Операција Масленица

С Википедије, слободне енциклопедије
Масленица на мапи Хрватске
Масленица
Масленица
Масленица на мапи Хрватске
Масленички мост обновљен 2005. године.

Операција Масленица је назив треће офанзивне акције војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, од како је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УН-а, односно УНПРОФОР-а. Операција је почела 22. јануара 1993. године, у 06.00 часова.[1][2] Сам назив „Масленица“ је кодни назив Војске Републике Хрватске за ову акцију.

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје деце. У збеговима је као директна последица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513.[1] Са подручја Равних котара, које су у овој акцији делимично заузеле хрватске снаге (неколико десетина km²), укупно је прогнано око 10.000 становника српске националности.[3] Села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић су потпуно уништена и спаљена,[3] а страдала су и национално мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.[4]

Претходница[уреди | уреди извор]

Распадом СФРЈ 1990-1991, и цепањем СР Хрватске од Југославије, преко 650.000 Срба остало је да живи у СР Хрватској. Нове власти у Хрватској на челу са председником др. Фрањом Туђманом и водећом странком ХДЗ убрзано су радили на понављању геноцида, односно протеривања Срба из СР Хрватске. Чак и ЈНА која је била на подручју целе СФРЈ једина легитимна оружана сила, постала је непожељна и њени припадници, као и касарне, стално су нападани 1991. А у лето 1991. почео је и отворени рат против Срба и ЈНА. У том рату, Срби су прогласили РС Крајину 19.12.1991.

Хрватска војска је пре ове акције против крајишких Срба извела напад на Миљевачки плато 21. јуна 1992.[4]

Државни и војни врх РСК је знао на основу процена и обавештајних података да ће Хрватска извршити напад ограниченог карактера да би испитала снагу Српске Војске Крајине и да ће у насталој ситуацији настојати максимално да експлоатише евентуални успех у нападу. Процењено је да би за Хрватску највећи успех био повезивање далматинске обале и комуникација које су биле у прекиду због моста у Масленици који није био у функцији. Таква процена није била једногласно прихваћена из разлога што је било оних који су веровали да ће Хрватска прво планирати и извести напад на Западну Славонију која је у односу на централни део Крајине била дислоцирана и са најслабијим снагама.[5]

Напад[уреди | уреди извор]

Операција Масленица: пуна линија - почетни положаји; испрекидана линија - фронт након хрватског напада и српских контранапада.

Након успостављања прекида ватре 2. јануара 1993. између влада Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, хрватске снаге су током двадесет дана предузимале само симболичне војне операције уперене против српског живља у Републици Српској Крајини, а међу њима нарочито се истакла она у Масленици до које је дошло 22. јануара 1993.[6] И тако је, у настојању да стекну контролу над мостом и околином у поменутом крају, хрватска војска прекршила УНПРОФОР-ову демаркациону линију и започела офанзиву 22. јануара око 6 часова.[7] Напад је отпочео у задарском залеђу из неколико праваца али је одмах било јасно да је главни правац напада ка Масленици. Помоћни правци напада били су на Велебиту у правцу Грачаца са вероватним циљем пресецања комуникације ОбровацГрачац и из Сиња са вероватним циљем ослобађања бране и хидроелектране Перућа са околином. Првог дана операције напад је изгледао добро планиран и организован јер је у односу на српску страну постигнуто одређено изненађење. Наредних дана међутим, све до завршетка операције, ХВ је деловала прилично стихијски и неорганизовано. У селу Жегар код Обровца Главни штаб Српске Војске Крајине је имао своје истурено командно место у ком се налазио генерал Миле Новаковић, који није имао одрешене руке у командовању и коме је неко постављао ограничења у одлучивању.[8] Четвртог дана напада ХВ, српске јединице су се налазиле у повољном тактичком положају у односу на хрватске јединице и било је могуће задати им одлучујући удар али то није учињено из непознатих разлога. Граничарима СВК су велику и несебичну помоћ пружили припадници гарде Жељка Ражнатовића Аркана и припадници ВРС у којој су предњачили борци јединице Вукови са Вучјака и њихов командант Вељко Миланковић који је приликом дејства хрватске артиљерије тешко рањен. Подлегао је повредама 14. фебруара 1993.[9] Губитком Масленичког моста и аеродрома Земуник, крајишки Срби су остали са јако мало простора за политичке маневре. Упркос томе, влада Републике Српске Крајине, односно Книн је био спреман на преговоре са Загребом у циљу да „скроз нормализује српско-хрватске односе“.[тражи се извор] Напад Републике Хрватске на јужне делове Републике Српске Крајине се десио у току реализације „Венсовог плана“. Према „Венсовом плану“ Република Српска Крајина је стављена под заштиту мировних снага УН-а, односно Унпрофора, а ово је била трећа по реду агресија Републике Хрватске на заштићено подручје УН-а.[1] Током напада, хрватске снаге су заузеле део Равних котара, аеродром Земуник, брану и хидроелектрану Перућа, неколико врхова на планини Велебит и објекте на локацијама Тулове Греде и Мала Бобија, као и Новиград.[1]

Српске снаге су одбачене у задарском залеђу. Веће безбедности УН је донело Резолуцију 802. Достигнуту линију у нападу Хрватска војска није напустила ни након критике међународне заједнице. Акција Масленица је сматрана у почетку промашеном војном операцијом али је и таква донела успех Хрватској а РСК још један пораз и несигурност.[10]

У хрватском нападу на подручје Равних котара су највише страдала насеља Смоковић, Ислам Грчки и Кашић, која су спаљена, а након њих и насеља Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, која су делимично спаљена.[1] Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење је дао Фрањо Туђман.[3] Многи од хрватских команданата су тада или убрзо потом унапређени у чинове генерала.[3] Један од учесника ових догађаја је био и косовски Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.[3]

Интензивне борбене активности за Равне Котаре потрајале су до краја марта 1993, а слабијег интензитета и до краја те године.[11]

Злочини[уреди | уреди извор]

Током неколико дана напада хрватских снага на подручје Равних котара у саставу Републике Српске Крајине, становници овог подручја, односно Срби из насеља Смоковић, Ислам Грчки, Кашић, Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, су убијени, прогнани или одведени у хрватске затворе и логоре.[1] У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и жена и дјеце.[1] Од укупно 348 жртава српске националности, 35 убијених су жене и дјеца, од чега троје дјеце узраста до 12 година старости.[3] Осам лица се и даље воде као нестала.[1] Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкале или уништиле. Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништени, оскрнављени или порушени.[3] Међу страдалим споменицима културе су Двори Јанковић Стојана са црквицом Светог Георгија у Исламу Грчком, у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница.[3] У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.[3] Са подручја Равних котара укупно је прогнано око 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.[3] Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништа, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту (логор Лора), гдје су мучени, а неки и убијани.[тражи се извор] Један од најтежих злочина се десио првог дана операције на велебитском превоју Мали Алан.[1] У непосредној близини осматрачнице Унпрофор-а на Велебиту, односно планинском превоју Мали Алан, припадници хрватске специјалне полиције су извршили напад на малу групу припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.[1] Овај злочин познат као покољ на Велебиту 1993. или покољ на Малом Алану 1993. се истиче по свирепости нападача и начину на који су убијани заробљени Срби, међу којима је била и једна болничарка.[1][12]

Медијски извештаји[уреди | уреди извор]

Из угла европске јавности, штампе обеју страна су расправљајући о овом догађају бацале на њега мање-више ружну слику: у Хрватској је као резултат повећане употребе еуфемизма и парадоксије консолидован симбиличан ефекат победе; док је у Србији, у покушају да се умање губици, догађај био објављен јавности путем искривљеног језика парадоксије и парафразе.[13] Хрватска штампа прослављала је победу, али је, имајући у виду да би то могло проузроковати негативне међународне реакције, прибегла објашњењима да би оправдала операцију - операција је била неминовна због: 1) поновног успостављања саобраћаја између континенталног дела земље и Далмације; 2) заштите мостова од напада српских снага. Све у свему, акција је била окарактерисана као „чишћење терена“ и „довођење реда“.[14]

Оптужени[уреди | уреди извор]

Последице[уреди | уреди извор]

Имања чији су власници Срби била су опљачкана и потпуно уништена. У избеглиштву се нашло око 10.000 људи из подвелебитских и равнокотарских села. За крајишке Србе ово је био тежак ударац. Након овог пораза дошло је до сукоба између војног и политичког врха РСК. Јединици Жељка Ражнатовића Аркана забрањен је улазак у РСК.[16] Ни 20 година након овог злочина, скоро нико од крајишких Срба се не враћа на своја имања. Пред хрватским и међународним судовима за овај злочин још нико није процесуиран. Стеван Веселиновић, један командант вода СВК, дао је српском Тужилаштву изјаву и видео материјал где се јасно виде убиства 22 војника СВК и једне медицинске сестре Душанке Гаћеше на превоју Мали Алан, али Тужилаштво није до сада покренуло истрагу. Стеван Веселиновић је ишао и у Канцеларију Хашког суда у Београду, али они нису били заинтересовани за тај случај.[4] Хрватско становништво непријатељски дочекује Србе повратнике у Равним Котарима и Буковици док правно-бирократски систем Републике Хрватске чини све да одмогне повратак људима на своја вишевековна имања.[17]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица. Радио-телевизија Војводине. 22. 01. 2011.  (језик: српски)
  2. ^ „Рат у Хрватској из пера обавјештајца, стр. 137” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 09. 2013. Приступљено 10. 10. 2017. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и РТРС (22. 01. 2011). „Служен парастос Србима убијеним у акцији „Масленица. Радио телевизија Републике Српске.  (језик: српски)
  4. ^ а б в „Равни Котари, Масленица 93, Приступљено 16. 03. 2013.”. Veritas.org.rs. Приступљено 16. 03. 2013. 
  5. ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 139” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 
  6. ^ Ramet 2010, стр. 69
  7. ^ A Political Chronology of Europe. Psychology Press. 2001. стр. 69—70. ISBN 978-1-85743-113-1. 
  8. ^ „Рат у Хрватској из пера обавјештајца, стр. 138” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 09. 2013. Приступљено 10. 10. 2017. 
  9. ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 140” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 
  10. ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавештајца, стр. 140” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 
  11. ^ Операција „Масленица” у филмској серији „Генерал”, Политика
  12. ^ „Саопштење Веритаса о Равним Котарима, Приступљено 16. 03. 2013.”. Veritas.org.rs. 21. 01. 2013. Приступљено 16. 03. 2013. 
  13. ^ Kolstø 2009, стр. 76
  14. ^ Зоран Водопија - „Промашено искупљење“, Вечерњи лист, 27. фебруар 1993, стр. 2
  15. ^ „Годишњица страдања Срба у Равним Котарима 1993, Приступљено 16. 03. 2013.”. Srbel.net. 22. 01. 2013. Архивирано из оригинала на датум 18. 06. 2013. Приступљено 16. 03. 2013. 
  16. ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавјештајца, стр. 141” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 
  17. ^ „Рат у Хрватској из пера једног обавјештајца, стр. 141” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 05. 2011. Приступљено 15. 01. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]