Патријарх српски Прокопије
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али они нису унети у сам текст. (о уклањању шаблона обавештења) |
| Патријарх српски Прокопије (Ивачковић) | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 8. август 1808. |
| Место рођења | Делиблато Аустријско царство, данас Србија |
| Датум смрти | 11. мај 1881. (72 год.) |
| Место смрти | Бела Црква Аустроугарска, данас Србија |
| Митрополит сибињски | |
| Године | (1873—1874) |
| Претходник | Андреј Шагуна |
| Наследник | Мирон Романул |
| Архиепископ карловачки и патријарх српски | |
| Године | (1874-1879) |
| Претходник | Самуило (Маширевић) |
| Наследник | Герман (Анђелић) |
Прокопије Ивачковић (Делиблато, 8. август 1808 — Бела Црква, 11. мај 1881) је био епископ арадски (1853—1873), потом митрополит сибињски (1873—1874) и најзад архиепископ карловачки и патријарх српски од 1874. до 1879. године.[1]
Биографија[уреди]
Рођен је у Делиблату 1808. године, као Петар Ивачковић. Отац му се звао Андрија и био свештеник у Делиблату. Завршио је основну школу у родном месту, немачку школу у Ковину и Вршцу, гимназију у Оравици и Новом Саду. Студије филозофије је похађао у Кежмарку и права у Шарошпатаку. Завршио је богословију у Вршцу.
Замонашио се на Петровдан 1835. године и добио ново име Прокопије. Радио је као учитељ у богословској школи 1835-1844. године. Изабран је 1846. године за архимандрита Крушедола и на том положају остао до 1853. када је посвећен (хиротонисан) за епископа арадског. Устоличење је обављено у саборној цркви Св. Јована у Араду, 2. јануара (по старом) 1854. године[2], а трошак тог догађаја поднео је спахија Петар Чарнојевић. На том положају је он остао до 1873. године. Године 1863. у Араду је основано друштво за ширење просвете у румунском народу, на чијем је челу био као председник Ивачковић.[3] Када су се Румуни оделили од карловачке митрополије 1864. године, Прокопије је потпао под надлежност румунског митрополита. После смрти митрополита Андреја Шагуне (рум. Andrei Şaguna) изабран је на румунском конгресу у Ердељу[4], за архиепископа сибињског и митрополита романског 1873. године.
На Црквеном сабору 1874. године за патријарха српског је изабран Арсеније Стојковић, но ту одлуку бечки двор није потврдио. У поновљеном избору изабран је 31. јула 1874. године Прокопије, који је устоличен на Преображење исте године. Пензионисан је 11. децембра 1879. године. Једно време је живео на патријаршијском имању у Даљу, а потом у Белој Цркви где је и умро 11. маја 1881. године. За време његовог живота, иако је место било упражњено није биран нови патријарх. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.
Референце[уреди]
- ^ Вуковић 1996, стр. 412-413.
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 13. и 27. јануар 1854. године
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1863. године
- ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
Литература[уреди]
- Васин, Горан (2013). „О српским црквено-народним саборима у Хабзбуршкој монархији 1861-1890” (PDF). Годишњак Историјског архива града Новог Сада. 7: 32—45. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 10. 2016. Приступљено 02. 01. 2019.
- Васин, Горан (2016). „Етнофилетизам као парадигма либералног и антиклерикалног код Срба у Хабзбуршкој монархији 1869-1875”. Антика и савремени свет данас: Зборник радова. Београд: Друштво за античке студије Србије. стр. 41—49.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
Спољашње везе[уреди]
| Претходник: Герасим Рац |
епископ арадски 1853 — 1873 |
Наследник: Мирон Романул |
| Претходник: Андреј Шагуна |
митрополит сибињски 1873 — 1874 |
Наследник: Мирон Романул |
| Претходник: Самуило (Маширевић) |
архиепископ карловачки и патријарх српски 1874 — 1879 |
Наследник: Герман (Анђелић) |
