Демировац
Демировац | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Козарска Дубица |
| Становништво | |
| — 2013. | 467 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 12′ 34″ С; 16° 54′ 58″ И / 45.2094° С; 16.9161° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 110-200 m |
| Површина | 18,8 km2 |
  Демировац Демировац на карти Босне и Херцеговине | |
Демировац је насељено мјесто у општини Козарска Дубица, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело 359 становника.[1]
Географија
Налази се на 110-200 метара надморске висине, површине 18,8 км2, удаљено око 10 км од општинског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Збијеног је типа, а засеоци су Бадуше, Брезово поље, Главинац, Збјег, Личка коса, Радмановића сокак, Рашића брдо и Светиња. Смјештено је на десној обали Саве и обронцима Просаре. У засеоку Светиња налази се извор који, према предању, има љековита својство. Становништво се углавном бави пољопривредом. Осмогодишња школа отворена је 1967, а 2016. радила је као деветогодишња, у саставу ОШ "Вук Стефановић Караџић", Козарска Дубица. У селу постоје четири гробља, црква, дом културе, матични уред и пошта. Демировац је добио електричну енергију шездесетих година 20. вијека, телефонске прикључке 1979, а локални водовод осамдесетих година. Кроз село пролази магистрални пут Козарска Дубица - Градишка. У Демировцу раде (2016) предузеће за производњу и прераду меса и сточне хране, предузеће за производњу и продају цвијећа и украсног биља, пилана, угоститељски објекат и продавница мјешовите робе.[2]
Историја
Према Славку Вујасиновићу, назив села потиче од турске ријечи демир (гвожђе) . У августу 1875. вођене су борбе око Демировца између Турака и устаника под командом Гавре Бјеловука. Демировац је 1879. имао статус општине, којој су припадала села: Градина, Гуњевци, Демировац, Драксенић, Међеђа, Пуцари и Срефлић (Срефлије). Солунски добровољци били су: Марко Бабић, Ђорђе Видовић, Миле Јанковић, Стојан Ковачевић, Петар Мирић, Стојан Прибић, Петар Рапајић, Марко Трубарац. У Другом свјетском рату становништво је највише страдало од усташа, у јасеновачком логору и на другим стратиштима. Убијено је 628 цивила, међу њима 216 дјеце до 14 година, и угашено је 47 домаћинстава. Погинуло је 65 бораца Народноослободилачка војска Југославије, а у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. три борца Војске Републике Српске.[2]
Становништво
Село Демировац 1879. имало је 75 домаћинстава и 347 становника (православаца); 1895. - 747 становника; 1921. - 784; 1948. - 473; 1971. - 574; 1991. - 469; 2013. - 130 домаћинстава и 359 становника (од којих 353 Срба). Породица Аћимовић слави Митровдан; дио Бабића, Бањац, Бјеловук, Вукадиновић, Јанковић, дио Ковачевића, Кузмановић, Марин, Пуђа, Радујко, Рапајић, Хрњак, Шалић, Шпица - Јовањдан; дио Бабића, Змијањац, дио Ковачевића, Кондић, Костић, Кричковић, Лешковић, Марић, Његован, Радуловић, Угрица, Чубриловић, Шарац - Никољдан; Бараћ, Батић, Влајнић, Тороман - Светог Стефана; Бачић, Марчета, Милојица - Аранђеловдан; Благојевић, Вуковић, дио Гога, Грбић, Кесић, Косовић, Љубичић, Марковић, Мисирача, Момчиловић, Мостарац, Петровић, Прибић, Радмановић, Татић, Чолић - Ђурђевдан; Вукадиновић - Томиндан; дио Гога - Св. Игњатија; Жилић, Поповић - Илиндан; Кецман - Св. Вартоломеја и Варнаву; Малбашић - Св. Кирила Словенског; Малић, Сладојевић - Часне вериге; Милић - Свети Григорија Чудотворца; Растовац - Свети врачеви Козма и Дамјан; Рашић, Секулић - Лучиндан; Шувак - Лазареву суботу. Према породичним предањима, Аћимовићи и Давидовићи дошли су са Мањаче, Кецмани из јужне Србије, Ковачевићи из Рашке, Малићи из Крупе на Врбасу, а Мирићи и Хрњаци из Лике. Из села су: Здравко Димић, генерал-потпуковник Југословенске народне армије; Милан Јанковић (Филип Цептер), привредник.[2]
| Демографија[3] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1879. | 347 | |
| 1895. | 747 | |
| 1921. | 784 | |
| 1948. | 473 | |
| 1953. | 495 | |
| 1961. | 545 | |
| 1971. | 574 | |
| 1981. | 505 | |
| 1991. | 467 | |
| 2013. | 359 | |
Референце
- ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013 – Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 17. 11. 2021. г. Приступљено 17. 11. 2021.
- ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 92-93. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
Види још
| Насељена мјеста | Агинци, Бабинац, Бачвани, Бијаковац, Бјелајци, Божићи, Брекиња, Велико Двориште, Верија, Влашковци, Војскова, Вриоци, Горња Градина, Горњоселци, Гуњевци, Демировац, Диздарлије, Доња Градина, Доња Јутрогошта, Доња Слабиња, Доњи Јеловац, Драксенић, Јасење, Јохова, Јошик, Кадин Јеловац, Клековци, Кнежица, Козарска Дубица, Комленац, Котурови, Кошућа, Крива Ријека, Маглајци, Мало Двориште, Међеђа, Међувође, Мирковац, Мљечаница, Мразовци, Мурати, Новоселци, Оџинци, Парнице, Побрђани, Пуцари, Раковица, Сјеверовци, Скључани, Срефлије, Стригова, Суваја, Тукључани, Ушивац, Фурде, Хајдеровци, Хаџибајир, Челебинци, Читлук, Чуклинац, Шеварлије | .svg) |
|---|---|---|
| Мјесне заједнице | МЗ Агинци, МЗ Бјелајци, МЗ Демировац, МЗ Доња Градина, МЗ Драксенић,МЗ Јошик, МЗ Клековци, МЗ Кнежица, МЗ Комленац, МЗ Међеђа, МЗ Међувође, МЗ Моштаница, МЗ Петар Пеција, МЗ Петриња, МЗ Поуње, МЗ Пуцари, МЗ Раковица, МЗ Слабиња, МЗ Срефлије, МЗ Урије, МЗ Хаџибаир, МЗ Центар | |
