Патријарх српски Прокопије
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
| Патријарх српски Прокопије (Ивачковић) | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 8. август 1808. |
| Место рођења | Делиблато Аустријско царство, данас Србија |
| Датум смрти | 11. мај 1881. (72 год.) |
| Место смрти | Бела Црква Аустроугарска, данас Србија |
| Митрополит сибињски | |
| Године | (1873—1874) |
| Претходник | Андреј Шагуна |
| Наследник | Мирон Романул |
| Архиепископ карловачки и патријарх српски | |
| Године | (1874-1879) |
| Претходник | Самуило (Маширевић) |
| Наследник | Герман (Анђелић) |
Прокопије Ивачковић (Делиблато, 8. август 1808 — Бела Црква, 11. мај 1881) је био епископ арадски (1853—1873), потом митрополит сибињски (1873—1874) и најзад архиепископ карловачки и патријарх српски од 1874. до 1879. године.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Делиблату 1808. године, као Петар Ивачковић.[2] Отац му се звао Андрија и био свештеник у Делиблату. Завршио је основну школу у родном месту, немачку школу у Ковину и Вршцу, гимназију у Оравици и Новом Саду. Студије филозофије је похађао у Кежмарку и права у Шарошпатаку. Завршио је богословију у Вршцу.
Замонашио се на Петровдан 1835. године и добио ново име Прокопије. Радио је као учитељ у богословској школи 1835-1844. године. Митрополит Стефан Станковић га је произвео у архиђакона, а митрополит Јосиф Рајачић 1843. године за синђела и протосинђела. Изабран је 1846. године за архимандрита Крушедола и на том положају остао до 1853. године када је посвећен (хиротонисан) за епископа арадског. Устоличење је обављено у саборној цркви Св. Јована у Араду, 2. јануара (по старом) 1854. године[3], а трошак тог догађаја поднео је спахија Петар Чарнојевић. На том положају је он остао до 1873. године. Године 1863. у Араду је основано друштво за ширење просвете у румунском народу, на чијем је челу био као председник Ивачковић.[4] Када су се Румуни оделили од карловачке митрополије 1864. године, Прокопије је потпао под надлежност румунског митрополита. После смрти митрополита Андреја Шагуне (рум. Andrei Şaguna) изабран је на румунском конгресу у Ердељу[5], за архиепископа сибињског и митрополита романског 1873. године. Столовао је у Сибињу 1873-1874. године.
На Црквеном сабору 1874. године за патријарха српског је изабран Арсеније Стојковић, но ту одлуку бечки двор није потврдио. У поновљеном избору изабран је 31. јула 1874. године Прокопије, који је устоличен на Преображење исте године. Пензионисан је под притиском државне власти 11. децембра 1879. године. Једно време је живео на патријаршијском имању у Даљу, а потом у Белој Цркви, где је и умро 11. маја 1881. године. За време његовог живота, иако је место било упражњено није биран нови патријарх. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима[6].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вуковић 1996, стр. 412-413.
- ^ Тодор Стефановић Виловски. Светли и тамни дани. — Београд: Просвета, 1985. — 199 с.
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 13. и 27. јануар 1854. године
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1863. године
- ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
- ^ Вуковић 1996, стр. 413.
Литература[уреди | уреди извор]
- Васин, Горан (2013). „О српским црквено-народним саборима у Хабзбуршкој монархији 1861-1890” (PDF). Годишњак Историјског архива града Новог Сада. 7: 32—45. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 10. 2016. Приступљено 02. 01. 2019.
- Васин, Горан (2016). „Етнофилетизам као парадигма либералног и антиклерикалног код Срба у Хабзбуршкој монархији 1869-1875”. Антика и савремени свет данас: Зборник радова. Београд: Друштво за античке студије Србије. стр. 41—49.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Претходник: Герасим Рац |
епископ арадски 1853 — 1873 |
Наследник: Мирон Романул |
| Претходник: Андреј Шагуна |
митрополит сибињски 1873 — 1874 |
Наследник: Мирон Романул |
| Претходник: Самуило (Маширевић) |
архиепископ карловачки и патријарх српски 1874 — 1879 |
Наследник: Герман (Анђелић) |