Буљина

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Буљина
Bubo bubo winter 1.jpg
Територијално дозивање мужјака, снимљено у близини Марјанке у Словачкој
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Strigiformes
Породица: Strigidae
Род: Bubo
Врста:
B. bubo
Биномијално име
Bubo bubo
Подврсте

Види текст

Bubo bubo distribution map.png
Распрострањеност буљине у свету
Синоними
  • Bubo ignavus Forster, 1817
  • Bubo maximus [2]
  • Strix bubo Linnaeus, 1758

Буљина или велика ушара (лат. Bubo bubo)[3] врста је птице која припада породици правих сова (лат. Strigidae) и насељава простор Евроазије. Буљина је једна од највећих сова и највећа европска сова — женка може да нарасте до чак 75 центиметара, са распоном крила до 188 центиметара, док су мужјаци нешто мањи.[4] Буљина има изражено ушно перје, крупно, збијено тело, снажне канџе и наранџасте очи. Горњи део тела јој је мркожуте боје, ишаран тамним црнкастим пругама, док су доњи делови боје коже са тамним пругама. Фацијални диск није претерано изражен. Позната је по гласу се дубоким „хуу-у”.

Буљина је једна од највећих живих врста сова, а такође и једна од најраспрострањенијих.[5] Може се срести у разноврсним пределима, али углавном настањује планинске области, старе четинарске шуме, степе и стеновите брдско-планинске клисуре.[6] Претежно лови ноћу, а храни се махом ситним сисарима, као и птицама различите величине, гмизавцима, водоземцима, рибама, великим инсектима и другим бескичмењацима. Размножава се на литицама, у јарцима, међу стенама или на другим скривеним локацијама, где прави гнездо које више представља плитку рупу у земљи или шупљину у стени него право гнездо. У њега женка у размацима полаже у просеку по два јаја која се излежу у различито време. Женка лежи на јајима и брине о младунцима, док мужјак обезбеђује храну за њу и младе. Након што се излегну птићи, оба родитеља брину о њима током наредних пет месеци.[7] Постоји најмање десетак подврста буљине.[8]

Са ареалом од око 32 милиона квадратних километара у Европи и Азији и укупном популацијом која се процењује на између 250 хиљада и 2,5 милиона, ова сова није угрожена и Међународна унија за заштиту природе је сматра „последњом бригом”.[9] Велика већина буљина живи у континенталној Европи, Русији и централној Азији.[10] Припитомљене буљине се повремено користе као средство за сузбијање штеточина, пошто због своје величине лако могу да отерају друге велике птице попут галебова и спрече их да се гнезде на пољопривредним имањима.[11] С обзиром на велики ареал распрострањења, у појединим државама је нема у великом броју, па је у њима заштићена врста, између осталог и у Србији, где се налази на листи строго заштићених врста.[12]

Опис[уреди | уреди извор]

Велика ушара или Буљина је највећа врста међу совама, а уједно и највећа у Европи и западном Палеарктику. Дужина тела је од 59 до 73 cm, распона крила 160—190 cm и маса 2—4 килограма. Она је нешто мања од орла крсташа, али је већа од снежне сове. Име је добила по великим перјаним ушкама на врху главе које немају никакве везе с ушним отворима који су ниже на глави. Код већине сова по спољашњости се не могу разликовати мужјак и женка, јер су и по боји и величини скоро потпуно исти. Међутим, мужјак и женка буљине разликују се управо по перјаним ушкама које су код женке више спуштене надоле.[13] Рухо јој је топле смеђе боје, прса су испругана широком пругама, „лице“ је тамно и на њему су особито истакнуте наранчасте очи.

Систематика[уреди | уреди извор]

Подврсте[уреди | уреди извор]

  • B. b. bubo (Linnaeus, 1758)
  • B. b. hispanus (Rothschild and Hartert, 1910)
  • B. b. ruthenus (Buturlin and Zhitkov, 1906)
  • B. b. interpositus (Rothschild and Hartert, 1910)
  • B. b. sibiricus (Gloger, 1833)
  • B. b. yenisseensis (Buturlin, 1911)
  • B. b. jakutensis (Buturlin, 1908)
  • B. b. ussuriensis (Poljakov, 1915)
  • B. b. turcomanus (Eversmann, 1835)
  • B. b. omissus (Dementiev, 1932)
  • B. b. nikolskii (Zarudny, 1905)
  • B. b. hemachalana (Hume, 1873)
  • B. b. kiautschensis (Reichenow, 1903)
  • B. b. swinhoei (Hartert, 1913)


Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Ова птица данас се гнезди у брдовитим пределима на стенама и литицама, далеко од људи, иако их је код нас некада било и у рушевинама око Калемегдана. У Србији је веома ретка и угрожена, због прогањања, уништавања станишта и веровања да може да понесе јагње или овцу. Смештај гнезда је такође у стенама и рупама у земљи. На вршачким планинама је ретка и присутна као редак зимски гост.[14]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Храни се ситним сисарима, јежевима и птицама, међутим, ако јој се пружи прилика, може да улови и зеца, па чак и звери као што су куне, лисице и мачке.

Понашање[уреди | уреди извор]

Активна је углавном ноћу, од сумрака до зоре. Лет је бешуман, са меким замасима када прелеће дуга растојања. Сове буљине имају разне технике лова. Може да ухвати плен на земљи, али и у пуном лету. Исто тако могу да лове у шуми, али више преферирају отворене просторе. Могу да живе више од 60 година у заробљеништву, а у дивљини, највише око 20 година. Немају праве природне непријатеље, па су далеководи, саобраћај, као и лов главни узроци смрти.[15] Територијално оглашавање мужјака ушаре је дубоко и звучно „хуу“ које понавља у интервалима од око 8 секунди. Женке се често оглашавају лавежом, који личи на оглашавање лисице. Хукање мужјака током мирних ноћи се далеко чује, чак 2 до 3 километра. Најчешће се оглашава у сумрак или у зору.

Размножавање[уреди | уреди извор]

Обитава на отвореним пределима, планинама и у шумама. Обично се гнезди на тлу или на стенма, шпиљама и полупећинама. Јаја полаже на голу подлогу. Полог се обично састоји од 2 до 4 јаја. Млади се изваљују из јаја након 34—36 дана. Гнездо напуштају у доби од 40 дана, а за лет су способни са 50—60 дана старости. Осамостаљују се у доби од око 20—24 недеље старости.[16]

Статус[уреди | уреди извор]

Највећи број јединки буљине по километру квадратном у Европи забележен је у округу Сволвер у Норвешкој.

Буљина има врло широк распон који покрива већи део Европе и Азије, а процењује се на око 32.000.000 квадратних километара. У Европи се процењује да постоји између 19.000 и 38.000 расплодних парова, а у целом свету од 250.000 до 2.500.000 јединки. Сматра се да је популација у опадању због људских активности, али je услед тако великог распона и величине укупне популације, Међународна унија за заштиту природе доделила овој птици статус „најмање забринутости”.[9][17] Иако има сличну прилагодљивост и опсег дистрибуције, америчка буљина, чија укупна процењена популација садржи око 5,3 милиона јединки, заправо је два пута заступљенија од буљине. Бројни фактори, укључујући краћу историју систематског прогона, мању осетљивост на узнемиравање људи током гнежђења, нешто већу способност прилагођавања маргиналним стаништима и широко заступљеној урбанизацији и нешто мањим територијама, заслужни су за већу бројност америчке буљине у данашње време.[4][18]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ BirdLife International (2016). Bubo bubo. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22688927A86872241. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22688927A86872241.enСлободан приступ. 
  2. ^ „Eurasian Eagle-Owl (Bubo bubo) (Linnaeus, 1758)”. AviBase. Приступљено 25. 7. 2014. 
  3. ^ Andrews, P. (1990). Owls, caves and fossils: predation, preservation and accumulation of small mammal bones in caves, with an analysis of the Pleistocene cave faunas from Westbury-sub-Mendip, Somerset, UK. University of Chicago Press.
  4. 4,0 4,1 Owls of the World: A Photographic Guide by Mikkola, H. Firefly Books (2012), ISBN 9781770851368
  5. ^ Hume, R. (1991). Owls of the world. Running Press, Philadelphia.
  6. ^ „Драган Симић, Слободан Пузовић:Птице Србије и подручја од међународног значаја, Београд:Лига за орнитолошку акцију Србије. 2008. ISBN 978-86-911303-0-5.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 12. 2009. Приступљено 11. 08. 2010. 
  7. ^ Voous, K.H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press, ISBN 0262220350.
  8. ^ Weick, Friedhelm (2007). Owls (Strigiformes): Annotated and Illustrated Checklist. Springer. стр. 104—107. ISBN 978-3-540-39567-6. 
  9. 9,0 9,1 Bubo bubo. BirdLife International. Приступљено 6. 3. 2015. 
  10. ^ Gilruth, Andrew (17. 4. 2016). „Eagle owls – are they making a comeback in Britain?”. Game and Wildlife Conservation Trust. 
  11. ^ „Overdue recognition: owl issued library card after solving university's gull woes”. The Guardian. 29. 7. 2015. 
  12. ^ „Прилог I: Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 07. 2010. Приступљено 14. 07. 2010. 
  13. ^ Далиборка Станковић (2009). „Све Сове Србије”. Политикин забавник. Архивирано из оригинала на датум 10. 01. 2011. Приступљено 10. 8. 2010. 
  14. ^ Вучановић, Миливој. „Сове вршачких планина”. Радио Београд. Приступљено 10. 8. 2010. [мртва веза]
  15. ^ Lewis, Deane P. „Eurasian Eagle Owl - Bubo bubo (на језику: енглески). OwlPages.com. Приступљено 13. 8. 2010. 
  16. ^ Тутиш, Весна. „Сове” (на језику: хрватски). Хрватско орнитолошко друштво. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2010. Приступљено 12. 8. 2010. 
  17. ^ „Species factsheet: Bubo bubo. Birdlife International. Lynx Edicions. 2014. Приступљено 26. 7. 2014. 
  18. ^ Artuso, C., C. S. Houston, D. G. Smith, and C. Rohner (2013). "Great Horned Owl (Bubo virginianus)". The Birds of North America. doi:10.2173/bna.372

Спољашње везе[уреди | уреди извор]