Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Операција Коридор 92

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Операција Коридор 92, позната и као Пробој „коридора живота”, била је највећа операција Војске Републике Српске (ВРС) спроведена током рата у Босни и Херцеговини против Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Хрватска војске (ХВ) у Босанској Посавини. Операција је вођена од 24. јуна до 6. октобра 1992. године, а циљ је био поновно успостављање путне везе између западног и источног дијела Српске Републике Босне и Херцеговине. Разлог за покретање операције било је заузимање Дервенте и Модриче од стране ХВО и ХВ — потез којим је блокиран једини копнени пут између територија под контролом Војске Републике Српске. Циљ тих напада био је да се Срби у Крајини одвоје од Србије и приморају на предају. А окидач за доношење одлуке о пробијању коридора била је смрт 12 бањалучких беба и умирање бубрежних болесника у бањалучком Клиничком центру због немогућности допремања кисеоника.[1][2]

У првој фази операције Коридор 92. Војска Републике Српске је успјешно ушла у Модричу и Дервенту, одбијајући снаге ХВО и ХВ на сјевер, заузимајући притом неколико градова. У другој фази операције, ВРС је избила на ријеку Саву, тј. на границу са Републиком Хрватском, уништавајући мостобран који су држали ХВ и ХВО у Босанском Броду. У првој фази операције на обе стране је учествовало око 67.000 војника, а у завршној трећој фази учествовало је око 22.000 војника.[3] То је узроковало велике губитке у људству на обје стране, нарочито међу припадницима ХВО. Битка за Коридор показала је да су официри и војници Војске Републике Српске способни да поразе оба војна противника у најважним биткама 1992.

Увод[уреди | уреди извор]

Срби и Хрвати оружано су се сукобили средином марта 1992. на линијама разграничења код Босанског Брода и ХВО, појачан припадницима редовне војске Републике Хрватске (ХВ), потиснуо је српске добровољце и ЈНА јужно од града.[4] До краја маја 1992. ХВО и редовна војска Републике Хрватске заузели су Модричу и Дервенту, а заузимањем Модриче прекинута је посљедња путна веза између западних и источних области под контролом ВРС, то јест између већег дела Републике Српске и Републике Српске Крајине са Србијом.[5] Прекидом путне везе спријечено је снадбијевање Бање Луке и великог дијела Републике Српске Крајине (РСК), што је довело до противнапада ВРС на снаге ХВО и ХВ.[6]

У то вријеме, ВРС и ЈНА (која се повлачила у СРЈ) су држале Добој и Босански Шамац, градове који се налазе јужно и источно од подручја које су држале хрватске снаге. У јуну, 1. крајишки корпус ВРС покренуо је прелиминарне акције на подручја које су држале хрватска снаге око Дервенте, покушавајући побољшати положај ВРС потребан за покретање великог напада. До 20. јуна, ВРС је узела села Которско и Јоховац северно од Добоја и постигла главни циљ прелиминарне акције.[7]

Мапа продора хрватских снага у Босанској Посавини, у пролеће 1992. године

Смрт дванаест новорођенчади у бањалучкој болници због недостатка боца са кисеоником сматра се непосредним поводом покретања операције Коридор 92.[8]

Офанзива[уреди | уреди извор]

Ток битке[уреди | уреди извор]

Војска Републике Српске имала је значајну предност у броју војника. Имала је 40.800 војника на почетку операције Коридор 92, а број је повећан на 54.660 војника до краја почетне фазе офанзиве, а у трећој фази смањен на мање од 20.000 војника.[9] ВРС је за главног носиоца ратног циља навела 1. крајишки корпус, организован у четири тактичке групе, 16. крајишку моторизовану бригаду и Оперативну групу Добој. Корпус и операција су били под заповједништвом генерала Момира Талића. Српска Крајина је са својим снагама такође учествовала у офанзиви. Добровољне снаге од 780 припадника, састављене од специјалних јединица МУП-а, пристигле су у јуну, а тим снагама је непосредно заповједао министар унутрашњих послова Милан Мартић.

Поред људске снаге, ВРС је такође имала предност у наоружању, оклопним возилима и артиљерији. ВРС је имала 163 борбена возила, а од тога 24 новија тенка М-84, насупрот томе хрватске снаге имале су 47 борбених возила, од чега је било само 4 тенка М-84, Упркос забрани летова у операцији „Коридор-92” обе стране су употребиле авионе и хеликоптере, а оборена су три авиона.[10]

ХВО и ХВ су имале око 25.000 војника у региону на почетку офанзиве ВРС, а број војника се до октобра смањио на мање од 3.000.[11] На почетку, ове јединице су организоване у Оперативну групу Сава и Оперативну групу Источна Посавина. Од средине маја биле су организоване у Оперативну групу Источна Посавина, на челу са пуковником Винком Штефанеком, која је била потчињена заповједништву Славонског бојишта на челу са генералом Петром Стипетићем. Јединице ХВО су биле 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 108. и 109. бригада. Снаге су такође укључивале елементе великог броја јединица ХВ: велики дио 108. пјешадијске бригаде са сједиштем у Славонском Броду и дијелови 139. бригаде и 3. гардијске бригаде. Јединице ХВ из Славоније и средишње Хрватске су такође повремено биле укључене: дијелови 109, 111, 123. и 127. бригаде са сједиштем у Винковцима, Ријеци, Пожеги и Вировитици, као и неколико јединица са сједиштем у Осијеку. Око 200 припадника Хрватских одбрамбених снага (ХОС) учествовало је на фронту, дјелујући самостално или под командом 108. бригаде ХВ. Хрватске снаге су оружје углавном добијале из логистичке базе ХВ у Славонском Броду. Дана 15. маја 1992, Савјет безбједности ОУН је усвојио резолуцију 752, захтјевајући повлачење ХВ из Босне и Херцеговине. Страни посматрачи су стално приговарали на присуство јединица ХВ, па је 7. јула 1992. године министар одбране Хрватске Гојко Шушак издао наредбу да се у БиХ могу распоредити само добровољци.

Руководство ВРС је процјенило укупну снагу противничких снага на око 25.500 војника. У својим процјенама они су рачунали и на 110. и 111. бригаду ХВО из Усоре и Жепча, као и на три бригаде АРБиХ из Градачца, Маглаја и Тешња. Иако те јединице нису учествовале у борбама у Посавини, везале су дио снага ВРС за своје положаје.

Хронологија[уреди | уреди извор]

Напредовање српских снага током лета

Дана 24. јуна, Први крајишки корпус ВРС је отпочео офанзиву кондног назива операција Коридор 92. Примарни циљ операције је био пробијање кроз положаје које су држале ХВО и ХВ између Модриче и Градачца, и повезивање са Источнобосанским корпусом ВРС. Секундарни циљ били су напади у правцу Дервенте и Босанског Брода. Примарни циљ је остварен 26. јуна 1992. солобађањем села Милошевац и Чардак, код Модриче, послије два дана тешких борби. Након тога, снаге ВРС су кренуле у правцу Модриче и 28. јуна су заузеле град. Секундарни циљеви суочени са јачим отпором ХВО и ХВ, спорије су остваривани.[12][13]

Друга фаза офанзиве покренута је 4. јула. Састојала се од напредовања ВРС према Дервенти, Босанском Броду и Оџаку, с циљем избијања на ријеку Саву, а тиме уједно и на границу са Републиком Хрватском, која се налази сјеверно од ова три града. Дервента је убрзо заузета 4–5. јула, а ВРС је наставила да наноси ударце хрватским снагама. Дана 12. јула, ВРС је заузела Оџак и изашла на обалу Саве код града два дана касније. До тада, снаге ВРС су напредовале 10–15 км и достигле положаје на 10 км од Босанског Брода. Снаге ХВО и ХВ су сведене на мостобран око града.[14]

У августу и септембру, ВРС је покренула неколико напада на мостобран у Босанском Броду. Средином септембра, снаге ХВО и АРБиХ распоређене у близини Брчког, напале су исти пут који је ВРС осигурала кроз операцију Коридор 92. Противнападом је успјешно заузет дио пута јужно од Орашја, на источном крају Брчанског коридора. Међутим, ВРС је убрзо повратила контролу над истим дијелом пута.[14]

Ослобађање Брода 6. октобра 1992.

Још један напад на Босански Брод покренут је 27. септембра. Напредак је у почетку био умјерен, све до 4. октобра када је ВРС успјешно уравнотежила своје снаге, мијењајући сектор мостобрана против којег је Први крајишки корпус ВРС био усмјерен. Тај потез је успјешно пореметио одбрану ХВО и ХВ, а ВРС је постигла напредак заузимајући Босански Брод 6. октобра. Као одговор на то, ХВО и ХВ су уредно повукле своје снаге и опрему на леву обалу Саве,[14] а мост преко реке између Босанског и Славонског Брода је срушен 7. октобра.[15]

Последице[уреди | уреди извор]

Хрвати су покушали да пресеку Републику Српску између Брчког и Шамца у новембру 1992. али тај покушај није успео.[16] Као одговор, ВРС је покренула велику контраофанзиву на мостобран ХВО у Орашју. Након неких почетних успјеха, офанзива ВРС је пропала. У циљу осигурања српског коридора, Први крајишки и Источнобосански корпус ВРС кренули су јужно од Брчког и напредовали 2–3 километра кроз подручје које су држале ХВО и АРБиХ. Тај посљедњи потез проширио је српски коридор 3 км на најужој тачки.[17]

Током офанзиве којом је заузето 760 km², ВРС и њени савезници изгубили су 413 војника и још 1.509 рањених, а у јединицама ХВО и ХВ заједно погинуло је више од 1.260 војника.[18] Према Зовку, губици ХВ износили су 343 убијених и 1.996 рањених, док је ХВО имао 918 убијених и 4.254 рањених током борби.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пробој „коридора живота”
  2. ^ Логос 2019, стр. 175-176, 178 са напоменом 726.
  3. ^ Логос 2019, стр. 177-179. „Према процени Новице Симића у јединицама ХВО и ХВ погинуло је више од 1.260 војника, а Српска војска и полиција имале су 413 погинулих“.
  4. ^ Логос 2019, стр. 146-147. “Наоружани Хрвати и Муслимани у селу Сијековац (Б. Брод) у ноћи 26. на 27.3.1992. убили су деветорицу Срба и тако започели бројна насиља и убиства на подручју Б. Брода која су трајала до првих дана октобра 1992..
  5. ^ Логос 2019, стр. 154, 175.
  6. ^ Логос 2019, стр. 175-176.
  7. ^ Логос 2019, стр. 176. У првој половини јуна 1992. Добој се нашао скоро у окружењу, али ослобађањем Которског и Јоховца (9.6.1992) град је постао сигурнији..
  8. ^ Логос 2019, стр. 176 са напоменом 726. Председник скупштине општине Бањалука Предраг Радић рекао је да је тражио одобрење за лет авиона на линији Бањалука-Београд који би донео лекове, али из СБ УН добио је одговор „да се обрати Алији Изетбеговићу и Фрањи Туђману”. СБ УН није одобрио лет који би донео кисеоник за инкубаторе, и раствор потребан за дијализу бубрежних болесника у Бања Луци. Због тога, поред беба, умрло је неколико лица са оболелим бубрезима.
  9. ^ Логос 2019, стр. 177-178.
  10. ^ Логос 2019, стр. 178 са напоменом 742.
  11. ^ Логос 2019, стр. 177.
  12. ^ Логос 2019, стр. 167-168.
  13. ^ CIA 2002, стр. 177.
  14. 14,0 14,1 14,2 CIA 2002, стр. 146.
  15. ^ Zovak 2009, стр. 520.
  16. ^ Логос 2019, стр. 198.
  17. ^ Логос 2019, стр. 206. У другој половини јула 1993. Срби су узели Суљагића сокак, Колонију, Брку, Брод, Лучић и Липовац и тако проширили своју територију југозападно од Брчког.
  18. ^ Логос 2019, стр. 169.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]