Горан Петровић

Горан Петровић
Горан Петровић
	Горан Петровић
Датум рођења	1. јул 1961.
Место рођења	Краљево; ФНРЈ
Школа	Филолошки факултет Универзитета у Београду

Горан Петровић (Краљево, 1. јул 1961) један је од најзначајнијих (и најчитанијих) српских писаца млађе генерације српских савремених прозаиста,^[1] редовни члан Српске академије наука и уметности.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Краљеву 1961. године. Студирао је југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета. Радио је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича, а данас је на месту главног уредника часописа Повеља градске библиотеке у Краљеву.

Објавио је: књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), збирку изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драму Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006) и кино-новелу Испод таванице која се љуспа (2010). Збирка приповедака Острво и околне приче обилује раскошном имагинацијом. Иако су разноврсне приповетке, заједничко им је да речи сачињавају свет. Уводне приповетке приказују митски свет из бајки наших предака.^[2]

Књиге су му штампане у преко четрдесет издања. Петровићеви романи су објављивани у преводу на руски, француски, италијански, шпански језик, пољски, бугарски, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски језик.^[3]

Према роману Опсада цркве Светог Спаса, а у драматизацији и режији Кокана Младеновића, у Народном позоришту у Сомбору постављена је истоимена представа.

Изабран је 1. новембра 2012. године за дописног члана САНУ, а за редовног 8. новембра 2018. године на Изборној скупштини САНУ 2018.^[4]

Утицај[уреди | уреди извор]

Горан Петровић је писац модерног сензибилитета. На његово дело утицали су Милорад Павић и Борхес. Модерни приповедач није уступио место оном традиционалном. Петровић се определио за ону врсту борхесовског приповедача који дела води у фантазмагорична приповедања. И то је самосвојност овог књижевника.^[2]

Награде[уреди | уреди извор]

Горан Петровић је добитник књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, Просветине награде, награде Меша Селимовић, Рачанске повеље, Златног бестселера, Виталове награде, награде Народне библиотека Србије за најчитанију књигу, НИН-ове награде за 2001. годину, Октобарске награде града Краљева и награде Борисав Станковић.^[5]^[6] Добитник је и Андрићеве награде за 2006. годину.^[5]^[7] Награду Лаза Костић добио је 2011. године за роман Испод таванице која се љуспа.^[5]^[8]^[9]^[10]

Награда за животно дело[уреди | уреди извор]

Године 2019. Горан Петровић добија награду за животно дело Велику награду Иво Андрић. Прозни писац Горан Петровић и песник Рајко Петров Ного, овогодишњи су лауреати Велике награде Иво Андрић. Петровић је награду добио за животно дело, а Ного, за најбољу књигу, објављену у 2018. години, за збирку песама Сонет и смрт.^[11]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Савети за лакши живот (1989)
Атлас описан небом (1993)
Острво и околне приче (1996)
Опсада цркве Светог Спаса (1997)
Ситничарница Код срећне руке (2000)
Ближњи (2002)
Све што знам о времену (2003)
Скела (2004)
Разлике (2006)
Претраживач (2007)
Испод таванице која се љуспа (2010)
Матица (2011)

Чланство у удружењима[уреди | уреди извор]

Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.^[5]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр. 218.
↑ ^2,0 ^2,1 Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 38—39.
^ „Горан Петровић”. Српска академија наука и уметности. Приступљено 1. 2. 2020.
^ „Изабрани нови чланови САНУ”. САНУ. Приступљено 1. 2. 2020.
↑ ^5,0 ^5,1 ^5,2 ^5,3 „Горан Петровић”. Српско књижевно друштво. Приступљено 1. 2. 2020.
^ „Горан Петровић”. Спутник Србија. Приступљено 2. 2. 2020.
^ „Андрићева награда Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020.
^ „Награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020.
^ „Горану Петровићу Лаза Костић”. 021. Приступљено 2. 2. 2020.
^ „Нови Сад: Уручена награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Новости. Приступљено 2. 2. 2020.
^ „Велика награда Иво Андрић”. РТС. Приступљено 2. 2. 2020.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[mše-1] Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр. 218.

[књига_јасмина-2] 2,0 ^2,1 Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 38—39.

[САНУ-3] „Горан Петровић”. Српска академија наука и уметности. Приступљено 1. 2. 2020.

[4] „Изабрани нови чланови САНУ”. САНУ. Приступљено 1. 2. 2020.

[Српско_књижевно_друштво-5] 5,0 ^5,1 ^5,2 ^5,3 „Горан Петровић”. Српско књижевно друштво. Приступљено 1. 2. 2020.

[6] „Горан Петровић”. Спутник Србија. Приступљено 2. 2. 2020.

[7] „Андрићева награда Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020.

[8] „Награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020.

[9] „Горану Петровићу Лаза Костић”. 021. Приступљено 2. 2. 2020.

[10] „Нови Сад: Уручена награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Новости. Приступљено 2. 2. 2020.

[11] „Велика награда Иво Андрић”. РТС. Приступљено 2. 2. 2020.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

п р у НИН-ова награда
1954—1975.	1954: Добрица Ћосић — Корени 1955: Мирко Божић — Неисплакани 1956: Оскар Давичо — Бетон и свици 1957: Александар Вучо — Мртве јавке 1958: Бранко Ћопић — Не тугуј бронзана стражо 1960: Радомир Константиновић — Излазак 1961: Добрица Ћосић — Деобе 1962: Мирослав Крлежа — Заставе 1963: Оскар Давичо — Глади 1964: Оскар Давичо — Тајне 1965: Ранко Маринковић — Киклоп 1966: Меша Селимовић — Дервиш и смрт 1967: Ерих Кош — Мреже 1968: Слободан Новак — Мириси, злато и тамјан 1969: Бора Ћосић — Улога моје породице у светској револуцији 1970: Борислав Пекић — Ходочашће Арсенија Његована 1971: Милош Црњански — Роман о Лондону 1972: Данило Киш — Пешчаник 1973: Михаило Лалић — Ратна срећа 1974: Јуре Франичевић Плочар — Вир 1975: Миодраг Булатовић — Људи са четири прста
1976—2000.	1976: Александар Тишма — Употреба човека 1977: Петко Војнић Пурчар — Дом све даљи 1978: Мирко Ковач — Врата од утробе 1979: Павле Угринов — Задат живот 1980: Слободан Селенић — Пријатељи 1981: Павао Павличић — Вечерњи акт 1982: Антоније Исаковић — Трен 2 1983: Драгослав Михаиловић — Чизмаши 1984: Милорад Павић — Хазарски речник 1985: Живојин Павловић — Зид смрти 1986: Видосав Стевановић — Тестамент 1987: Воја Чолановић — Зебња на расклапање 1988: Дубравка Угрешић — Форсирање романа ријеке 1989: Војислав Лубарда — Вазнесење 1990: Мирослав Јосић Вишњић — Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба 1991: Милисав Савић — Хлеб и страх 1992: Живојин Павловић — Лапот 1993: Радослав Петковић — Судбина и коментари 1994: Владимир Арсенијевић — У потпалубљу 1995: Светлана Велмар-Јанковић — Бездно 1996: Давид Албахари — Мамац 1997: Милован Данојлић — Ослободиоци и издајници 1998: Данило Николић — Фајронт у Гргетегу 1999: Максимилијан Еренрајх Остојић — Карактеристика 2000: Горан Петровић — Ситничарница „Код срећне руке”
2001—данас	2001: Зоран Ћирић — Хобо 2002: Младен Марков — Укоп оца 2003: Владан Матијевић — Писац издалека 2004: Владимир Тасић — Киша и хартија 2005: Миро Вуксановић — Семољ земља 2006: Светислав Басара — Успон и пад Паркинсонове болести 2007: Драган Великић — Руски прозор 2008: Владимир Пиштало — Тесла, портрет међу маскама 2009: Гроздана Олујић — Гласови у ветру 2010: Гордана Ћирјанић — Оно што одувек желиш 2011: Слободан Тишма — Бернардијева соба 2012: Александар Гаталица — Велики рат 2013: Горан Гоцић — Таи 2014: Филип Давид — Кућа сећања и заборава 2015: Драган Великић — Иследник 2016: Ивана Димић — Арзамас 2017: Дејан Атанацковић — Лузитанија 2018: Владимир Табашевић — Заблуда Светог Себастијана 2019: Саша Илић — Пас и контрабас