Горан Петровић
| Горан Петровић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. јул 1961. |
| Место рођења | Краљево, ФНРЈ |
| Образовање | Филолошки факултет Универзитета у Београду |
Горан Петровић (Краљево, 1. јул 1961) српски је књижевник и академик. Један је од најзначајнијих и најчитанијих српских писаца млађе генерације савремених прозаиста.[1] Редовни је члан Српске академије наука и уметности.
Биографија[уреди | уреди извор]
Школовање[уреди | уреди извор]
Студирао је југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Каријера[уреди | уреди извор]
Радио је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича. Био је главни и одговорни уредник часописа Повеља (2003–2010).[2] Главни и одговорни уредник је издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” и уредник у ЈП „Службени гласник”.[3]
Књижевни рад[уреди | уреди извор]
Пише углавном кратку прозу и роман.
Објавио је: књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке” (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), збирку изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драму Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006) и кино-новелу Испод таванице која се љуспа (2010). Збирка приповедака Острво и околне приче обилује раскошном имагинацијом. Иако су разноврсне приповетке, заједничко им је да речи сачињавају свет. Уводне приповетке приказују митски свет из бајки наших предака.[4]
Његови романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на руски, француски, италијански, шпански, немачки, пољски, бугарски, словеначки, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, белоруски, грчки, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.[5]
Нека од његових дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио:
- „Опсада цркве Светог Спаса”, драматизација и режија Кокан Младеновић, Народно позориште у Сомбору, 2002;
- „Скела”, по сопственом драмском тексту, продукција Народно позориште у Београду, режија Кокан Младеновић, Орашац, 2004;
- радио-драма „Богородица и друга виђења”, драматизација Сања Милић, режија Нађа Јањетовић, Драмски програм Радија Београд, 2007;
- телевизијски филм „Ближњи”, по сопственом сценарију, режија Мишко Милојевић, Драмски програм РТС-a, 2008;
- „Матица”, по сопственом драмском тексту, режија Рахим Бурхан, Атеље 212, 2011;
- радио-драма „Изнад пет трошних саксија“, драматизација и режија Страхиња Млађеновић, Драмски програм Радија Нови Сад, 2011.[6]
До 2023. године роман Атлас описан небом објављен је на српском језику у 9 издања[7], Опсада цркве Светог Спаса у 12 издања[8], а Ситничарница „Код срећне руке” у 25 издања[9].
Горан Петровић је писац модерног сензибилитета. На његово дело утицали су Милорад Павић и Борхес. Модерни приповедач није уступио место оном традиционалном. Петровић се определио за ону врсту борхесовског приповедача који дела води у фантазмагорична приповедања. И то је самосвојност овог књижевника.[4]
Чланства[уреди | уреди извор]
Изабран је 1. новембра 2012. године за дописног члана САНУ, а за редовног 8. новембра 2018. године на Изборној скупштини САНУ 2018.[10]
Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.[11]
У оквиру САНУ био је: председник УО Фонда „Никола Трајковић”, потпредседник УО Задужбине Бранка Ћопића, члан УО Задужбине Иве Андрића, члан Стручног савета Аудио-визуелног архива и члан Центра за дигитализацију САНУ.[3]
Награде[уреди | уреди извор]
- Награда „Борислав Пекић”, за синопсис романа Опсада цркве Светог Спаса, 1994.[12] стр. 20.
- Просветина награда, за књигу кратке прозе Острво и околне приче, 1996.[12] стр. 184.
- Награда „Меша Селимовић”, за роман Опсада цркве Светог Спаса, 1998.[12] стр. 98.
- Награда „Рачанска повеља”, за роман Опсада цркве Светог Спаса, 1999.[12] стр. 192.
- НИН-ова награда, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, за 2000.
- Награда „Златни сунцокрет”, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, 2001.[12] стр. 70.
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Ситничарница „Код срећне руке”, 2002.[12] стр. 159.
- Награда „Борисав Станковић”, за књигу кратке прозе Ближњи, 2003.
- Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Разлике, 2006.
- Андрићева награда, за роман Разлике, 2007.[13]
- Награда „Кочићева књига”, за драму Матица, Бања Лука, 2011.
- Награду „Лаза Костић”, за књигу кратке прозе Испод таванице која се љуспа, 2011.[14]
- Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2014.
- Велика награда „Иво Андрић”, за животно дело, за 2018.
- Награда „Вељкова голубица”, за свеукупно приповедачко стваралаштво, 2018.
- Награда „Григорије Божовић”, за Изабрана дела, 2019.
- Награда „Станислав Лем”, 2020.
- Награда „Златна књига Библиотеке Матице српске”, 2021.
- Награда „Рамонда сербика”, 2022.
- Награда „Бескрајни плави круг”, за роман Иконостас, 2022.[15]
- Награде Вукове задужбине, за уметност, за двокњижје Папир са воденим знаком и Иконостас.[16]
- Књижевна награда „Београдски победник”, за роман Папир са воденим знаком.[17]
Дела[уреди | уреди извор]
Кратка проза[уреди | уреди извор]
- Савети за лакши живот: роман уз кафу, Књижевна омладина Србије, Београд 1989.
- Острво и околне приче, Просвета, Београд 1996.
- Ближњи, Народна књига – Алфа, Београд 2002.
- Све што знам о времену, Народна књига – Алфа, Београд 2003.
- Претраживач, Народна књига – Алфа, Београд 2007.
- Испод таванице која се љуспа, Новости, Београд 2010.
- Породичне сторије, Моно и Мањана, Београд 2011.
- Унутрашње двориште, Лагуна, Београд 2018.
Романи[уреди | уреди извор]
- Атлас описан небом, Матица српска, Нови Сад 1993.
- Опсада цркве Светог Спаса, Народна књига – Алфа, Београд 1997.
- Ситничарница „Код срећне руке”, Народна књига – Алфа, Београд 2000.
- Разлике, Народна књига – Политика, Београд 2006.
- Папир са воденим знаком (Роман делта: Ток 1), Лагуна, Београд 2022.
- Иконостас (Роман делта: Ток 2), Лагуна, Београд 2022.
Драма[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр. 218.
- ^ „Повеља : часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања”. COBISS+. Приступљено 16. 12. 2022.
- ^ а б „Горан Петровић”. САНУ. Приступљено 16. 12. 2022.
- ^ а б Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 38—39.
- ^ „Goran Petrović”. Laguna. Приступљено 16. 12. 2022.
- ^ „Горан Петровић”. Српско књижевно друштво. Приступљено 16. 12. 2022.
- ^ „Атлас описан небом”. COBISS+. Приступљено 15. 12. 2022.
- ^ „Опсада цркве Светог Спаса”. COBISS+. Приступљено 15. 12. 2022.
- ^ „Ситничарница „Код срећне руке””. COBISS+. Приступљено 15. 12. 2022.
- ^ „Изабрани нови чланови САНУ”. САНУ. Приступљено 1. 2. 2020.
- ^ „Горан Петровић”. Српско књижевно друштво. Приступљено 1. 2. 2020.
- ^ а б в г д ђ Stojković, Ratko (2004). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade : 1839-2002. Beograd: Potez. ISBN 86-81331-25-6.
- ^ „Андрићева награда Горану Петровићу”. Блиц. Приступљено 2. 2. 2020.
- ^ „Нови Сад: Уручена награда Лаза Костић Горану Петровићу”. Новости. Приступљено 2. 2. 2020.
- ^ Srbija, Euronews (2022-11-28). „Nagrada "Beskrajni plavi krug" Matice srpske Goranu Petroviću za roman "Ikonostas"”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-11-28.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Петровић и Перић добитници Награде Вукове задужбине”. www.rts.rs. Приступљено 2022-12-13.
- ^ „Књижевник Горан Петровић добитник награде "Београдски победник"”. Дневник. 17. 1. 2023. Приступљено 19. 1. 2023.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Радио-телевизија Републике Српске: Бијељина: Промовисан Петровићев нови роман, 18. октобар 2011. (језик: српски)
- Признање суграђана Горану Петровићу („Политика”, 12. фебруар 2019)
| Опште | |
|---|---|
| Народне библиотеке | |
| Остало | |
