („РТС“, 28. јун 2013), Приступљено 19. 8. 2015.
  2. ^ Веб-сајт Андрићевог института
  3. ^ Радио телевизија Војводине
  4. ^ „Веб сајт Андрићевог института — публикације”. Архивирано из оригинала 23. 04. 2018. г. Приступљено 31. 01. 2015. 
  5. ^ ИСКРА — Електронске новине Андрићевог института
  6. ^ Кецмановић и Бећковић добитници награде Института Иво Андрић („Политика“, 6. јануар 2016)
  7. ^ Бећковић: Надам се да би се и Андрић сагласио са одлуком жирија („Политика“, 7. јануар 2016)
  8. ^ Прилепину и Ковачевићу уручена награда у Андрићграду (Б92, 27. јануар 2017)
  9. ^ „Андрић” за животно дело Ковачевићу и Прилепину („Политика”, 18. јануар 2017)
  10. ^ Награда „Иво Андрић” додељена Бори Ђорђевићу (Б92, 27. јануар 2018)
  11. ^ Они су добитници овогодишње Андрићеве награде (Б92, 21. јануар 2019)
  12. ^ „Кустурица уручио „Велику награду Иво Андрић” Драгославу Михаиловићу и Гузељ Јахини”. Б92. 27. 1. 2020. Приступљено 28. 1. 2020. 
  13. ^ ЖИРИ САОПШТИО: Данојлић и Хандке добитници Велике награде Иво Андрић („Вечерње новости”, 23. децембар 2020)
  14. ^ Признања Хандкеу и Данојлићу („Политика”, 25. децембар 2020)
  15. ^ На Видовданској свечаности у Андрићграду великом писцу престижно признање („Вечерње новости”, 28. јун 2021)
  16. ^ Нобеловцу Петеру Хандкеу у Андрићграду свечано додељена „Велика награда Иво Андрић” („Вечерње новости”, 8. мај 2021)
  17. ^ Влаховић, Бранко (2. 1. 2023). „НАРОД БЕЗ ПАМЋЕЊА И ИСТОРИЈЕ ЋЕ НЕСТАТИ: Верујте ми да искрено мислим кад кажем да је српска литература једна од најзначајнијих на свету”. Вечерње новости. Приступљено 3. 1. 2023. 
  18. ^ Богутовић, Драган (7. 1. 2023). „ВРЕМЕ ЈЕ БИБЛИЈСКО, СТВОРИЋЕ СЕ НОВИ ДУХОВНИ АМБИЈЕНТИ: Интервју Мирослав Максимовић, песник, за „Новости“”. Вечерње новости. Приступљено 8. 1. 2023. 
  19. ^ М., М. Н. (9. 1. 2023). „ДОСТОЈНИ НАСЛЕДНИЦИ НОБЕЛОВЦА: Данас свечано уручење награда Андрићевог института Водолазкину и Максимовићу”. Вечерње новости. Приступљено 9. 1. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андрићев_институт&oldid=27266536”