Горан Петровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Горан Петровић
GoranPetrovic03OK.jpg
Рођење1. јул 1961.
Краљево, ФНРЈ
ШколаФилолошки факултет Универзитета у Београду

Горан Петровић (Краљево, 1. јул 1961) један је од најзначајнијих (и најчитанијих) српских писаца млађе генерације српских савремених прозаиста,[1] редовни члан Српске академије наука и уметности.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Краљеву 1961. године. Студирао је југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета. Радио је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича, а данас је на месту главног уредника часописа Повеља градске библиотеке у Краљеву.

Објавио је: књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), збирку изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драму Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006) и кино-новелу Испод таванице која се љуспа (2010). Збирка приповедака Острво и околне приче обилује раскошном имагинацијом. Иако су разноврсне приповетке, заједничко им је да речи сачињавају свет. Уводне приповетке приказују митски свет из бајки наших предака.[2]

Књиге су му штампане у преко четрдесет издања. Петровићеви романи су објављивани у преводу на руски, француски, италијански, шпански језик, пољски, бугарски, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски језик.[3]

Према роману Опсада цркве Светог Спаса, а у драматизацији и режији Кокана Младеновића, у Народном позоришту у Сомбору постављена је истоимена представа.

Изабран је 1. новембра 2012. године за дописног члана САНУ, а за редовног 8. новембра 2018. године на Изборној скупштини САНУ 2018.[4]

Утицај[уреди | уреди извор]

Горан Петровић је писац модерног сензибилитета. На његово дело утицали су Милорад Павић и Борхес. Модерни приповедач није уступио место оном традиционалном. Петровић се определио за ону врсту борхесовског приповедача који дела води у фантазмагорична приповедања. И то је самосвојност овог књижевника.[2]

Награде[уреди | уреди извор]

Горан Петровић је добитник књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, Просветине награде, награде Меша Селимовић, Рачанске повеље, Златног бестселера, Виталове награде, награде Народне библиотека Србије за најчитанију књигу, НИН-ове награде за 2001. годину, Октобарске награде града Краљева и награде Борисав Станковић.[5][6] Добитник је и Андрићеве награде за 2006. годину.[5][7] Награду Лаза Костић добио је 2011. године за роман Испод таванице која се љуспа.[5][8][9][10]

Награда за животно дело[уреди | уреди извор]

Године 2019. Горан Петровић добија награду за животно дело Велику награду Иво Андрић. Прозни писац Горан Петровић и песник Рајко Петров Ного, овогодишњи су лауреати Велике награде Иво Андрић. Петровић је награду добио за животно дело, а Ного, за најбољу књигу, објављену у 2018. години, за збирку песама Сонет и смрт.[11]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Савети за лакши живот (1989)
  • Атлас описан небом (1993)
  • Острво и околне приче (1996)
  • Опсада цркве Светог Спаса (1997)
  • Ситничарница Код срећне руке (2000)
  • Ближњи (2002)
  • Све што знам о времену (2003)
  • Скела (2004)
  • Разлике (2006)
  • Претраживач (2007)
  • Испод таванице која се љуспа (2010)
  • Матица (2011)

Чланство у удружењима[уреди | уреди извор]

Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр. 218.
  2. ^ а б Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 38—39. 
  3. ^ „Горан Петровић”. Српска академија наука и уметности. Приступљено 1. 2. 2020. 
  4. ^ „Изабрани нови чланови САНУ”. САНУ. Приступљено 1. 2. 2020. 
  5. ^ а б в г „Горан Петровић”. Српско књижевно друштво. Приступљено 1. 2. 2020. 
  6. ^ „Горан Петровић”. Спутник Србија. Приступљено 2. 2. 2020. 
  7. ^ „Андрићева награда Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020. 
  8. ^ „Награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020. 
  9. ^ „Горану Петровићу Лаза Костић”. 021. Приступљено 2. 2. 2020. 
  10. ^ „Нови Сад: Уручена награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Новости. Приступљено 2. 2. 2020. 
  11. ^ „Велика награда Иво Андрић”. РТС. Приступљено 2. 2. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Горан_Петровић&oldid=24018993”