Делиблато

Из Википедије, слободне енциклопедије
Делиблато
Српска православна црква у Делиблату
Српска православна црква у Делиблату
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Аутономна покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Ковин
Становништво
Становништво (2011) Decrease 2939
Густина становништва 21 ст/km²
Положај
Координате 44°49′34″N 21°02′08″E / 44.826166, 21.0355
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 94 m
Површина 164,0 km²
Делиблато на мапи Србије
{{{alt}}}
Делиблато
Делиблато на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26225
Позивни број 013
Регистарска ознака KO


Координате: 44° 49′ 34" СГШ, 21° 02′ 08" ИГД


Делиблато је село на територији општине Ковин, у јужнобанатском округу, у Војводини, Србија. Надморска висина места је 94 м. Први подаци за ово насеље датирају из 1660. године. Налази се на ободу Делиблатске пешчаре. Село има 2939 становника према попису из 2011. године, а главна делатност је пољопривреда.

Овде се налази Црква Преноса моштију Светог Николе у Делиблату.

Географски положај[уреди]

Делиблато је лоцирано на периферији лесне заравни, на месту где се она спаја с лесном терасом, на 90 до 110 метара надморске висине. Делиблатска пешчара је удаљена 2 километра од северних делова насеља, док је западна ивица насеља одређена долином Обзовик - баре. Делиблато се налази на кружном путу Панчево - Ковин. Од Мраморка је удаљено 6 километара, а од Ковина 9 километара. Кроз пешчару води пут до Беле Цркве.

Историја[уреди]

Први писани подаци датирају из 1660. године и по њима насеље је вероватно настало за време Турака и спомиње се као српско. Вероватно је већи број досељен под грофом Ђурђем Бранковићем и патријархом Ареснијем Чарнојевићем. У ратовима Аустрије и Турске Делиблато је претрпело знатна оштећења, тако да је након протеривања Турака остало само 16 домаћинстава. Делиблато је изграђено 1689. године, са школом и црквом од брвана и дасака.

На Марцијевој карти од 1723. до 1725. године Делиблато је означено као ненасељено, а подручје је припадало панчевачком округу. Поново се јавља као мање насеље 1753. године са српским живљем. Одлуком Марије Терезије од 1770. године налазило се у Војној крајини и у њега се тада досељава већи број српских граничара и Румуна. 1773. године припојено је илирско-банатској, а две године касније немачко-банатској регименти. Милитарска тривијална школа са намачким наставним језиком отворена је 1780. године
[1]

Летопис[уреди]

Према подацима црквене хронике 1778. године подигнута је Српска православна црква од тврдог материјала у близини старе која је том приликом порушена. Године 1836. Делиблато је постало седиште шумар а за банатску пешчару, а 1873. године припојено је делиблатско-ковинском срезу тамишког комитета.

Године 1838. стара школска зграда од дрвета је срушена и изграђене нова од тврдог материјала. Имала је три учионице и стан за два учитеља. У њој су се школовала српска и румунска деца. На улазу у школско двориште, изнад оба стуба, писало је на немачком језику: „Делиблатска општинска народна школа“. Преко пута сеоског дома, 1856. године, на иницијативу капетана Александра Будисављевића, саграђена је нова двоспратна школска зграда, Српска тривијална школа, у којој се настава изводила на немачком језику, али се учио српски језик као предмет. Први учитељ у селу био је Атанасије Томић, који је учио децу од 1779. до 1810. године.
По првом систематском попису 1869. године Делиблато је имало 3.505 становника, а 2002. године 3.488 становника. Најбројнију етничку групу чине Срби и Румуни . Румунска православна црква изграђена је 1925. година.
[2]
Године 1950. године село добија осмогодишњус школу, која 1961. године добија име "Паја Маргановић". Нова школска зграда са фискултурном салом и свим условима за образовно-васпитни рад изграђена је 1978. године. Делиблато има, дом културе, библиотеку и дугу културну традицију, коју негује КУД „Паја Маргановић“. У Делиблату постоји здравствена станица са апотеком.

Делиблато је познато револуционарно насеље. Борцима и жртвама фашистичког терора подигнути су: Споменик револуције, биста Паји Маргановићу и спомен плоча Паји Маргановићу, Богдану Петровићу и Албу Петру Макри.

У Делиблату ради више спортских клубова: ФК"Омладинац“, МРК"Омладинац“, Коњички клуб „Делиблато“, Удружење спортских риболоваца. Поред тога постоји Ловачко друштво које има свој ловачки дом и Добровољачко ватрогасно друштво.

Близина Чардака, на коме је за потребе организовања омладинских радних акција изграђен комплекс објеката за смештај и исхрану, са амбулантом, а сада још увек у функцији избегличког кампа, на путу је да се развије у туристички центар овог подручја, погодан за излетнички туризам, стационирани боравак туриста исл.

Демографија[уреди]

У насељу Делиблато живи 2719 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,5 година (38,7 код мушкараца и 42,2 код жена). У насељу има 1011 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,18.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 4281 [3]
1953. 4509
1961. 4262
1971. 4189
1981. 3885
1991. 3722 3558
2002. 3596 3498
Година Укупно Срби Румуни Југословени Мађари Роми Хрвати Црногорци Остали
1991. 3,722 74.2% 17.35% 4.00% 1.85% 0.80% 0.37% 0.29% 0.69%
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
2.802 80,10%
Румуни
  
441 12,60%
Мађари
  
44 1,25%
Југословени
  
43 1,22%
Роми
  
38 1,08%
Црногорци
  
10 0,28%
Хрвати
  
9 0,25%
Чеси
  
3 0,08%
Немци
  
3 0,08%
Муслимани
  
3 0,08%
Власи
  
3 0,08%
Руси
  
2 0,05%
Македонци
  
2 0,05%
Словаци
  
1 0,02%
непознато
  
32 0,91%


Референце[уреди]

  1. Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928 г.
  2. „Летопис“ Феликс Милекер (1928. г)
  3. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  4. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  5. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Коришћена Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено 1927„Напредак Панчево“
  •  »Летопис« Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис рериод 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до уласка Баната у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Баната.

Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.

Стављајући данашњим читаоцима на увид, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших Банатских насеља.

Спољашње везе[уреди]

Румунска православна црква