Бранко Милановић (књижевник)

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Бранко Милановић.
Бранко Милановић
Датум рођења(1930-04-25)25. април 1930.
Место рођењаБања Лука, Краљевина Југославија
Датум смрти16. јануар 2011.(2011-01-16) (80 год.)
Место смртиБања Лука, Република Српска, БиХ

Бранко Милановић (Бања Лука, 25. април 1930Бања Лука, 16. јануар 2011) био је српски књижевник, књижевни историчар, књижевни критичар, професор књижевности, као и члан Удружења књижевника Српске, Академије наука и умјетности Републике Српске и Сената Републике Српске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 25. априла 1930. у Бањој Луци. Основну и средњу школу похађао је у родном граду. Студије историје југословенских књижевности и српскохрватског језика завршио је 1956. на Филозофском фаултету у Загребу, гдје је 1962. докторирао дисертацијом Андрићева есејистика и његово књижевно дјело. Од 1957. радио је у Бањој Луци као средњошколски професор и објављивао прве критичке текстове. Године 1960. изабран на за асистента (на предмету Српска и хрватска књижевност XIX вијека) на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је провео више од три деценије. На овом факултету биран је у звање доцента 1963, ванредног професора 1968. и редовног 1973. године. Усавршавао се у Паризу (1963. и 1971) и Прагу (1967), гдје је предавао на Карловом универзитету.

Радио је као директор у Институту за књижевност у Сарајеву (1965–1973). Покретач је и главни уредник часописа „Годишњак” (1972–1981), чији је издавач био Институт. Уређивао је часопис за књижевност и културу „Путеви” у Бањој Луци (1960–1972. и 19961999, обновљена серија). Био је члан Удружења књижевника БиХ (од 1964), члан и предсједник Друштва наставника српскохрватског језика и књижевности БиХ, потпредсједник Савеза славистичких друштава Југославије и предсједник Удружења књижевника Републике Српске.

Из Сарајева је избјегао 1992. и отишао у Нови Сад, гдје је 19931995. године предавао на Филозофском факултету. Један је од иницијатора оснивања Филозофског факултета у Бањој Луци и члан Матичне комисије за избор наставника и сарадника на Одсјеку за српски језик и књижевност. По оснивању овог факултета (1995), прешао је у Бању Луку, укључио се у наставу и преузео руковођење Одсјеком за српски језик и књижевност (до 1999). Уже подручје његовог научног и књижевно-историјског истраживања обухвата српску књижевност XIX и XX вијека.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 6. децембра 2008. године. Био је секретар Академијиног Одјељења књижевности и умјетности (20002004). Постао је Сенатор Републике Српске у другом сазиву Сената 2009. године.

Преминуо је у Бањој Луци 16. јануара 2011. године у 81. години живота.

Награде[уреди | уреди извор]

За свој укупни књижевноисторијски рад награђен је Кочићевом наградом 2000, и Шантићевом наградом (Шантићев шешир и штап) 2005. године.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Значајан допринос науци о књижевности Милановић је дао најприје учешћем на научним скуповима међународног и националног значаја (о Иви Андрићу 1962, 1979. и 1980; о Светозару Марковићу 1975; о Петру Кочићу 1979; о Антуну Барцу 1984; о Вуку Караџићу 1987; о историјском роману 1992; о Пери Слијепчевићу 1998; о Владимиру Ћоровићу 1999, итд.) и штампањем радова у зборницима са скупова; потом критичким приређивањем, с пропратним монографијама, Сабраних дјела Светозара Ћоровића у 10 књига (Сарајево 1967), Изабраних дјела Алексе Шантића у пет књига (Сарајево 1972); Сабраних дјела Петра Кочића (Бања Лука 1986), те за школску лектиру, књига с предговором (Д. Дефо, Робинсон Крусо; Перл Бак, Велики талас; С. Ћоровић, Стојан Мутикаша; Анте Ковачић, У регистратури), итд. У засебним књигама објавио је монографију Иво Андрић (1966), Иво Андрић у свјетлу критике (1977. и 1981), те књиге огледа Од реализма до модерне (1972) и Дотицаји и зрачења (1987). Постхумно су у издању „Просвјете” штампани Огледи из књижевности (Пале, 2012).<ref>

Спољашње везе[уреди | уреди извор]