Етнички Муслимани у Србији
Укупна популација | |
---|---|
13.011 (2022) | |
Језици | |
српски | |
Религија | |
већином ислам (сунити) | |
Сродне етничке групе | |
Срби муслимани, Горанци, Помаци, Торбеши и Бошњаци |
Етнички Муслимани у Србији су становници Србије који се у етничком смислу изјашњавају као припадници муслиманског народа. Према попису становништва из 2022. године, на подручју Републике Србије живи 13.011 етничких Муслимана.[1] Иако по укупном броју премашују припаднике неких других етничких мањина које имају своје националне савете, етнички Муслимани у Србији још увек нису званично организовани, за разлику од својих сународника у суседној Црној Гори.[2]
Етнички Муслимани у Србији се сматрају делом муслиманског народа као посебног јужнословенског народа који је као такав био признат у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, а самим тим и у Социјалистичкој Републици Србији.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]За време постојања СФРЈ, велика већина муслиманског народа била је изразито југословенски оријентисана.[4] Међутим, у раздобљу између 1990. и 1992. године дошло је до наглог успона националистичких снага, чиме је дат замах сепаратистичким тенденцијама у односу на Југославију као заједничку државу свих њених народа. Ова политика је била праћена успоном етничког бошњаштва, које је тежило да све југословенске Муслимане, без обзира на њихово порекло, претвори у етничке Бошњаке. На референдуму који је одржан у почетком 1992. године, велика већина босанско-херцеговачких Муслимана определила се за отцепљење Босне и Херцеговине од Југославије, што је довело до политичког цепања муслиманског народа у виду државног одвајања босанско-херцеговачких Муслимана од преосталих југословенских Муслимана у Србији и Црној Гори (СР Југославија).[5]
Додатни корак ка разбијању јединства муслиманског народа учињен је 1993. године на Првом бошњачком сабору у Сарајеву, када је одлучено да се дотадашњи југословенски Муслимани преименују у етничке Бошњаке, чиме је том старинском регионалном називу за становнике Босне дато ново етничко значење.[6] Ова одлука изазвала је бројне недоумице, како међу Муслиманима у Херцеговини, који се никада (чак ни у регионалном смислу) нису сматрали Бошњацима, тако и међу Муслиманима у Србији и Црној Гори, што је током наредних година довело до нових расправа и трајних подела. Првобитни покушаји бошњачења нису наишли на опште прихватање међу етничким Муслиманима у Србији, тако да је први званични корак ка усвајању бошњачких одредница био учињен тек 1998. године, када је путем прегласавања донета одлука да се дотадашње Муслиманско национално вијеће Санџака преименује у Бошњачко национално вијеће Санџака.[7] Упркос тенденцијама у виду бошњачења, односно превођења у бошњачки етнички корпус, део етничких Муслимана у Србији задржао је своју народну посебност и своје традиционално име.[8]
Представници етничких Муслимана са подручја Косова и Метохије су 1990. године основали сопствену политичку партију под називом Демократска реформска странка Муслимана (ДРСМ), која је редовно учествовала на локалним, републичким и савезним изборима. На првим вишестраначким изборима за Народну скупштину Републике Србије (1990), ова странка је освојила једно посланичко место, а исти резултат је остварила и на наредним скупштинским изборима, који су одржани 1992. године.[9] Након 1999. године и доласка КФОР-а и УНМИК-а на подручје Косова и Метохије, тамошњи етнички Муслимани, као и њима блиски Горанци,[10] потпали су под удар интензивне бошњакизације, а уместо дотадашње ДРСМ се на том подручју појавило неколико нових странака, искључиво бошњачке оријентације.
Савремено стање
[уреди | уреди извор]Према попису становништва Србије из 2002. године, у Србији је било 19.503 етничких Муслимана, од чега је 11.252 живело на подручју централне Србије, 3.634 на подручју АП Војводине, а 4.617 на подручју Града Београда. Последњи попис из 2022. године показује да се укупан број етничких Муслимана смањио, тако да је у Србији забележено укупно 13.011 (-58.34%) припадника муслиманског народа.[11]
По укупном броју, етнички Муслимани у Србији премашују припаднике неких других етничких мањина, које имају своје националне савете, али упркос томе припадници муслиманског народа у Србији још увек нису званично организовани, за разлику од својих сународника у суседној Црној Гори.[12] У појединим општинама, представници етничких Муслимана су заступљени у општинским саветима за међунационалне односе, који су на основу закона формирани у свим етнички мешовитим срединама на подручју Републике Србије.[13]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Становништво према националној припадности са Пописа становништва, домаћинстава и станова 2022.
- ^ Вечерње новости (2014): Мањинска права не користи 22.000 грађана исламске вероисповести
- ^ Ćerić 1968.
- ^ Jović 2013, стр. 133-134.
- ^ Velikonja 2003, стр. 237-238.
- ^ Jović 2013, стр. 145-146.
- ^ „Sandžak (Region, Serbia, Montenegro)”. Архивирано из оригинала 14. 09. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2018.
- ^ Jović 2013, стр. 144.
- ^ Lutovac 1994, стр. 524-525.
- ^ Милена Марковић (2016): Горанцима прети асимилација
- ^ Становништво према националној припадности са Пописа становништва, домаћинстава и станова 2022.
- ^ Политика (2014): Авдул Курпејовић, Муслимани су национална мањина
- ^ „Одлука о оснивању Савета за међунационалне односе Општине Прибој (2008)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2019. г. Приступљено 03. 03. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
- Dimitrova, Bohdana (2001). „Bosniak or Muslim? Dilemma of one Nation with two Names” (PDF). Southeast European Politics. 2 (2): 94—108.
- Jović, Dejan (2013). „Identitet Bošnjaka/Muslimana”. Politička misao: Časopis za politologiju. 50 (4): 132—159.
- Kurpejović, Avdul (2006). Slovenski muslimani zapadnog Balkana. Podgorica: Matica muslimanska Crne Gore.
- Lutovac, Zoran (1994). „Muslimani u političkom životu SRJ”. Sociološki pregled. 28 (4): 519—526.
- Селимовић, Салих (2001). „Срби муслимани и њихова денационализација” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 2: 163—181.
- Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138.
- Ćerić, Salim (1968). Muslimani srpskohrvatskog jezika. Sarajevo: Svjetlost.[мртва веза]
- Храбак, Богумил (1995). „Југословенска муслиманска организација према муслиманима Санџака, Космета и Македоније 1919-1929. године”. Новопазарски зборник. 19: 155—178. Архивирано из оригинала 10. 06. 2020. г. Приступљено 10. 04. 2019.
- Храбак, Богумил (1997). „Муслимани или Бошњаци у Старој Рашкој (Новопазарском санџаку)”. Новопазарски зборник. 21: 265—273. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 01. 03. 2019.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Политика (2014): Авдул Курпејовић, Муслимани су национална мањина
- Вечерње новости (2014): Мањинска права не користи 22.000 грађана исламске вероисповести
- Matica muslimanska Crne Gore (званични сајт)
- Savjet Musimana Crne Gore (званични сајт)
- Glas Muslimana crne Gore (званични сајт) Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2019)