Вељко Миланковић
| Вељко Миланковић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 5. јануар 1955. |
| Место рођења | Кремна, код Прњавора ФНРЈ |
| Датум смрти | 14. фебруар 1993. (38 год.) |
| Место смрти | Београд СРЈ |
Вељко Миланковић (Кремна, 5. јануар 1955 — Београд, 14. фебруар 1993) је био оснивач и командант батаљона Вукови са Вучијака.
По професији је био саобраћајни техничар а пре рата је био приватни предузетник.
Рат[уреди]
На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.
Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучјака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка М-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.
Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији, одакле је пребачен у Бању Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лечење.
Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командат јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992.).
Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”
Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства артиљерије у операцији Масленица[1] погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.
Дана 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.
Референце[уреди]
Спољашње везе[уреди]
- Са сведочења на суђењу Радославу Брђанину, изјава сведока, 11. новембар 2003.
- Глас јавности, Министарство против „Вукова с Вучјака“, 2. јун 2007.
- Youtube1
- Youtube2
