Градишка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Градишка
Градишка
Gradiška.jpg
Градишка
Грб Градишке
Грб
Основни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Општина Градишка
Основан први помен прије нешто више од 700 година и то под називом Градишки Брод. Први помен Градишке 1525. године.
Становништво
Становништво (2013.) Пад 16.106
Географске карактеристике
Координате 45°08′ СГШ; 17°15′ ИГД / 45.14° СГШ; 17.25° ИГД / 45.14; 17.25 Координате: 45°08′ СГШ; 17°15′ ИГД / 45.14° СГШ; 17.25° ИГД / 45.14; 17.25
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Градишка на мапи Босне и Херцеговине
Градишка
Градишка
Градишка на мапи Босне и Херцеговине
Остали подаци

Градишка (раније Босанска Градишка) је градско насеље и сједиште истоимене општине у Републици Српској и БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Градишка укупно је пописано 16.106 лица.[1]

Историја[уреди]

Градишка се, према писаним документима, први пут помиње прије нешто више од 700 година и то под називом Градишки Брод. Међутим, живот на просторима садашњег града, у ближој и широј околини, датира још од праисторијског доба.

У доба Римљана на мјесту садашњег града налазило се насеље Municipium Servitium (Serbinum), које је било важна раскрсница путева према истоку и југу Балкана, односно пристаниште за ријечну римску флоту, што довољно говори о стратешком значају насеља у то вријеме. Најстарији документован податак о српском имену датира из 69. или 75. хе у познатој књизи Плинија Млађег Познавање природе гдје наилазимо на српско име у латинизованом облику - Серби. Он дословно каже: "A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii" (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се српски етнички први пут јасно именује јесте сјевероисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав вијек послије овог Плинијевог навода (најкасније 175), наилазимо на помен српског имена у дијелу Географија великог египатског научника који је своја дијела писао на старогрчком језику, Клаудија Птолемеја: Између Кераунског планинског вијенца и ријеке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби. Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба насељава подручје Закавказја у понтском залеђу, он даје још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Сербин). Овај „Српски град“ или „Србица“ убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавских регија негдје у савском порјечју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северозападније до Сиска и Загреба. Постојање имена мјеста које је свој топоним добило, очигледно према народу који у њему живи, прворазредно је сведочанство како то није могла да оствари нека случајна племенска заједница која се ту затекла, или неки новопридошли елемент у Панонију без одговарајућих карактеристика народа са културним идентитетом, који се прије свега огледа у самосвесном ношењу властитог имена.

Угарски период[уреди]

Средњовјековни град из угарског периода код Горњих Подградаца

У средњем вијеку Градишка се налазила у саставу Угарског краљевства.

Угарска је овим подручјем владала преко 400. година, од 1102. године, када је Хрватска и Славонија у чијем се саставу налазила и Градишка ушла у персоналну унију са Угарском, па до 1537. године. Подручје града припадало је Жупи Врбас (Orbasz). Око 1330. године Градишка се помиње као слободна варош. У средњем вијеку Градишка је имала велики значај као мјесто прелаза преко ријеке Саве.

За угарске владавине у сачуваним документима и на ондашњим географским картама осим Градишке спомињу се још и градови (насеља) Врбашки град и Ливач, по којем је Лијевче Поље и добило назив.Не може се са сигурношћу утврдити положај ова два насеља.За Врбашки град неки историчари тврде да је у питању Бања Лука, док с друге стране постоји могућност да се ово средњовјековно насеље налазило на једној узвисини изнад Горњих Подградаца гдје су и данас видљиви остаци утврђења, темељи цркве и старо гробље.У прилог овоме иде и чињеница да је Врбашки кнез убирао приходе од трговине на прелазу преко Саве код Градишке, а самог кнеза бирали су чиновници са угарског двора.Био је то кнежевски град, сједиште жупаније а касније и врбашког дистрикта.

У писаним историјским документима се сједиште жупе Врбас - Врбашки град, изричито спомиње 1293. године.Он се спомиње и као краљевски град.Врбашки град се помиње 1321. године када је издата повеља под градом Врбасом и 1398. године када је под овим градом боравио мађарско-аустријски краљ и будући њемачки цар Сигисмунд.

Отомански период[уреди]

Градишка 17. вијеку
Битка за Градишку, 1789. године, Аустријско-турски рат (1787-1791)

Ово мјесто је 1537. године пало под власт Турака који су се на овим просторима задржали све до аустроугарске окупације 1878. године. У једном запису из 1532. године се наводи да је пожешки жупан Ђуро Банфина именован за управника тврђаве Градишка, коју је затим утврдио и наоружао да би се бранио од Османлија. У истом тексту се наводи да је тврђава касније нападнута те да су „Турци посла имали док су је придобили и од љутости са земљом сравнили“.Градишка се за вријеме Турака као цјеловит град простирала са обје стране Саве све до 1699. године када су Османлије протјеране из Мађарске и Славоније.Том приликом страдала је и Градишка коју је Лудвиг Баденски 1688. године заузео и запалио.Хришћанско становништво се почиње исељавати у Хрватску и Словенију, а неки чак и у Аустрију и Мађарску. У три краћа периода Градишка је била у саставу Аустрије (1688–1693, 1716-1741 и 1789-1797).

За вријеме Турака, Градишка је била значајна лука на Сави, што значи стратешко мјесто на коме се вршио утовар/истовар робе, војске и ратног материјала потребног за ратовање дуж цијеле Саве. Градишка је у то доба била полазна тачка четовања и на копну, и на ријекама Сави и Уни, одакле су кретали турски одреди на малим шајкама. Градишки шајкаши учествовалаи су 1592. године у освајању Бихаћа и 1593. године у бици код Сиска. За вријеме турске владавине поред Саве изграђена је тврђава Бербир. Иако су Турци и сам град прозвали Бербир, локално становништво то никад није прихватило.

За вријеме аустријско-турског рата (1787-1791) Градишку је 1789. године освојила аустријска војска на челу са Ернст Гидеон фон Лаудоном.Двије године касније Аустријанци се повлаче преко Саве а са њима и велики број хришћана који се насељавају по Славонији.

Подручје Градишке је вијековима било поприште освајача. Српско становништво је често дизало буне против Турака и других освајача.Септембра 1809. године у околини Градишке избила је Машићка буна због економске, националне и вјерске обесправљености Срба.Друга машићка буна избила је 1834. године из истих разлога.

Аустроугарски период[уреди]

Градишка у вријеме Аустроугарске
Чланови Српског Сокола у Градишкој

Од 1878. до 1918. године, Градишка је у саставу Аустроугарске. У овом периоду град мијења свој изглед, те од оријенталне касабе добија обрисе модерног европског града. Гради се градска вјећница (Rathaus), хотел „Кајзер“ (Kaiser), католичка црква Светог Рока и многобројне зграде у класицистичком стилу. Тврђава Бербир изграђена у турско доба, која је већ тада била у рушевном стању, у поптуности је срушена. Уређује се обала Саве и гради се насип који ће град заштити од поплава. Изграђена је рјечна лука у коју су пристајали путнички и теретни бродови. Такође, ово је и период значајног досељавања Нијемаца из пренасељених дијелова Њемачке у села у околини Градишке. Осим Нијемаца доселио се и велики број Италијана и Пољака који и данас живе у Градишкој. С друге стране, са новом власти и променама нису се могли носити муслимани (данас Бошњаци) те је знатан број њих напустио Градишку и одселио се у Малу Азију.

Аустроугарске власти граде пругу Градишка - Горњи Подградци којом се експлоатисала шума са Козаре. У Подградцима је изграђена пилана која је запошљавала велики број људи. Са друге стране њемачки досељеници у Лијевче пољу знатно су унаприједили пољопривредну производњу.

На културном плану, у Градишкој се оснива Соколско друштво. Вођство Српског Сокола у Градишкој дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу побратимства. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Градишкој на Видовдан 1911. године. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанскоградишког среза, него и из срезова сусједне Славоније.

До Првог свјетског рата у граду су постојале само основне школе.По завршетку школовања основци из Градишке и околине морали су ићи у Бања Луку или у друге градове Аустроугарске Монархије, најчешће у Нову Градишку.

Период Краљевине Југославије[уреди]

Трг Николе Пашића 1930их
Православни храм у Градишци 1940. године

Од 1918. до 1941. године, Градишка се налазила у саставу Краљевине Југославије. Град је био сједиште босанскоградишког среза који је осим територије данашње општине обухватао и дијелове који данас припадају србачкој општини (Стапари). Након подјеле Југославије на бановине, Градишка је ушла у састав Врбаске бановине. Између два светска рата у граду је изграђен монументални православни храм (срушен 1941. године), друмски мост преко Саве (1939), болница, соколски дом, зграде прве и друге основне школе и други објекти.Градско подручје имало је 64 улице.Ниједна улица није била асфалтирана, а само је мали број њих имао изграђене бетонске пјешачке плочнике.У граду је постојало нешто мало канализационе мреже, али без градског водовода.

Смјештена у изразито аграрном крају, Градишка је била централно насеље које је становништву пружало административне, трговачке, занатске, основне просветне и здравствене услуге. Индустријска производња у граду била је скромна, два парна млина, двије пилане и неколико млинова на Сави.Све остале привредне активности су биле, углавном, занатство, трговина и угоститељство.Електрична централа почела је са радом 1925. године и производила је струју за потребе града: градску расвјету, среске и општинске управне зграде, бановинске институције, пословне и стамбене објекте.Из Градишке електране се снабдијевао струјом и Државни казнени завод у Старој Градишци. Нижа реална гимназија у Градишци основана је 1921. године.То је била прва средња школа у граду која је ђацима са положеном малом матуром омогућавала да се запошљавају као чиновници или да настављају школовање у већим градовима.Народна библиотека у Градишци 1931. године имала је књижни фонд од 600 књига.

СФР Југославија[уреди]

Градишка 1970их
Улица маршала Тита 1980их

Крај Другог свјетског рата народ овог краја дочекао је на згариштима и пустим огњиштима. На ратиштима и концентрационим логорима у Јасеновцу, Старој Градишки, Јастребарском и другим мучилиштима животе је изгубило око 13.000 Срба са подручја општине, а међу њима око 4.500 дјеце старости до 15 година. Послије рата уследила је обнова опустошеног града и општине. У Градишкој се граде бројне фабрике, школе, вртићи, стамбени и други објекти. Захваљујући плодном Лијевче пољу и развијеној индустрији у граду општина Босанска Градишка налазила се на листи развијенијих општина СР Босне и Херцеговине у вријеме СФРЈ. Од седамдесетих година 20. вијека велики број људи одлази на привремени рад у земље Западне Европе, првенствено у Њемачку и Аустрију (гастербајтери).

Распадом СФР Југославије и проглашењем независности Хрватске, Градишка се 1991. године нашла на првој линији фронта. У раним јутарњим часовима, 8. августа 1992. године непријатељ је из правца Хрватске покушао напад на приградско насеље Бок Јанковац при чему је животе изгубило шеснаест бораца ВРС. Агресор је након жестоке битке побјеђен и протјеран преко Саве, а непријатељска војна јединица „Бербирска бојна“ имала је велике губитке од преко 250 погинулих. Првог маја 1995. године током операције Бљесак хрватска војска је топовима бомбардовала Градишку. Следећег дана, 2. маја 1995. године непријатељски авион којим је управљао Јурица Перешин бомбардовао је центар града при чему су страдала недужна дјеца и цивили. Истог дана његов авион је оборен изнад Градишке од стране ВРС, а злочинац Перешин је изгубио живот. За око 20.000 прогнаних Срба из Западне Славоније мост на Сави у Градишци био је „мост спаса“.

Савремено доба[уреди]

Центар града
Насеље Сењак у Градишци

Потписивањем Дејтонског споразума град и општина Градишка у цјелини су ушли у састав Републике Српске.Иако недалеко од прве линије одбране током ратних година Градишка је била поштеђена од већих ратних разарања.У ослободилачко-отаџбинском рату, од 1991. до 1995. године, са подручја општине, погинуло је 300 бораца Војске Републике Српске. У њихову част 2015. године у Спомен парку подигнуто је централно спомен обиљежје.

Са престанком рата у граду је знатно измјењена етничка структура одласком муслимана (Бошњака) и Хрвата тако да данас Срби чине апсолутну већину. Данас је Градишка погранични град између Републике Српске, (БиХ) и Републике Хрватске и шести град по величини у Српској. У самом центру града налази се један од најпрометнијих граничних прелаза.

До 2. априла 1993. године (Сл. гласник РС 3/93) званичан назив градског насеља и истоимене ошпштине био је Босанска Градишка.

Од 1995. године у Градишци је урађено много по питању инфраструктуре.Савски мост тешко оштећен на крају рата био је изван функције.Средствима Европске уније обновљен је и пуштен у промет 10. маја 2000. године.До те године Градишку је са Хрватском повезивао понтонски мост постављен 1996. године.У граду је изграђен велики број стамбених и пословних објеката, асфалтиране су све улице у граду а изграђене су и нове саобраћајнице.Проширена је канализациона мрежа и у приградским насељима а градска вода доступна је и у најудаљенијим селима општине.

Здравствени центар у Градишци који обухвата општу болницу, дом здравља и апотекарску установу пружа здравствене услуге за преко 100.000 становника не само са подручја градишке општине већ и србачке, дубичке и лакташке општине.Нова зграда опште болнице свечано је отворена у априлу 2011. године.

Привреда[уреди]

У вријеме СФР Југославије, у Градишци су пословала велика предузећа као што су фабрика пластике „Стандард“, фабрика намјештаја „Радник“ (касније ИНГА), фабрика одјеће „Трико“, фабрика машина „Јелшинград“, творница месних прерађевина „Левита“, творница хране „Прехрана“, фабрика металних производа „Метал“ и друге.

Послије рата многа предузећа су пропала, а она која су успјела преживјети ратну кризу уништена су лошом приватизацијом.Као и у другим градовима Републике Српске, и у Градишци велики проблем представља незапосленост.Међутим постоје и позитивни примјери.Захваљујући прије свега страном капиталу у неким предузећима опет је покренута производња али са далеко мањим бројем радника него је што је то било прије рата.

Данас, највећи број запослених у Градишци бави се услужним дјелатностима, прије свега трговином и угоститељством.Због близине границе и повољног географског положаја овај град је у посљедње двије деценије омиљена шопинг дестинација становника сјеверозападног дијела Хрватске и Словеније.Поред великог броја супермаркета у граду се налази и велика пијаца непрехрамбене робе, популарни "Бувљак".

Саобраћај[уреди]

Мост на Сави у Градишци

Градишка је од 2011. године модерним аутопутем повезана са Бањалуком и Лакташима. Окучанским путем, који од града води према сјеверу, Градишка је повезана с аутопутем Загреб - Београд. Бањалучким путем који води према југу кроз Лијевче Поље, град је повезан с Новом Тополом, Лакташима и Бањалуком. Гранични прелаз у Градишци један је од најпрометнијих у држави, а налази се у самом центру града. Проширен је и модернизован у јуну 2013. године, након уласка сусједне Хрватске у Европску унију.У Градишци је 2015. године почела изградња градишке обилазнице која ће знатно растеретити транзитни саобраћај кроз град и смањити гужве. Ријека Сава је пловна код Градишке.Међународни аеродром Бања Лука од града је удаљен 25 километара.

Медији[уреди]

Године 1977. пуштен је у етер први радио-сигнал на средњем таласу Радио-Градишка и то само два дана, којег су емитовали радио аматери градишког радио клуба, док је Радио-Градишка почела с радом тек 29. септембра 1979. године.[2] Од 1989. године у Градишци постоје приватне радио и телевизијске станице, а посљедњих година сва дешавања у општини Градишка медијски су пропраћена путем информационог канала локалног кабловског оператера.

Образовање[уреди]

О.Ш. Васа Чубриловић
Градишка гимназија
  • Вртић "Пчелице"
  • Вртић "Ципелићи"
  • Вртић "Анђелак"
  • ОШ "Васа Чубриловић"
  • ОШ "Данило Борковић"
  • ОШ "Козарска Дјеца"
  • Основна музичка школа "Бранко Смиљанић"
  • Гимназија Градишка
  • Средња стручна и техничка школа Градишка
  • Техничка школа Градишка (Практикум)
  • Висока школа пословног менаџмента "Примус" Градишка
  • Language school Britannica Градишка
  • Glossa - центар за њемачки језик

Култура[уреди]

Културни центар Градишка
Завичајни Музеј Градишка
ЦКУД "Лепа Радић" Градишка - Фестивал фолклора 1983

Под објектима и установама културе подразумијевају се домови и центри културе, народне библиотеке, кина (бископи), разни омладински клубови, као и позоришта, музеји и галерије.

Најважнија културна установа на подручју општине јесте „Културни центар“ Градишка. Извршена је санација постојеће старе зграде општине, коју је саградила Аустроугарска 1903. године. Надзор над обновом овог објекта, који је од културно историјског значаја, врше стручњаци Завода за заштиту културно – историјског и природног насљеђа Републике Српске.

На руралном подручју постоји већи број домова културе којима газдују мјесне заједнице. У ствари, ријеч је о вишенамјенским објектима културе. Њихов распоред је у основи такав да покривају готово све дијелове општине. Општина Градишка издваја значајна средства за учешће у финансирању бројних културних пројеката и програма као што су: Програм у оквиру обиљежавања Дана општине, затим Програм "Градишке јесени", "Дани светосавља", "Рогољска жетва", Традиционалне међународне и локалне смотре и фестивали као и други културни програми.

У Градишци се већ тринаест година издаје "Градишки зборник" као часопис за друштвена питања. Културно богатство Општине Градишка чини и капитална књига „Историја Босанске Градишке и њене околине“.

Установе културе на подручју општине Градишка су: "Културни центар", Народна библиотека, Завичајни музеј, Основна музичка школа "Бранко Смиљанић", Ликовна галерија.

Значајан дио културног живота Градишке чине културно-умјетничка друштва, а у 2013. години их има тринаест.

КУД МЗ
Централно културно-умјетничко друштво "Лепа Радић" Градишка
Омладинско културно-умјетничко друштво "Петар Кочић" Нова Топола
Културно-умјетничко друштво "Коловит" Градишка
Културно-умјетничко друштво "Мирково коло" Врбашка
Културно-умјетничко друштво "Дукати" Брезик Ламинци
Културно-умјетничко друштво "Бехар" Дубраве
Културно-умјетничко друштво "Петар Кочић" Нова Топола
Културно-умјетничко друштво "Рогољи" Рогољи
Културно-умјетничко друштво "Але Обић" Липовача
Културно-умјетничко друштво "Козара" Горњи Подградци
Културно-умјетничко друштво "Тринаест скојевки" Грбавци
Културно-умјетничко друштво "Поткозарје" Машићи
Културно-умјетничко друштво "Авд Ћук" Орахова

Остала културна удружења: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Позориште младих "Анастасја", Позоришна дружина „Expressio“, Дјевојачки градски хор "Лира", Удружење књижевника, Удружење ликовних умјетника, Друштво књижевника, Огранак Вукове задужбине у Градишци.

У периоду до 2020. године предвиђено је да се у значајној мјери поправи садашњи неповољни однос површине објеката културе. Такође се предвиђају нови сеоски објекти културе и њихово враћање у функцију културе Омладински клубови и центри, као и клубови за одрасле би у периоду до 2020. требало да представљају нове културне садржаје. Такође би требало повећати број и површину културних садржаја првенствено изградњом клубова за омладину и одрасле и сеоских објеката културе - универзалних дворана.

Спорт[уреди]

Стадион Козара

На територији општине Градишка активно дјелују 74 спортске организације и то: 27 фудбалских клубова, 41 клуб дворанских и других спортова и шест спортских асоцијација. Евидентан је и стални пораст броја грађана који се баве такмичарским спортом, односно спортском рекреацијом.

ФУДБАЛ- Фудбалски клубови са подручја наше општине су учлањени у Општински фудбалски савез Градишка који окупља 27 клубова са 1.400 регистрованих играча.Најстарији фудбалски клуб на подручју бившег Градишког среза била је „Слога“ из Горњих Подградаца која је основана давне 1926. године, док је најуспјешнији фудбалски клуб ФК „Козара“ основан 1945. године.ФК „Козара“ је најорганизованији клуб у Градишци и као такав је наступао у лигама Републике Српске и Босне и Херцеговине. Добрим резултатима могу се похвалити и играчи млађих селекција који су наступали у разним репрезентативним селекцијама РС и БиХ.

Фудбалски клубови на подручју града:

  • ФК “КОЗАРА” Градишка
  • ФК “ОБРАДОВАЦ” Градишка
  • ФК “СТАРС” Градишка
  • ФК “ЈЕДИНСТВО” Жеравица
  • ФК “БРАТСТВО” Козинци
  • ОФК “ОМЛАДИНАЦ” Брестовчина

ДВОРАНСКИ И ДРУГИ СПОРТОВИ- На подручју општине Градишка регистрован је 41 клуб дворанских и других спортова (пет кошаркашких, четири одбојкашка, четири шаховска, четири куглашка, два тениска, три карате клуба, два ронилачка, два аутомобилистичка, два фитнес и два рукометна, кајакашки, спортско-риболовни, спортско-плесни, коњички, мотоциклистички, џију-џицу, кик-бокс, клуб реалног аикида, планинарски и кошаркашки клуб инвалида и клуб „Слободне правде“) те шест спортских асоцијација (Општински и Подручни фудбалски савез Градишка, Спортски клуб „Олимпик”, Асоцијација спортских менаџера РС, Друштво педагога физичке културе и Асоцијација „Спорт за све”).

Други спортови:

  • Кошаркашки клуб “ SERVITIUM” Градишка
  • Женски кошаркашки клуб “КОЗАРА” Градишка
  • Кошаркашки клуб инвалида “КОЗАРА” Градишка
  • Одбојкашки клуб “ГРАДИШКА” Градишка
  • Одбојкашки клуб “SERVITIUM” Градишка
  • Одбојкашки клуб „ОЛИМПИК“ Градишка
  • Женски одбојкашки клуб “КОЗАРА” Градишка
  • Рукометни клуб “ГРАДИШКА” Градишка
  • Шаховски клуб “КОЗАРА” Градишка
  • Центар за подводне активности “СВЕТИ НИКОЛА” Градишка
  • Карате клуб “СОКО” Градишка и многи други

Становништво[уреди]

У градишкој општини је 2013. године пописано 56.727 лица,[3] а у самом граду (насељено мјесто) Градишка пописано је 16.106 лица. На ширем градском подручју које обухвата седам приградских насеља који су срасли са градом и чине готово јединствену цјелину живи 24.119 лица.[4] Највећа насеља послије Градишке су Нова Топола, Горњи Подградци, Орахова, Дубраве, Турјак, Ламинци и Ровине (Сва наведена насеља имају преко 1500 становника). У Градишку се током Одбрамбено-отаџбинског рата доселио велики број српских избјеглица протјераних из западне Славоније (Република Хрватска), средње Босне, посебно из Доњег Вакуфа (Федерација БиХ).

ГРАДИШКА: ГРАД И ПРИГРАДСКА НАСЕЉА: БРОЈ СТАНОВНИКА (2013):
Градишка (град) 16.106
Козинци 1.740
Лисковац 1.367
Крушкик 1.265
Бок Јанковац 1.234
Брестовчина 1.133
Липовача 733
Жеравица 541
шире градско подручје 24.119


Националност[5] 2013. 1991. 1981. 1971.
Муслимани 7.188 (42,68%) 5.033 (37,35%) 5.377 (56,09%)
Срби 6.502 (38,60%) 4.251 (31,54%) 2.911 (30,37%)
Хрвати 781 (4,63%) 730 (5,41%) 808 (8,42%)
Југословени 1.788 (10,61%) 3.218 (23,88%) 306 (3,19%)
остали и непознато 582 (3,45%) 243 (1,80%) 183 (1,90%)
Укупно 16.106 16.841 13.475 9.585
Демографија
Година Становника
1885. 29.962 (котар)
1895. 37.797 (котар)
1910. 41.868 (котар)
1921. 45.190 (котар)
1931. 57.235 (срез)
1948. 5.590 [5]
1953. 9.932 (општина)
1961. 6.363
1971. 9.585
1981. 13.475
1991. 16.989

Побратимљени градови и међународна сарадња[уреди]

Култура[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]