Дејан Милојевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Дејан Милојевић
Личне информације
Пуно име Дејан Милојевић
Датум рођења (1977-04-15)15. април 1977.(43 год.)
Место рођења Београд, СФРЈ
Држављанство  Србија
Висина 2,01 m
Позиција крилни центар
Про каријера 1997—2009
Сениорски клубови
Године: Клубови:
1997—1998
1998—2000
2000—2004
2004—2006
2006—2008
2008—2009
Беовук
ФМП
Будућност Подгорица
Партизан
Валенсија
Галатасарај
Тренерска каријера
Године: Клубови:
2012—2020
2019—
Мега Бемакс
Србија (пом.)

Дејан Милојевић (Београд, 15. април 1977) бивши је српски кошаркаш, а садашњи кошаркашки тренер.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Почеци[уреди | уреди извор]

Своју кошаркашку каријеру започео је у КК Беовук из Београда код тренера Мише Лакића. Док је играо за кадете Беовука, постигао је 141 поен на утакмици против ОКК Београда.[1]

Године 1998. је прешао у ФМП из Железника, у чијем дресу проводи наредне две сезоне.

Будућност[уреди | уреди извор]

Године 2000. је прешао у подгоричку Будућност. У првој сезони у подгоричком клубу, осваја дуплу круну, првенство и куп СР Југославије. Са екипом Будућности је три године играо у Евролиги, а најбоље партије у овом такмичењу је пружао у сезони 2002/03, када је бележио 11,6 поена по мечу.[2]

У сезони 2003/04, својој последњој у Будућности, Милојевић је био убедљиво најкориснији играч Јадранске лиге, са индексом корисности од готово 30 поена по мечу. У Суперлиги СЦГ је постизао, у просеку, 25 поена уз девет скокова по утакмици, што га је такође чинило најкориснијим играчем.[3]

Трећег дана 2004. године поставио је рекорд Јадранске лиге по броју индексних поена на једном мечу. На утакмици против Ловћена имао је 35 поена (15/19 из игре), 18 скокова, 4 асистенција и 2 украдене лопте, што је збирно донело индекс 59.[4]

Партизан[уреди | уреди извор]

У јуну 2004. године је потписао двогодишњи уговор са Партизаном.[3] За две сезоне у клубу, Милојевић осваја две титуле првака државе. У сезони 2004/05, Партизан је био бољи од Хемофарма са 3:1 у финалној серији, а наредне године, са 3:0 је савладана Црвена звезда.[5]

Поред тога, Милојевић је са Партизаном стигао до два финала Јадранске лиге, али је оба пута поражен, прво 2005. од Хемофарма а затим и 2006. од ФМП-а. У Евролиги, Милојевић је прве сезоне бележио просечно 20,8 поена док је друге године имао просек од 16,4 поена по утакмици.[2] Ипак те две године у Евролиги су биле неуспешне за Партизан, јер су остварене само по две победе, у две сезоне.[5]

На мечу Евролиге, 2. децембра 2004 године, против Олимпијакоса, Милојевић је постигао 35 поена, уз 14 скокова, 5 украдених лопти и 3 асистенције, а све уз шут из игре 13 од 17, док је слободна бацања шутирао 9 од 11. Укупан индекс корисности је био 55, што је други најбољи скор у историји Евролиге, од када се он рачуна, одмах иза Таноке Берда, бившег центра Жалгириса.[6][7]

Милојевић је за Партизан одиграо 113 утакмица, постигао је 2270 поена, уз просек од 20,1 поен по мечу.[8][5]

Касније године[уреди | уреди извор]

У јуну 2006. потписује двогодишњи уговор са шпанском Валенсијом.[9] Након две сезоне у Валенсији, прелази на годину дана у турски Галатасарај.[10]

У јулу 2009, Милојевић се вратио у Партизан, потписавши једногодишњи уговор са клубом.[11] Ипак месец и по дана касније је одлучио да заврши играчку каријеру. Као разлог је навео проблем са коленима, и то што не би могао да даје 100% својих могућности.[12]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Са репрезентацијом СР Југославије до 22 године је освојио златну медаљу на Европском првенству 1998. у италијанском Трапанију.[13]

Нашао се на ширем списку селектора сениорске репрезентације, Жељка Обрадовића, за Олимпијске игре 2000. у Сиднеју.[14] Био је на припремама, али одлуком Обрадовића, није се нашао међу коначним путницима за Олимпијски турнир.[15] Наредне године, код новог селектора Светислава Пешића, се нашао на коначном списку играча за Европско првенство 2001. у Турској.[16] Репрезентација СР Југославије је освојила златну медаљу на овом првенству, а Милојевић је на три одигране утакмице бележио просечно 4,7 поена и 3,3 скока по утакмици.[13]

Због повреде није био на списку за Светско првенство 2002. у Индијанаполису.[1] Наредне 2003. године се нашао на списку селектора Душка Вујошевића за Европско првенство у Шведској,[17] али ипак због повреде није отпутовао на ЕП.[18] Године 2004. репрезентацију поново преузима Жељко Обрадовић, који ставља Милојевића на шири списак играча за Олимпијске игре у Атини. Милојевић је био на припремама, али је заједно са Ратком Вардом, отпао при првом скраћивању списка.[19][20] Наредне 2005. године, Обрадовић је уврстио Милојевића међу коначних 12 играча за Европско првенство, које се одражавало у Србији и Црној Гори. Репрезентација СЦГ је елиминисана у осмини финала од Француске, а Милојевић је на три одигране утакмице бележио просечно 5,3 поена и 2,7 скока по утакмици.[13]

Последњи позив у сениорску репрезентацију је добио за Светско првенство 2006. у Јапану, код селектора Драгана Шакоте.[21] Ипак Милојевић је отказао позив селектору због повреде.[22]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

У октобру 2012, након одласка дотадашњег тренера Владе Вукоичића у Црвену звезду, постао је први тренер Мега Визуре.[23] Са Мегом је освојио Куп Радивоја Кораћа 2016. године. Напустио је Мегу након завршетка 2019/20. сезоне.[24]

Успеси[уреди | уреди извор]

Клупски[уреди | уреди извор]

Појединачни[уреди | уреди извор]

Репрезентативни[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Intervju - Dejan Milojević: Dva puta sam odbio Partizan!”. rtvbn.com. 8. 1. 2018. Приступљено 22. 8. 2020. 
  2. 2,0 2,1 „Dejan Milojevic”. Euroleague.net (на језику: енглески). Приступљено 26. 8. 2020. 
  3. 3,0 3,1 „Dejan Milojević dve godine 'crno-beli'. b92.net. 27. 6. 2004. Приступљено 26. 8. 2020. 
  4. ^ „Pogled iz Srbije: “Mister MVP. kosarka.si. 13. 1. 2015. Приступљено 26. 8. 2020. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „Kada je Miloje dominirao!”. retropartizan.in.rs. 15. 4. 2020. Приступљено 26. 8. 2020. 
  6. ^ „Week 5 MVP, 2004-05: Dejan Milojevic,Partizan”. Euroleague.net (на језику: енглески). 3. 12. 2004. Приступљено 26. 8. 2020. 
  7. ^ „Dejan Milojević MVP 5. kola Evrolige”. b92.net. 3. 12. 2004. Приступљено 26. 8. 2020. 
  8. ^ „Najboljih 12 KK Partizan?”. b92.net. 31. 1. 2012. Приступљено 26. 8. 2020. 
  9. ^ „Milojević i definitivno u Pamesi”. mondo.rs. 20. 6. 2006. Приступљено 26. 8. 2020. 
  10. ^ „Milojević i Gurović u Galatasaraju!”. mondo.rs. 8. 8. 2008. Приступљено 26. 8. 2020. 
  11. ^ „Dejan Milojević ponovo u Partizanu”. kkpartizan.rs. 14. 7. 2009. Приступљено 26. 8. 2020. 
  12. ^ „Milojević završio karijeru”. rts.rs. 1. 9. 2009. Приступљено 26. 8. 2020. 
  13. 13,0 13,1 13,2 „Dejan MILOJEVIC (SRB) participated in 4 FIBA / FIBA Zones events”. fiba.com. Приступљено 22. 8. 2020. 
  14. ^ „16 kandidata za Sidnej”. arhiva.srbija.gov.rs. 13. 7. 2000. Приступљено 22. 8. 2020. 
  15. ^ „Jarić i Milojević ne putuju u Sidnej”. srbija.gov.rs. 27. 8. 2000. Приступљено 22. 8. 2020. 
  16. ^ „Plavi otputovali po medalju”. srbija.gov.rs. 29. 8. 2001. Приступљено 22. 8. 2020. 
  17. ^ „Selektor Dušan Vujošević odredio širi spisak kandidata za Evropsko prvenstvo”. glas-javnosti.rs. 27. 8. 2000. Приступљено 21. 8. 2020. 
  18. ^ „Vujošević saopštio spisak - nema Rakočevića”. b92.net. 31. 8. 2003. Приступљено 22. 8. 2020. 
  19. ^ „Varda i Milojević prvi „precrtani. sportskacentrala.com. 20. 7. 2004. Приступљено 22. 8. 2020. 
  20. ^ „Milojević i Varda "otpali". b92.net. 21. 7. 2004. Приступљено 22. 8. 2020. 
  21. ^ „Šakotin širi spisak „plavih“ za Mundobasket”. sportskacentrala.com. 20. 6. 2006. Приступљено 22. 8. 2020. 
  22. ^ „Milojević povređen, ne ide u Japan”. b92.net. 29. 6. 2006. Приступљено 22. 8. 2020. 
  23. ^ „Дејан Милојевић тренер Мега Визуре”. B92.net. Приступљено 11. 4. 2013. 
  24. ^ „ERA DEJANA MILOJEVIĆA U MEGI SE ZAVRŠAVA, NOVI TRENER JE VLADIMIR JOVANOVIĆ”. bcmegabasket.net. 1. 6. 2020. Приступљено 1. 6. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]