Вељко Миланковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Вељко Миланковић
Veljko Milankovic.jpg
Вељко Миланковић
Датум рођења(1955-01-05)5. јануар 1955.
Место рођењаКремна, НР БиХ
ФНР Југославија
Датум смрти14. фебруар 1993.(1993-02-14) (38 год.)
Место смртиБеоград, Србија
СР Југославија
Служба Република Српска
ВојскаВојска Републике Српске
Године службе1991—93
КомандантВукови са Вучијака
Битке/ратовиРат у Босни и Херцеговини

Рат у Хрватској

Вељко Миланковић (Кремна, 5. јануар 1955Београд, 14. фебруар 1993) је био оснивач и командант батаљона Вукови са Вучијака.[1]

Предратни живот[уреди | уреди извор]

Вељко је рођен у селу Кремна код Прњавора, 5. јануара 1955. године. По професији је био саобраћајни техничар. Такође је био ситнији криминалац, који је неко време пре рата провео у затвору. Како за њега наводи Немања Васић, ратни председник општине Прњавор, Вељко је је био "и херој, и криминалац. Народ га је волео, али га се и плашио".[2]

Рат[уреди | уреди извор]

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана.[1] Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака".[1] Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.[1]

Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је Јасеновац, било их је свега 46 у тој акцији. Заробили су 2 непријатељска Т-84 тенка, један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и му­ниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усташке по­лиције. Ослободиоци нисy имали губига­ка. Када је ова порука стигла до мајора ЈНА, који је био поверен генералу Николи Узелцу, нису могли да поверују - ''Немогуће! Па њих је, после прекју­черашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесторица!''. Убрзно након тога стиже и писмо да је ојачани вод Вукова са Вучијака савладао хрватске снаге на Брочицама, при чему су убили 37 непријатеља и ранили више десетина. Снаге Вељка Миланковића прошле су без губитака. Исте вечери, Вељко Миланковић шаље писмо из Јасеновца у коме пише следеће: ''Имамо поуздана сазнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто два­десет усташа. Томе треба додати и извес­тан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је је­динствена прилика да се, без великих про­блема, успотави наша контрола над овим важним местом. Тражимо хитно одобрење за напад."[3][4]

Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији, одакле је пребачен у Бању Луку где је оперисан и превезен на ВМА ради лечења.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командант јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992.).

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”

Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства артиљерије у операцији Масленица[5] погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.

Дана 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Srpski ratni veterani”. Srpski ratni veterani (на језику: српски). Приступљено 2022-01-15. 
  2. ^ „Naslovna | Sense Transitional Justice Center”. arhiva.sensecentar.org. Приступљено 2022-04-17. 
  3. ^ „Vecni duh srpskih Obilića | lpbr-Prnjavor” (на језику: српски). Приступљено 2022-04-17. 
  4. ^ „Komandant Veljko Milankovic i Vukovi sa Vucijaka - Prnjavor.info Forum”. www.prnjavor.info. Приступљено 2022-04-17. 
  5. ^ „Рат у Хрватској из пера обавјештајца, страна 137” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 09. 2013. Приступљено 10. 03. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]