Кошаркашка репрезентација Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о југословенској кошаркашкој репрезентацији (1936—1991), погледајте Кошаркашка репрезентација Југославије.
Србија
Basketball Federation of Serbia logo.svg
ФИБА рангирање 3
Приступила Фиби 1936.[1]
ФИБА зона ФИБА Европа
Национални савез КСС
Тренер Србија Александар Ђорђевић
Надимак Орлови
Олимпијске игре
Учешће 12
Медаље 7
Gold medal.svg Злато (1) : 1980.
Silver medal.svg Сребро (5): 1968, 1976, 1988, 1996, 2016.
Bronze medal.svg Бронза (1): 1984.
Светско првенство
Учешће 15
Медаље 11
Gold medal world centered-2.svg Злато (5): 1970, 1978, 1990, 1998, 2002.
Silver medal world centered-2.svg Сребро (4): 1963, 1967, 1974, 2014.
Bronze medal world centered-2.svg Бронза (2): 1982, 1986.
Европско првенство
Учешће 33
Медаље 19
Gold medal europe.svg Злато (8): 1973, 1975, 1977, 1989, 1991, 1995, 1997, 2001.
Silver medal europe.svg Сребро (7): 1961, 1965, 1969, 1971, 1981, 2009, 2017.
Bronze medal europe.svg Бронза (4): 1963, 1979, 1987, 1999.
Дресови
Kit body redsides.png
Домаћи jersey
Kit shorts redsides.png
Team colours
Домаћи
Kit body whitesides.png
Гостујући jersey
Kit shorts whitesides.png
Team colours
Гостујући

Кошаркашка репрезентација Србије представља Републику Србију на међународним кошаркашким такмичењима. Њено административно тело је Кошаркашки савез Србије (КСС) са седиштем у Београду. На међународној сцени, Србија је дебитовала у оквиру репрезентације Краљевине Југославије приступајући ФИБИ 1936. године. ФИБА сматра репрезентацију Србије носиоицем континуитета свих репрезентација, те се и њено учлањење у ФИБА води још од 1936. године, иако се тада у ову организацију учланила Кошаркашка репрезентација Југославије[2]. Пре осамостаљења кошаркаши из Србије играли су за репрезентације под именима:

Након распада СФР Југославије почетком 1990-их, преостале републике Србија и Црна Гора су приступиле ФИБИ под именом СР Југославија да би Србија након расформирања поменуте заједнице постала директни наследник те репрезентације.[3]

Од 1995. године када јој је враћено право да учествује на међународним такмичењима, Србија (као део заједнице или самостална) бележи одличне резултате. Исте године је постала првак Европе победивши Литванију у финалу. Годину дана касније је освојила сребрну медаљу на Олимпијским играма у Атланти након пораза од репрезентације домаћина. Године 1997, поновила је успех из 1995, овог пута победом над Италијом. На Светском првенству одржаном у Грчкој 1998, репрезентација је потврдила своју доминацију и на светском нивоу освојивши злато. Након освојене бронзе 1999. у Француској, неочекивано је заустављена у четвртфиналу Олимпијских игара у Сиднеју наредне године. Након смене генерација, репрезентација се експресно вратила на старе стазе успеха освојивши по златну европску и светску медаљу једну за другом (2001—2002). Тај период остаће упамћен по победи у четвртфиналу на Светском првенству у Индијанаполису над репрезентацијом Сједињених Америчких Држава. Од тог првенства, шест узастопних година репрезентација није успевала да се домогне ни једне медаље. Године 2009, освојена је прва европска медаља и то сребрна под данашњим именом. Наредне године Србија је заузела четврто место на Светском првенству у Турској. Након три године без значајнијег успеха, репрезентација Србије је 2014. освојила сребрну медаљу на Светском купу у Шпанији.

Кошаркашка репрезентација Србије тренутно заузима треће место на ФИБИ-ној светској ранг листи.[4] Од средине 2002. године до пред крај 2006. била је на првом месту. Шест пута је проглашавана за најбољу мушку екипу године од стране Олимпијског комитета, у периоду од 1995. до 1998, 2002. и 2014. године.

Садржај

Ембарго, санкције и повратак на међународну сцену (1992—1995)[уреди]

Селектор Душан Ивковић. Водио је репрезентације СФРЈ и СРЈ (1988—1996) и Србије (2008—2013).

Убрзо после званичног распада СФР Југославије, створена је заједница између преосталих република, Србије и Црне Горе, названа Савезном Републиком Југославијом, 27. априла 1992.године. СР Југославија била је наследница бивше државе СФР Југославије, те се директно, као Европски шампион, квалификовала за Олимпијски кошаркашки турнир 1992. године и Евробаскет у Немачкој. Овој земљи су непосредно затим уведене санкције од стране Уједињених нација[5] које су онемогућиле кошаркашку репрезентацију да учествује на Олимпијском кошаркашком турниру у Барселони 1992.године, за који се увелико спремала[6], те да брани титулу првака Европе на Евробаскету у Немачкој 1993.године,а домаћинство Светског првенства за 1994.годину одузето је и дато Канади (кренула, већ тада, изградња Београдске арене).

Године 1995, СР Југославији је дозвољено да учествује на међународним такмичењима. Међутим, наредни турнир био је Евробаскет у Грчкој планиран да се одржи исте године за који СР Југославија није имала претходно прилику да обезбеди себи учешће. Свих дванаест учесница турнира било је познато. Ипак, ФИБА проширује број екипа на четрнаест организујући специјални квалификациони турнир у Бугарској почетком јуна 1995. за још две селекције уочи самог првенства, због великог броја новонасталих земаља распадом, пре свих, Совјетског Савеза и СФР Југославије. И поред одсутности од неколико година, СР Југославија је била у ужем кругу фаворита. На њеном челу је био последњи селектор СФР Југославије, Душан Ивковић. У тим квалификација учествовале су још Турска, Естонија, Босна и Херцеговина и домаћин Бугарска. И управо против Бугарске, СР Југославија је започела турнир коју је уз доста напора савладала тек након продужетака. Растерећена почетног притиска лако се суочила са наредним ривалима, Естонијом и Турском. Утакмица са Босном и Херцеговином регистрована је службеним резултатом 20:0 за СР Југославију услед одбијања противничке репрезентације да одигра меч. Коначно, СР Југославија одлази на првенство Европе након четири године заједно са Турском. Изабраници селектора Ивковића били су: Бодирога, Даниловић, Обрадовић, Сретеновић, Паспаљ, Берић, Ђорђевић, Ребрача, Дивац, Савић, Томашевић и Котуровић. Према мишљењу многих то првенство било је једно од најнеизвеснијих јер су све селекције наступале у најјачим саставима.

Колико је ситуација у Кошаркашком савезу била тешка најбоље сведочи податак који је изнео Душан Ивковић. Репрезентација није имала ниједну мушку гарнитуру дресова, па су играчи требали да наступају у женским гарнитурама. Како је то, за већину играча, било скоро па немогуће, селектор Душан Ивковић финансира куповину "Најк" гарнитуре , беле и плаве на којима није било презимена. Накнадно су доштампани грбови и спонзори.

Прву утакмицу на првенству СР Југославија је играла са домаћином Грчком пред око петнаест хиљада навијача. У веома напетој и узбудљивој утакмици, сличној оној са Бугарском из квалификација,СР Југославија је победила (84:80) што домаћи навијачи нису могли да прихвате те су до краја турнира навијали за све наредне противнике СРЈ репрезентације. Наредна два кола у групи против репрезентације Литваније (70:61) и Италије (87:74), играчи Душана Ивковића много лакше су решили у своју корист оправдајући почетна очекивања јавности. Тиме су обезбедили себи прво место у групи што су само потврдили мечевима против Шведске (85:58), Израела (72:59) и актуелног првака Немачке, која није била ни приближно јака као на претходном првенству (92:79).

У четвртфиналу СР Југославија је истим темпом наставила избацивши Француску (104:86). Захваљујући тој победи резервисана је карта за Олимпијске игре наредне године у Атланти. Оно што је у том тренутку било значајније јесте заказани поновни дуел између СР Југославије и Грчке у полуфиналу. Утакмицу је обележила негативна атмосфера седамнаест хиљада домаћих навијача уперена према СРЈ кошаркашима. За разлику од премијерног дуела,СР Југославија је држала ствари под контролом упркос притисцима на судије и свела противника на само 52 поена (60:52). Понашање публике „преузели“ су новинари на конференцији после меча вербално нападајући тренера Ивковића оптужбама и непристојним питањима, а његову супругу, која се налазила на трибинама, су и физички напали. Како год, у финале су отишле СР Југославија и Литванија, која се на међународну кошаркашку сцену, самостално, вратила бронзаном медаљом са Олимпијског кошаркашког турнира 1992.године.

Историјско финале Евробаскета 1995. године, једно од најчувенијих свих времена, обележено је дешавањима како на терену тако и ван њега. Утакмицу су обележиле варнице између играча, громогласно навијање грчких навијача присталица Литваније, четрдесет и један поен Александра Ђорђевића[7] (шут за три поена: 9/12), закуцавање[8] Даниловић преко Арвидаса Сабониса и одбијање литванских играча да се врате у игру. Наиме, незадовољни суђењем, репрезентативци Литваније у 38. минуту предвођени Марчуљонисем изашли су са терена не желећи више да играју. Упркос вођству, СРЈ играчи су пришли Литванцима и наговарали их да наставе утакмицу. Напослетку, утакмица се привела крају, а СР Југославија је освојила титулу првака Европе резултатом 96:90. Печат свим скандалима дали су трећепласирани кошаркаши Хрватске који су отишли са подијума чим су Југословенски играчи позвани да приме медаље и одслушају своју химну[9]. По повратку у СР Југославију, кошаркаше је дочекало више од сто хиљада људи како би заједно прославили сјајни повратак на међународну сцену. Дочек испред Народне скупштине организован 3. јула постао је касније традиционални начин прослављања свих значајних спортских успеха у СР Југославији и Србији.

Олимпијске игре 1996. и сусрет са „Тимом снова”[уреди]

Селектор Жељко Обрадовић са репрезентацијом Југославије освојио је титуле Европског и Светског првака.
Жарко Паспаљ, капитен репрезентације СР Југославије из 1995. и 1996.године

.

Освојеним Евробаскетом из 1995, СР Југославија је аутоматски изборила пласман на Олимпијским играма у Атланти следеће године. Након забране учешћа на Играма у Барселони 1992. и пропале прилике да се сударе амерички и комплетни југословенски дрим-тимови, створила се могућност да се тај дерби коначно одигра иако је СР Југославија ускраћена за играче бивших република.

Након седам година веома успешног вођења репрезентације од стране Душана Ивковића, на кормило долази његов дотадашњи помоћни тренер, Жељко Обрадовић. Са очуваним костуром екипе уз пар новитета попут Николе Лончара и Миленка Топића који су одменили Сретеновића и Котуровића, кошаркаши одлазе са осталим спортистима из СР Југославије решени да се коначно нађу са Американцима. Прваци Европе сврстани су у другу групу заједно са Аустралијом, Грчком, Бразилом, Порториком и Јужном Корејом. Грци, сада већ редовне муштерије СРЈ играча, изгубили су у првом колу (63:71). Два дана касније, Обрадовићеви изабраници су без проблема савладали Аустралију (91:68) а затим у истом маниру Јужну Кореју (118:65) и Бразил (101:82). Уочи елиминационе фазе, савладан је и Порторико који је пружио солидан отпор (97:86).

Као што се тадашња јавност надала, елиминациони костур је испао такав да СР Југославија и Сједињене Државе могу да се сусретну искључиво у финалу. Са великим ишчекивањем њиховог међусобног сусрета, обе екипе су похитале глатко до финала. У четвртфиналу разбијена је репрезентације Кине са 128 поена у њеном кошу (128:61). У полуфиналу су се нашли прошлогодишњи финалисти Евробаскета: Југославија и Литванија. Литванци су били решени да се реванширају за пораз у финалу, међутим у трилер завршни, серијом изузетно успешно изведених слободних бацања Даниловић одводи Југославију у финале (66:58). На другој страни Американци са својим трећим по реду дрим-тимом заказали су толико очекивани дуел.

Ово је било пето финале Олимпијског кошаркашког турнира између Југославије и САД -а , с' тим што се, пре овог финала, Југословенски кошаркаши никада нису сусретали са НБА играчима. Са једне стране Дивац, Паспаљ, Даниловић, Бодирога и Ђорђевић, чинили су петорку Југославије, а са друге стране Шекил О Нил, Карл Мелоун, Чарлс Баркли, Скоти Пипен и Џон Стоктон у „Тиму снова” напокон су удовољили јавности како би дали коначан одговор на питање ко је најбољи на свету. Југославија је одлично почела меч. Очекивано Џон Стоктон није могао да заустави Сашу Ђорђевића, а под кошевима Владе Дивац водио је велику борбу са, већ тада, НБА колегама Робинсоном и младим О'Нилом. Треба напомену и животну партију Жарка Паспаља који је у првом полувремену био нерешива енигма за Американце. Међутим, неизвесност је трајала до средине другог полувремена кад Американци потпомогнути контроверзним судијским одлукама (Владе Дивац зарадио пети фаул) одлепљују се од СРЈ играча, подижу разлику и стављају тачку на утакмицу (69:95). Овом сребром Олимпијском медаљом,СРЈ играчи су најавили поход на још једну европску титулу наредне године. Са сребрном медаљом од репрезентације се опростио Жарко Паспаљ, а за новог капитена репрезентације изабран је Александар Ђорђевић.

Наставак доминације, нова титула европског првака[уреди]

Године 1997, актуелни европски шампиони смештени су у групу Ц уз домаћина Италију, Пољску и Летонију. Иако без Дивца у строју, репрезентација је и даље важила за првог фаворита. Поред очекиваних победа против Пољске (104:76) и Летоније (108:89) догодио се пораз од Италије предвођене Грегором Фућком (74:69) који су тиме запретили Ђорђевићу и саиграчима на њиховом путу до одбране титуле. Ово је, иначе, био први пораз репрезентације на Европским првенствима још од полуфинала Европског првенства 1987.године када је Грчка славила са 81:77. С обзиром да је измењен систем такмичења, прве три екипе из ове групе оформиле су заједничку нову групу са екипама из групе Д: Шпанијом, Хрватском и Немачком.

Након глатке победе над Немачком (88:73) уследио је дуго очекивани дуел са сада бившим сународницима,репрезентацијом Хрватске, први након распада земље. Утакмицу су обележили нервозна игра репрезентације СР Југославије и вођство хрватске селекције до пред сам крај меча од једног поена разлике (61:62). До краја су остале још три секунде. У том тренутку лопту прима Александар Ђорђевић на почетку терена и трчи према противничком кошу да би уз скок - шут, постигао тројку која је решила питање победника за 64:62[10]. На скоро исти начин је то учинио као 1992. године у Истанбулу када је донео титулу првака Европе Партизану против Хувентуда. После тог меча, савладана је Шпанија са девет поена разлике (79:70). У елиминационој фази Југославија се, поново, трећу годину узастопно, сусреће са Литванијом. На ово првенство Литванија је дошла у знатно измењенијем, подмлађеном саставу, па је и изостала неизвесност за разлику од претходна два сусрета (75:60). У полуфиналу, редовне муштерије, Грци, пружили су солидан, али недовољан отпор, па су, поново, поражени од „Плавих” кошаркаша резултатом 88:80. У финалу је чекала Италија, тим који је указао на своју добру игру већ на почетку турнира. Прилика за освету тог јединог пораза на првенству је паметно искоришћена, супарник сведен на само 49 поена,а да, притом, ниједном није био у вођству, је морао положити оружје и признати надмоћ екипе која други пут узастопно постаје првак Старог континента. Од репрезентације се, после првенства, опростио дугогодишњи центар Зоран Савић чији је допринос, посебно у финалу, био немерљив.

Титула Светског првака 1998. године[уреди]

Дејан Бодирога, репрезентативац (1995—2005). Најкориснији играч Светског првенства у Грчкој 1998. и члан идеалне петорке.

Сада већ доказана суперсила, СР Југославија се након три године враћа у Грчку како би званично доказала своју снагу на светском нивоу. Селектор Обрадовић сусрео се са доста отказа. Због, већ најављеног, локаута у НБА лиги Владе Дивац је одлучио да прескочи првенство, а са повредом је кубурио и Предраг Даниловић, па се ни он није одазвао позиву. Уиграном тиму сачињеном од кошаркаша из домаће лиге придодат је двојац Будућности из Подгорице, Владо Шћепановић и центар Никола Булатовић, те и дебитанти из Партизана, Предраг Дробњак и Драган Луковски. До самога краја је био неизвестан наступ капитена, Саше Ђорђевића, али се он, упркос повреди, појавио у саставу репрезентације, али без могућности да помогне тиму све до четвртфинала. Екипа се експресно пласирала у наредну фазу. У премијерном колу савладан је Порторико (80:66). Дан касније уз доста неизвесности тек након продужетка поражена је и Русија (74:82). Пред пресељење у нову групу, демолирана је репрезентација Јапана (99:54).

Како је завршила прву фазу,СР Југославија је тако наставила другу против Канаде (95:55). Наредни меч нови противник, Италија, искористила је прилику да се освети за пораз на Евробаскету прошле године што срећом није се теже одразило на циљеве актуелног европског шампиона. Пред четвртфинале, Грчкој је нанесен још један пораз пред њеним навијачима (70:56).

У четвртфиналу је чекала репрезентација Аргентине која је тих година била у успону са генерацијом младих и талентованих играча. У мечу пуном преокрета главни играч по свом уласку на терен био је тек опорављени Александар Ђорђевић, који је серијом кошева обезбедио пласман у полуфинале опет против Грчке. Грци решени да узврате за силне поразе пред својом публиком од стране Југославије, успели су да парирају противнику, изборе продужетке и чак буду у позицији да победе. Међутим, ни овог пута се то није десило (78:73),СР Југославија одлази у финале, највише захваљујући Дејану Бодироги и центру који је бележио више од две блокаде по мечу, Жељку Ребрачи. У финалу је чекала селекција Русије, која је у полуфиналу успела да порази национални тим Сједињених Америчких Држава који на овом првенству нису имали „Тим снова”. Непосредно по окончању сезоне 1997/98. у којој су моћни Чикаго Булси дошли до још једне титуле првака, уследио је „локаут” тј штрајк играча у НБА лиги који су тражили веће уговоре, односно, да лига обезбеди већи простор у селери кепу клубови. Због тога, ниједан од кошаркаша из НБА лиге није желео да учествује на Светском првенству, па су селекцију чинили играчи са других континената, највише из Европе.

У тесном финалу са мало кошева, главну улогу је одиграо Жељко Ребрача који је у кључним тренуцима меча дао поене који су се испоставили касније победоносни, а затим је успео да блокира играча Русије Виталија Носова у зицер позицији. Русија је водила на полувремену, међутим, преокрет је уследио у самом финишу меча, а при резултату 62:60, Жељко Ребрача је имао два слободна бацања. Иако је био центар, имао је сасвим солидан просек са линије пенала. Оба два је искористио. До краја је остало још само 12 секунди. Играчи Југославије нису ни играли одбрану, па су Руси, полагањем, са звуком сирене, поставили коначних 64:62. Тако су, актуелни прваци Европе и олимпијски вицешампиони, постали Светски прваци са скором 8-1. Играчем првенства проглашен је Дејан Бодирога који се са Ребрачом нашао у идеалној петорци. Ово првенство иако не планирано испало је опроштајно за Александра Ђорђевића у националном дресу због хроничних проблема са коленом.

Бомбардовање, па Европско првенство 1999. године[уреди]

Још увек нису избледеле санкције са почетка задње деценије двадесетог века, а нове су уследиле заједно са новим ратом. Наиме, крајем 1998. године поново су уведене санкције СР Југославији, овога пута од стране ЕУ и САД, због оптужби за прогон Албанаца са Косова и Метохије и прекомерну употребу силе током рата у овој покрајини.[11]. Ипак, ове санкције нису значиле тоталну изолацију, те је спортистима било дозвољено да се такмиче.

Године 1999, непосредно после бомбардовања СР Југославије, наступ њене кошаркашке репрезентације био је под знаком питања, али она ипак одлази на Евробаскет у Француску. Да би помогли, релативно, новој селекцији, у екипу су се вратили Даниловић и Дивац, а њима су се придружили дебитанти са грчким пасошима Милан Гуровић и Предраг Стојаковић. У најлакшој групи на првенству, са скором од 3-0, отишло се у наредну фазу. Редом су побеђене Израел (81:61), Македонија (83:68) и домаћин Француска (63:52).

У другој фази се наставило истим темпом против Словеније (71:66) и Шпаније (77:63) све до неочекивано лаког пораза од Русије (76:68). Упркос том поразу, у четвртфинале се отишло са првог места. У четвртфиналу, без проблема, савладана је Немачка (78:68). На походу ка трећем устастопном злату СР Југославију је зауставила Италија која је узвратила за пораз из 1997.године и резултатом 71:62 прошла у финале. У овом полуфиналу селекција СР Југославије није ниједног тренутка била близу преокрета, а на полувремену је губила и са 14 поена разлике, На крају, СРЈ играчи су се морали задовољити бронзом против поново Француза (74:62) и тако су наставили низ медаља.

Олимпијске игре и прекид континуитета освајања медаља[уреди]

У задњој години старог миленијума, репрезентација СР Југославије одлази на Олимпијске игре у Сиднеју надајући се још једној медаљи. Поново без Дивца, којег је заменио још један „Грк”, Драган Тарлаћ, а због повреде у репрезентацији није био ни Миленко Топић чији су поени са клупе, често у прошлости, доносили превагу у најбитнијим мечевима. Њега је у задњем тренутку заменио млади Никола Јестратијевић. У доста јакој групи, на премијери, надиграна је Русија (66:60), а потом и домаћин Аустралија предвођена НБА центром Луком Лонглијем (80:66), затим Ангола (73:64) и Шпанија (65:78). Одлучујући меч за прво место у групи донео је пораз од селекције Канаде. Канада је на овом турниру имала на располагању своју надолазећу кошаркашку звезду Стива Неша, тада играча Даласа који је и одвео своју репрезентацију до победе од 83:75 и првог места у групи А. У четвртфиналу наишла је Литванија. СРЈ играчи који су у мислима имали Американце у полуфиналу веома лако су савладани (76:63) иако су на 7 минута до краја пришли на пола коша разлике (61:60). Првенство су завршили на шестом месту после пораза и од Италије (69:59). Све ово је послужило као повод селектору Обрадовићу за оставку, затим и неким играчима да се опросте од државног дреса међу којима и Даниловићу. На чело тима долази Светислав Пешић са циљем да реновира састав и врати СР Југославију међу освајаче медаља.

Европско и светско злато (2001—2002)[уреди]

Дивац и Стојаковић, двојац из Сакраменто Кингса.
Светислав Пешић, селектор репрезентације СР Југославије 2001. и 2002.године.

Иако две године без златне медаље СР Југославија, на челу са Пешићем који је дао значајну улогу играчима као што су Стојаковић, Гуровић и Јарић, важила је за једног од фаворита. Капитен екипе је остао Дејан Бодирога, а позвани су и играчи из домаће лиге попут Веселина Петровића и Дејана Милојевића уз Ракочевића који је од раније репрезентативац.

Групну фазу СР Југославија је завршила на првом месту без икаквих проблема. Прво је побеђена Хрватска (66:80), која је направила смену генерација, а затим Естонија (113:58) и Немачка (86:73) за коју је по први пут наступан НБА ас, а касније и најбољи стрелац Европског првенства у Турској, Дирк Новицки. У четвртфиналу је савладана Летонија (114:78), а први прави тест је требало да буде меч са Шпанијом у полуфиналу. Међутим, распуцани Стојаковић и одлични Предраг Дробњак у трећој четвртини, није дозволио Шпанцима да приђу те су Гасол и његови саиграчи заустављени (78:65). У финалу,СР Југославија је играла са домаћом Турском коју је пратила огромна подршка са трибина. Како год, Турцима то није помогло, а СР Југославија је постала првак Европе трећи пут у четири, задња, учешћа (78:69). Према мишљењима многих кошаркашких критичара, ова репрезентација СР Југославије била је једна од најдоминантнијих на неком првенству. Стојаковић је проглашен за најкориснијег играча првенства.

Наредне године организовано је Светско првенство у Индијанаполису. СР Југославија додатно је појачала свој састав јер се, пре свих, у репрезентацију вратио, после три године паузе Владе Дивац. Како је сам више пута изјавио није могао да одбије позив Светислава Пешића, па је Југославија имала уиграни тандем из Сакраменто Кингса, Дивац - Стојаковић. Одбрану трона највише је угрожавала, домаћа, селекција Сједињених Америчких Држава, коју су на овом шампионату предводили: Пол Пирс, Реџи Милер, Бен Валас, Мајкл Финли, Андре Милер и остали. После седам година екипи се придружио Дејан Котуровић, а први пут дрес СР Југославије облаче Жарко Чабаркапа, Милош Вујанић и млада звезда Владимир Радмановић који је годину пре тога провео у екипи Сијетл Суперсоникса са завидном минутажом за почетника.

После почетне врло лаке победе над Анголом (113:63) уследио је неочекивани пораз од Шпаније који је у том тренутку помрсио рачуне СРЈ (71:69). У дуелу са Канадом, која је наступала без своје највеће звезде Стива Неша, СР Југославија је тражила пролаз што је на крају успела, поприлично лагано (87:71). У другој групној фази на самом старту Пешићеви изабраници су тесно изгубили од Порторика (83:85) и још једном довели у питање свој опстанак. Наредна два дана су се поново извукли после мечева са Бразилом (90:69) и Турском (110:78), али су се пласирали у четвртфинале као други и тако заказали дуел са домаћином Сједињеним Државама.

Актер случаја „банана”, Владимир Радмановић.

Након шест година поново су играли амерички и европски дрим-тим. Многи су називали тај дуел финалем пре финала. Растерећена притиска, селекција СР Југославије вођена најискуснијим Дивцем одлично је парирала противнику до полувремена после ког је водила 40:36. У трећој четвртини предност се истопила, а Американци, као по навици, највише поена убацују у том периоду. У последњој деоници у једном тренутку воде 69:59 и практично приводе утакмицу крају. Међутим, играч из сенке, Милан Гуровић, серијом тројки најављује сензацију. Резултат је изједначен, а тимови наизменично погађају кош. Још једном тројком Гуровић доводи СР Југославију у вођство од четири поена на шта Андре Милер одговара својом тројком. Касније, серијом слободних бацања Марко Јарић чува вођство. У последњем нападу за продужетке, Андре Милер не успева да погоди тројку за изједначење, па СР Југославија одлази у полуфинале са Новим Зеландом.

Подигнути у небо овом победом, играчи СР Југославије су потценили противника и мучили су се велики део меча. По мало неочекивано, партију каријере пружио је Дејан Котуровић и помогао саиграчима на путу до финала, коначним резултатом 89:78. Огромна количина нервозе у полуфиналу резултирала је и једним инцидентом. Наиме, у току једног тајм аута, који је позвао Светислав Пешић, док су сви играчи слушали шта селектор говори, Владимир Радмановић је узео банану и потпуно незаинтересовано „одрадио” минут одмора. Побеснели Пешић на полувремену оставља Радмановића у свлачионици и за финале пријављује Александра Смиљанића, тада кошаркаша Будућности, који је са репрезентацијом одрадио већи део припрема.[12]

У финалу следио је дуел са репрезентацијом Аргентине, која је још на Светском првенству 1998. године показала да има генерацију младих и изузетно талентованих играча. Штавише, Аргентина је и пре финала исписала историју, с'обзиром да је постала прва селекција која је победила неки од „Тимова снова”. Већина играча стасавала је тада у шпанској кошаркашкој лиги, а смешила им се и НБА каријера, почевши од Мануа Ђинобилија, преко Луиса Сколе, Фабриција Оберта, Карлоса Делфина и осталих.

Након прве четртине, све је деловало да ће Југославија лако доћи то пете титуле Светског првака, али концентрација у одбрани је попустила до краја трећег периода, па су захваљујући сијасету отворених шутева „Гаучоси” дошли крајем треће деонице у вођство 57:52. У последњој четвртини, СР Југославија је губила осам поена разлике, али је онда ствар у своје руке, из очаја, узео капитен Дејан Бодирога. Иако бек/крило, Бодирога је био играч који узимао јако мало шутева за три поена, скоро никада више од три. Међутим, на овом сусрету, Бодирога је пет пута шутирао ван линије 6,25, од чега су две тројке постигнуте у кључним моментима сусрета за повратак у резултатски егал. На самом крају меча, Владе Дивац је имао два слободна бацања за вођство. Оба је промашио, али на срећу по Југословенску селекцију и Фабрицио Оберто није поентирао са звуком сирене. Продуђетак, тројком, отвара Предраг Стојаковић, након тога разиграо се и Марко Јарић, те нови трилер није дозвољен. Коначним резултатом 84:77 , Југославија успева да одбрани титулу првака Света у кошарци. Стојаковић је уврштен у идеалну петорку, а зачуђујуће титулу најкориснијег играча добио је Дирк Новицки из Немачке.

Сушне године (2003—2008)[уреди]

Европско првенство у Шведској 2003. године[уреди]
Селектор репрезентације Србије и Црне Горе на Евробаскету 2003.године, Душко Вујошевић.

После обједињених титула првака Европе и Света дошло је време за промене како у играчком, тако и у селекторском погледу. Светислава Пешића на место селектора заменио је тадашњи стратег Партизана, Душко Вујошевић, од репрезентације се опрастио Владе Дивац, док је Дејан Бодирога после седам, везаних, година боравка у репрезентаји, те врло исцрпљујуће сезоне у Евролиги, затражио годину паузе од националног дреса. Вујошевић се ослањао на, углавном, играче из домаћег шампионата. У састав је уврстио младог Косту Перовића,дугогодишњег главног играча ФМП Железника, Огњена Ашкрабића и мање више анонимног Душана Вукчевића тада кошаркаша Монтепаскија. С'обзиром да је освајањем титуле Светског првака обезбеђено било учешће на Олимпијском кошаркашком турниру 2004.године ово првенство послужило је као прилика да се пружи шанса неким другим играчима и да се, евентуално, настави низ освајања медаља који је трајао од Евробаскета 1995. године. Под новим именом, Србија и Црна Гора, дебитовала је против Русије поразом (80:95). Уследила је победа против домаћина (78:68). Последњи меч у групи против Шпаније потврдио је да ствари не иду како треба. У мечу препуном нервозе, "Плавима" није помогла ни сјајна партија прве звезде Пеђе Стојаковића који је убацио 25 поена, па је Шпанија успела да се реваншира за пораз из полуфинала прошлог првенства, резултатом 75:67. Као трећепласирана у групи Србија и Црна Гора прошла је у осминуфинала,а тамо се сусрела са вицешампионима са прошлог Евробаскета, селекцијом Турске. У трилер завршници, захваљујући одличном Предрагу Дробњаку остварена је победа 80:76. Већ у четвртфиналу претрпљен је тежак пораз од Литванаца коју су до другог тријумфа у историји над селекцијом Србије/Југославије предводили Рамунас Шишкаусkас са 27 поена и један од најбољих плејмејкера у историји ове земље Шарунас Јасикевичијус са 11 асистенција до коначног резултата 98:82. У разигравању од пете до осме позиције прво је побеђена Русија са 86:77, а затим је уследио и пораз од Грчке 72:64, па је заузето доста разочаравајуће шесто место. И на овом шампионату се наставило са испадима на релацији играч - селектор. Нови „Случај банана”, овога пута, догодио се одмах по завршетку првенства, када је Дејан Котуровић назвао селектора Вујошевића „гробаром српске кошарке”. Котуровић је изнео и податак да, скоро, ниједан кошаркаш није био задовољан избором селектора, те на какав се начин исти бирао.[13]

Олимпијски кошаркашки турнир у Атини 2004. године[уреди]

Домаћинство Евробаскета 2005.године се ближило, па је селекцију поново преузео најтрофејнији српски и европски тренер, те за разлику од Вујошевића знатно пожељнији Жељко Обрадовић који за Грчку води играче различитих профила од оних најискуснијих до играча који тек дебитују. Због одређеног анимозитета не позива Предрага Стојаковића који од тад више никада није заиграо за репрезентацију. Наиме, Предраг Стојаковић није могао да се прикључи репрезентацији у термину за када је било заказано окупљање, већ је затражио да са, поприличним, закашњењем, Августа месеца се придружи тиму, што је Обрадовић, аутоматски, одбио. Ипак ту су били, поново, Дејан Бодирога и Дејан Томашевић, затим НБА играчи Владимир Радмановић, Предраг Дробњак, дебитанти из најјаче кошаркашке лиге света Ненад Крстић и Александар Павловић, као и проверени играчи из домаће лиге: Игор Ракочевић, Вуле Авдаловић, Ђуро Остојић. Са списка је изостао Марко Јарић, тада кошаркаш Л.А.Клиперса, а као други плејмејкер у тиму је био Милош Вујанић. Селектор Обрадовић није могао да рачуна на НБА центра Детроита младог Дарка Миличића који је доживео повреду шаке у плеј офу НБА лиге, па је у тим уврстио центра Петра Поповића из Хемофарма. Спој младости и искуста стартовао је поразом у првом колу од Аргентине (82:83) пошто је Емануел Ђинобили погодио двојку у задњој секунди меча преко Ракочевића од табле.[14] Пољуљаног самопоуздања до краја турнира репрезентација је сваки меч играла на једну лопту и остаће упамћено да ниједан пораз није био забележен двоцифреном разликом. Од Новог Зеланда (87:90),затим још један пораз и од Шпаније (68:76), а као задња нада дошла је тесна победа над Италијом (74:72). У последњем мечу у групи о пролазу даље одлучивало се против Кине коју је предводио НБА див, Јао Минг. Изабраници селектора Обрадовића нису имали решење за 2,29цм високог центра Хјустона који је меч завршио са 27 поена и 13 скокова, иако је био, редовно, удвајан. На крају, Кина је славила резултатом 67:66 и изборила историјски наступ у четвртфиналу Олимпијског кошаркашког турнира. [15] Најгори пласман на Олимпијским играма кошаркашке репрезентације Србије / Југославије, једанаесто место, укњижен је победом над Анголом 85:62.

Европско првенство у Србији и Црној Гори 2005. године[уреди]
Маскота Европског првенства 2005.године. Мачак "Мачо"

Следеће године Београд је по трећи пут домаћин Евробаскета. Рачунајући на предност домаћег терена и одзив свих играча селектору Жељку Обрадовићу, циљ је био златна медаља. На самом старту Шпанија је лако савладала Србију и Црну Гору (70:89) и то без прве звезде Пау Гасола који је мечеве своје репрезентације посматрао са трибина. Ово је, уједно, била четврта узастопна победа Шпаније над „Плавима”. До краја групне фазе , очекивано су остварене победе против Израела (93:77) и Летоније (82:67). У осмини финала наишао је шокантан пораз од Француза (71:74) у сусрету где су кошаркаши Србије и Црне Горе водили и са 10 поена разлике. После овог шокантног пораза и елиминације Жељко Обрадовић је дао оставку, а на прес конференцији, као главне разлоге ране елиминације са првенства, навео је лошу атмосферу у самом тиму, као и чињеницу да неколицина играча, још од Олимпијских игара 2004. године, није причала између себе.[16] После овог Евробаскета од репрезентације су се опростили: Дејан Бодирога, Дејан Томашевић, Владо Шћепановић и Жељко Ребрача који због срчаних проблема брзо завршава и играчку каријеру.

На овом Европском првенству ФИБА је први пут употребила нову кошаркашку лопту компаније Молтен - ГГ7, која се, уз одређене модификације, користи и данас.

Лопте ГГ 7 компаније Молтен
Светско првенство у Јапану 2006. године[уреди]

Захваљујући специјалној позивници за учешће, Србија и Црна Гора, земља која више није постојала на папиру (Црна Гора је на референдуму 21. Маја исте године прогласила независност[17]) нашла се на Светском првенству 2006. као бранилац титуле. Последњи тренер био је Драган Шакота који није успео да поправи ствари у тиму. Шакота није могао да рачуна на велики број пензионисаних играча, док су Шћепановић и Дробњак одлучили да наступају за репрезентацију Црне Горе. Окосницу тиму требали су да чине млади асови из НБА лиге: Дарко Миличић и Александар Павловић који је, иако рођен у Бару, прихватио да игра за Србију, али никада, после Олимпијских игара 2004.године, није обукао, поново, репрезентативни дрес[18]. Једини искусни играч, на овом првенству, био је Игор Ракочевић.

Већ на старту првенства брука се догодила против Нигерије (75:82). Знатно боља, борбенија, игра виђена је против Француска (65:61). Ситуација се знатно поправила у тиму пошто су, за пролаз даље, савладани Либан (104:57) и Венецуела (90:65). Сада већ очекивано, изгубљен је меч против Аргентине која је у комплетном саставу желела да дође до титуле Светског првака (79:83). У осмини финала Србију и Црну Гору је чекала репрезентација Шпаније. Поново је, пети пут, узастопно, „Црвена фурија” поразила „Плаве” који су се резултатом 75:87 опростили од титуле Светског првака. Управо је на мечу осмине финала задњи пут интерпретирана химна Хеј, Словени која је пратила репрезентацију од 1936 до, ове, 2006. године. Србија као правни наследник државне заједнице Србије и Црне Горе, обезбедила је учешће на Евробаскету 2007. године, док је Црна Гора кренула из Б дивизије. Као и у случају распада претходних република, Србија је наследила медаље, успехе и остале резултате.

Први наступ под именом Србија. Евробаскет 2007. године[уреди]
Милан Гуровић - први капитен независне Србије
Први селектор самосталне репрезентације Србије, Зоран Славнић.

Године 2007, Србија први пут наступа под тим именом на Евробаскету 2007.године у Шпанији пошто се као Србија и Црна Гора квалификовала преко Мундобаскета 2006.године. Први тренер самосталне Србије био је Зоран Славнић, уједно и једини озбиљан кандидат за „ужарену” селекторску клупу. Мока се одлучио на, очекивану, смену генерација, па је у тим уврстио и неке двадесетогодишњаке који су освојили титулу првака Европе за играче до 20 година, неколико месеци пре самог, сениорског, Евробаскета. У тиму је било чак шест двадесетогодишњака, а то су: Милош Теодосић, Стефан Марковић, Новица Величковић, Немања Александров, Драган Лабовић и Миленко Тепић. За капитена је изабран једини играч са 30 година и најискуснији у тиму по броју мечева Милан Гуровић. Поред њега једини играч који је још освајао титуле са почетка двадесет првог века био је Марко Јарић. За прву звезду тима изабран је Дарко Миличић једини играч у овом саставу из НБА-а. Са просеком година 22,3 Србија је била убедљиво најмлађа селекција на турниру, а не само то, већ је ово и најмлађа селекција са највећим бројем дебитаната у историји Европских кошаркашких првенстава. Зоран Славнић је полагао велику наду у свој млади тим, па је доделио репрезентацији и надимак „Москитоси”. Амбиције нису биле нереалне. Нико није причао о освајању неке од медаља већ је, као примарни циљ, постављено заузимање једне од првих шест позиција како би се изборио наступ на Олимпијском кошаркашком турниру 2008.године. Међутим, „Москитоси” су били исувише неискусни да се носе са репрезентацијама Русије и Грчке. У првом мечу Групе А, против Русије, на крају је избегнута катастрофа пошто су Руси, предвођени незаустављивим Андрејем Кириленком (24 поена и 12 скокова) нанели пораз од "само" осам поена разлике 65:73. Уследио је изузетно тежак меч са актуелним првацима Европе - Грцима. Млада екипа Србије заиграла је много боље него ли у првом мечу, посебно у одбрани. Плејмејкери су преузели кошгетерску одговорност (Марко Јарић и Милош Теодосић меч завршили са по 18 поена), а колико је меч био "тврд" говори податак да је трећу четвртину Грчка решила у своју корист резултатом 9:7!? Миличић и Ерцег одлично су контролисали скок, али је судијска тројка Фабио Фаћини (Италија), Вирџинијус Довијавичијус (Литванија) и Стелан Баника (Румунија) олако досуђивала „Хеленима” прекршаје и довела их на корак од победе. Да се та победа, још мало, пролонгира, потрудио се капитен Милан Гуровић који при резултату 56:53 за Грчку погађа тројку са десетак метара, од табле, за продужетак [19]. У продужетку судијски критеријум је био још строжији, па је Србија доживела и други пораз на шампионату, минималним резултатом 68:67. Низ контраверзних судијских одлука изазвао је велику количину беса и незадовољства код младих кошаркаша, а предњачио је Дарко Миличић који је у интервјуу одмах по завршетку меча, отворено вређао судијску тројку, због чега је, касније, новчано био кажњен.[20] За пролаз даље била је потребна победа против Израела, али до ње није дошло, упркос вођству од 10 поена разлике. Тада Гај Пнини погађа две важне тројке, уноси немир у тим Србије. Јанив Грин, натурализовани Израелац, такође, погађа са дистанце, а касније у пенал завршници рука му није задрхтала, па је Израел, неочекивано, као аутсајдер групе А, изборио пласман у нокаут рунду. Ова најмлађа репрезентација у историји Европских кошаркашких првенстава је ипак исписала историју, али ону неславну страницу. Наиме, коначно 14. место је најгоре у историји наше репрезентације. Пре овог Евробаскета најлошији пласман била је 13. позиција на Европском првенству 1947.године када је у мечу за ово, тада, претпоследње место савладана Албанија са 90:13. Од националног дреса се, одмах по завршетку првенства, опростио Милан Гуровић, а убрзо након њега и Марко Јарић. Оставка је, од стране Кошаркашког Савеза Србије, уручена и Зорану Славнићу.

Повратак у врх светске кошарке[уреди]

Евробаскет у Пољској 2009.[уреди]

Иван Паунић,дебитовао је за Србију на Евробаскету 2007.године и постао један од кључних дефанзивних играча.
Повратник на репрезентативну клупу, Душан Ивковић.

После низа неуспешних година, репрезентација Србије је морала, први пут још од 1995. године у квалификације за Евробаскет чији је домаћин била Пољска. За селектора је изабран, најискуснији, Душан Ивковић који се одлучио за рад на дуге стазе подмладивши екипу. Репрезентација Србије је дошла на Првенство са скором 7-1 у квалификацијама. У квалификацијама је од искуснијих играча наступао само Милош Вујанић, који због повреде није играо на првенству у Пољској, па га је заменио Бојан Поповић. За капитена је именован Ненад Крстић једини играч у том тренутку из НБА лиге, а селектор Ивковић се ослањао на младе играче чији је просек био 22 године, па су позвани: Милош Теодосић, Миленко Тепић, Иван Паунић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Урош Трипковић, Мирослав Радуљица, Коста Перовић, Новица Величковић и најмлађи, 19.годишњи Милан Мачван који је у сениорски тим дошао као МВП Европског првенства за играче до 20 година.

На почетку првенства, потпуно неочекивано, побеђена је, фаворизована, Шпанија (66:57), у другом колу еуфорија је спласнула пошто је Словенија била боља са (80:69), а затим је побеђена Велика Британија (77:59). У другој групној фази побеђени су домаћин Пољска (77:72) и Литванија (89:79), а претрпљен је и други пораз на првенству од Турске (64:69). У четвртфиналу је, без већих проблема, поражена Русија са (79:68) па се тако Србија пласирала у полуфинале европског првенства први пут након осам година. У полуфиналу, Србију је чекала, поново, Словенија. У мечу са Словенијом истакао се Милош Теодосић који је постигао 32 поена, а серијом тројки (укупно шест на мечу) пред крај сусрета обезбедио Србији продужетак и победу (96:92). У финалу је фаворизована Шпанија од првог подбацивања држала је велику разлику која је често прелазила и 30 поена, да би, на крају, "Фурија" победила са (63:85), реванширајући се репрезентацији Србије за пораз на старту првенства. Тако су играчи Душана Ивковића освојили прву кошаркашку медаљу за самосталну Србију. Ово је, иначе, била и прва титула првака Европе за репрезентацију Шпаније, која је пре овог првенства шест пута губила у финалима. Такође, Душан Ивковић је први пут водио репрезентацију на Европском првенству, а да, притом, није освојио златну медаљу.

Светско првенство у Турској 2010.[уреди]

Теодосићев победнички шут против Шпаније са девет метара преко Хорхеа Гарбахосе за пласман у полуфинале СП у Турској из 2010.

Репрезентација Србије је играла добро и на Светском првенству у Турској, али није успела да освоји медаљу. У првом мечу на турниру убедљиво је са 94:44 савладана селекција Анголе, да би у другом, после два продужетка уследио пораз од Немачке 82:81. После истека суспензије од два меча, због физичког обрачуна на Акрополис купу [21], у тим се враћају Милош Теодосић и капитен Ненад Крстић. Уследила је још једна рутинска победа над Јорданом 112:69, те тријумфи над Аустралијом 94:79 и главним фаворитом у групи А, Аргентином са 84:82. Као првопласирана у групи А, са скором четири победе и један пораз, Србију је у осминифинала чекала четвртопласирана из групе Б, Хрватска. Неизвесна завршница и резултатска клацкалица потрајала је до самог краја, када је на једну секунду до краја меча, Александар Рашић изнудио два слободна бацања. Прво је погодио, друго, намерно, промашио за коначних 73:72. У четвртфиналу Србију је чекао други фаворит турнира и Европски првак Шпанија. Жељни реванша, "Орлови" су одиграли најбољи меч на турниру, а херој победе постао је Милош Теодосић који је тројком са девет метара, три секунде пре краја, преко Гарбахосе поставио коначан резултат 92:89. Међутим, финале је изостало пошто је у полуфиналу, након судијске грешке Србија [22], изгубила од Турске. Индиспонирани након сијасета судијских грешака у полуфиналу, "Орлови" нису били достојан ривал Литванији која је, већ у првом полувремену, убацила девет тројки. Предвођени одличним Клеизом који је меч завршио са 33 поена, млада селекција Литваније је славила са коначних 99:88 за прву медаљу са Светских првенстава. Ово је, иначе, први пут да је репрезентација Србије/Југославије, поражена у борби за бронзану медаљу на Светском првенству.

Евробаскет у Литванији 2011. године[уреди]

Милош Теодосић био је најбољи асистент на Евробаскету 2011.године са укупно 63 асистенције

Европско првенство у Литванији у задњем тренутку је проширено са 16 на 24 селекције, што је значило још већи број утакмица, а по први пут на шампионату се појавила и кошаркашка репрезентација Црне Горе. Суочен са отказима на позицији центра (Раковић, Радуљица) селектор Ивковић позива, по први пут, Бобана Марјановића. Српски кошаркаши су, без проблема у прва четири сусрета остварили исто толико победа против: Италије 80:68, затим Летоније 92:77, Израела 89:80 и Немачке 75:64. Меч за прво место у групи игран је против Француске коју је на овом шампионату предводио НБА играч Тони Паркер. Србија је имала задњи напад на мечу при резултату 96:97 за Французе, али је шут са полудистанце, за победу, промашио Душко Савановић, па је Србија са другог места у групи Б отишла у новоформирану групу Е, где су се налазиле селекције: Турске, Шпаније и Литваније. За пролаз у четвртфинале била је довољна једна победа. Поприлично изморена репрезентација Србије, поражена је у прва два меча у новонасталој групи од Литваније 90:100 и од Шпаније која је силно мотивисана била да се реваншира за пораз са Мундобаскета годину дана раније те је декласирала "Орлове" са 84:59. Међутим и Србија је жељела да се у мечу бити или не бити реваншира Турској и успела је у томе, пошто је задњи шут на мечу, за победу Турске, при резултату 68:67 промашио Ерсан Иљасова, па је Србија прошла у четвртфинале. репрезентације Русије предвођена својим најбољим кошаркашем Кириленком, славила је са 77:67. Остала је била још једна шанса да се Србија домегне, макар, шесте позиције и додатних квалификација за Олимпијске игре у Лондону. Међутим, у мечу за шесто место репрезентације Грчке, без проблема је савладала Србију са 87:77. Првенство је означено као неуспешно пре свега због чињенице што се репрезентација Србије није квалификовала на Олимпијски кошаркашки турнир у Лондону, а за следеће Европско првенство у Словенији 2013. морала је у нове квалификације. Остаће уписано да је репрезентација одиграла чак 11 мечева на овом турниру што је апсолутни рекорд свих кошаркашких првенстава.

Нове квалификације и Евробаскет 2013. године[уреди]

Српска клупа за време одмора на утакмици Србија-Украјина

Нови Олимпијски циклус кренуо је новим квалификацијама за Европско првенство у Словенији 2013. године. У групи са: Црном Гором, Естонијом, Исландом, Израелом и Словачком Србија је имала скор 6-4, баш као и Естонија, али је због бољег међусобног скора отишла на Евробаскет. Србија је по први пут у овим квалификацијама заиграла у црвеној гарнитури дресова, уместо у традиционалним плавим. На 38. Европском првенству Србија је отишла без првог плејмејкера Милоша Теодосића, њега је заменио Немања Недовић, а селектор Ивковић одлучио је да подмлади репрезентацију, па је прилику пружио и младом Богдану Богдановићу и Николи Калинићу, који су, већ тада, постали стуб екипе, али и Данилу Анђушићу, Ђорђу Гагићу, Василију Мицићу и најстаријем дебитанту у историји репрезентације Рашку Катићу. Са великим бројем нових играча, Србија је на старту првенства направила изненађење победивши репрезентацију Литваније са 63:56, а поред ове остварене су и очекиване победе над Босном и Херцеговином 77:67 и над Летонијом 80:71. Упркос поразима од репрезентације Македоније 89:75 и Црне Горе 83:76 Србија је заузела прво место у групи. Уследила је, поново, исцрпљујућа друга групна фаза, а у новоформирану групу Србија се нашла са селекцијама: Белгије, Украјине и Француске. После, очекиване победе над Белгијом од 76:69, уследио је потпуно неочекивани пораз од Украјине коју је до тријумфа од 82:75 предводио натурализовани кошаркаш Јуџин Џетер. За прво место у групи, Србија је играла против Француске и захваљујући сјајној партији Недовића и капитена Крстића остварена је, до тада, највећа победа на турниру од 77:65. Срећа, ипак, није погледала "Орлове", пошто је четвртопласирана селекција из друге групе била Шпанија која је била на прагу елиминације, да би, на крају, сумњивим поразом од Италије избегла у нокаут фази сусрет са Француском. У четвртфиналу Шпанци, поново, нису дали ни промил наде Српским кошаркашима. Предвођени искусним асовима Серхијом Родригезом са 22, те Рудијем Фернандезом са 19 поена, "Фурија" је током целог меча имала 30 и више поена предности, до коначних 90:60. Примарни циљ селектора Ивковића био је да се заузме макар седма позиција, што би значило да се репрезентација квалификовала за Мундобаскет 2014. У првом мечу за разигравање од пете до осме позиције, Србија је поражена од домаћина, Словеније са 92:74, да би у сусрету за седмо место захваљујући сјајним партијама Ненада Крстића и Немање Бјелице Србија победила са 76:64 и обезбедила одлазак на Светско првенство. После овог првенства од репрезентације се после пет година опростио Душан Ивковић, а на његово место доведен је прослављени репрезентативац Александар Саша Ђорђевић.

Светско првенство у Шпанији 2014.[уреди]

Ненад Крстић Након десет година репрезентативне каријере опростио се од репрезентације на Мундобаскету 2014.године
Милош Теодосић именован је за новог капитена репрезентације након Мундобаскета 2014.године.

Након доласка на место селектора Саша Ђорђевић за свога помоћника, поред осталих, именује Муту Николића. Са ширег списка објављеног пре припрема за Светско првенство у Шпанији, одређен број играча отказује што због повреда што због личних разлога. Ипак костур тима је остао непромењен. Иако је у групи репрезентација доживела три пораза од екипа Француске, Бразила и Шпаније, успева да се домогне осмине финала. На првој елиминационој утакмици против Грчке креће одлична игра српске репрезентације. Грчка и Бразил су савладани доста убедљиво уз одличну игру каква, пре тога, није могла да се наговести у групи. Поред већ устаљених Бјелице, Теодосића, Марковића и осталих, пажњу на себе су скренули Никола Калинић и херој победе над Бразилом млади Богдан Богдановић. У полуфиналу их је чекала Француска која је претходно избацила фаворизовану репрезентацију Шпаније која је на првенство дошла у најјачем могућем саставу и већ је била виђена у финалу против америчког „дрим тима”. Србија је одлично играла у првом полувремену и стигла до разлике од 18 поена. Међутим у последњој четвртини Француска је предвођена Батумом успела да се приближи и доведе Француску на два поена заостатка, али су на крају репрезентативци Србије сигурним извођењем слободних бацања и пресудним поенима Симоновића успели да се домогну финала.

У финалу их је чекала репрезентација САД која је као током целог првенства демонстрирала врхунску кошарку. Американци су желели да поново, после 1994.године, освоје титулу Светског првака, која им је, на претходним шампионатима, измицала. Зато Мајк Шишевски окупља јак, млади, тим, предвођен, Кајријем Ирвингом, те Џејмсом Харденом и осталима. Сам почетак меча показао је да се „Орлови” нису уплашили. Милош Теодосић је уз неколико сјајних асистенција разиграо свој тим, да би, при резултату 12:5 Мајк Шишевски затражио тајм аут. Тај тајм аут, затражен је био на 6минута до краја прве четвртине, а резултат на крају исте био је 35:19 у корист САД-а. Распуцаног Ирвинга и Томпсона нико није могао да заустави, те чињеница да је центар Ентони Дејвис ушао у брз проблем са фауловима није представљала толико битан податак. Пред крај треће деонице, Американци су имали и вођство од 40 поена разлике, 115:75, па је циљ био избећи катастрофу. Ипак, на крају, кошаркашка репрезентација Србије, доживела је најубедљивији пораз у својој историји, обухватајући и претходне називе република, од 129:92.

Ипак освајање сребра је оцењено као највеће изненађење првенства. Милош Теодосић је поново био члан прве петорке првенства, док је закуцавање Николе Калинића на утакмици са Грчком оцењено као други најбољи потез првенства.[23] Поред њих двојице током првенства нарочито су се истакли Бјелица, повратниk у репрезентацију после 2009.године Мирослав Радуљица , као и дебитант из Радничког, Јовић. Овај шампионат био је задњи за Ненада Крстића који је после десет година завршио репрезентативну каријеру, а за новог капитена именован је Милош Теодосић.

Евробаскет у Немачкој и Француској 2015.[уреди]

Александар Ђорђевић као селектор на припремној утакмици са Словенијом, август 2015. у Љубљани.
Немања Бјелица, један од лидера репрезентације на Евробаскету 2015.године.

На Евробаскету 2015. Србија је доминирала у групи Б и са скором 5:0 прошла у осмину финала. У првој утакмици групе Б, Орлови су сјајним преокретом поразили Шпанце, главног фаворита за освајање нове титуле Европског првака (80:70). Наредног дана, репрезентација Србије је савладала Немачку (68:66) у Мерцедес-Бенц арени поготком Немање Бјелице у последњим моментима утакмице. селектор Ђорђевић је на 3,9секунди до краја меча позвао тајм аут, затим креирао акцију за свог крилног кошаркаша,а Немања Бјелица постао је херој сусрета[24] Орлови су до краја забележили још три победе: против Исланда (93:64), Турске (91:72) и Италије (101:82). У завршном мечу против увек незгодних „Азура” заблистао је капитен Милош Теодосић са 26 убачених поена и 8 асистенција[25]. У осмини финала су савладани увек незгодну Финску (94:81), а у четвртфиналу Чешку (89:75) којој није помогао ни, током првенства, изузетно расположени двојац: Томаш Саторански и Јан Весели. У полуфиналу, Србију је поново чекао сусрет са, традиционално, незгодном репрезентацијом Литваније. Имала је Литванија и више од десет поена предности, на почетку последње четврте четвртине, али су обе екипе играле у налетима, па је Србија константно смањивала предност ривала, све до самог краја. Милош Теодосић је нестварном тројком[26] смањио предност Литваније на само један поен, 13 секунди пре краја меча, да би Сеибутис погодио само једно слободно бацање. Лопта је стигла у руке Богдановића, који је покушао соло-продором да донесе изједначење и продужетак, али је, уз контакт са противником, промашио кош, док су судије меча остале неме, те су Литванци славили резултатом 67:64 и пласирали се, директно, на Олимпијски кошаркашки турнир 2016.године. У утакмици за треће место уследио је, очекиван, пораз од домаћина Француске (68:81). Пред својом публиком Французи су од првог минута наметнули свој ритам игре и до краја га, без већих проблема, одржавали. Србија је, тако, остала без медаље на овом Европском првенству иако је имала, коначни скор од 7 победа и 2 пораза. Проласком у четвртфинале Србија је изборила и пласман на Евробаскет 2017.године без квалификација.

Олимпијске игре у Рију 2016.[уреди]

Стандарни репрезентативац и заменик капитена Стефан Марковић.
Богдан Богдановић, јунак победе над Хрватском у четвртфиналу Олимпијског кошаркашког турнира у Рију 2016.године.

Захваљујући четвртом освојеном месту на Евробаскету 2015. репрезентација Србије изборила је учешће на једном од четири квалификациона Олимпијска турнира. На сву срећу, изабраници Саше Ђорђевића, као домаћини једног од турнира, добили су поприлично лаке ривале. У групи су савладали Порторико (87:81) и Анголу (83:60), а у полуфиналу је савладана Чешка. У финалу "Орлове" је чекао Порторико, а екипа Александра Ђорђевића их је убедљиво савладала резултатом 108:77 и пласирала се на Олимпијске игре у Рију. На турниру је блистао сјајни Никола Јокић који је заједно са Богданом Богдановићем бележио просечно 17,8 поена на 4 утакмице и проглашен је за најкориснијег играча овог турнира.

У групи А, Олимпијског кошаркашког турнира у Рио Де Жанеиру, изабраници Александра Ђорђевића савладали су Венецуелу са 86:62, да би потом уследили порази од Аустралије 95:80, те и пораз од 76:75 против Француске и од Америке 94:91 пошто је Богдан Богдановић промашио шут за три поена за продужетак. Уследио је меч "бити или не бити" за пролаз даље против Кине, која је 2004. године на Олимпијском кошаркашком турниру у Атини у истој ситуацији елиминисала тадашњу репрезентацију Србије и Црне Горе. Међутим, овога пута је остварена убедљива победа Србије од 94:60 и заказано четвртфинале са Хрватском. У четвртфиналу, кошаркашка репрезентација Србије наставила је традицију непобедивости против вечитог ривала, репрезентације Хрватске. За победу од 86:83 најзаслужнија је одлична, колективна, одбрана као и врло добро шутерско вече Богдана Богдановића који је убацио 18 поена, од чега, неке у кључним тренуцима меча. У полуфиналу чекала их је, поново, Аустралија. Жељни реванша, за пораз у групи, "Орлови" су одиграли најбољу одбрану на целом турниру, лимитирајући Аустралијанце на свега 14 датих поена у првом полувремену што никада није забележено у овој фази Олимпијског кошаркашког турнира. Питање победника ниједног тренутка није доведено у питање, па је коначним резултатом 87:61 Србија отишла у ново финале, прво после 20 година и Олимпијског кошаркашког турнира у Атланти. Као и пре 20 година и овога пута у финалу их је чекала селекција САД-а. Коначан резултат био је скоро идентичан финалу из 1996.година - 96:66. За разлику од финала Светског првенства из Мадрида у овом сусрета Србија је имала само почетно водство 3:0, након чега су Американци подизали ниво игре и већ на полувремену водили са 52:29, највише захваљујући незаустављивом Кевину Дјуренту. Било каква неизвесност је изостала у трећој и четвртој четвртини, па је селекција САД дошла до своје 15 златне олимпијске медаље. Ово је била прва олимпијска медаља за самосталну кошаркашку репрезентацију Србије, а укупно пето сребро са Олимпијског кошаркашког турнира. Након ових Олимпијских игара од репрезентативног дреса се опростио плејмејкер Стефан Марковић који је у репрезентацији био још од Европског првенства у кошарци 2007. године.

Нови Олимпијски циклус, Европско првенство 2017. и трећа сребрна медаља заредом[уреди]

На Европском првенству 2017., Александар Ђорђевић ушао је у кошаркашку историју пошто је једини и као играч и као тренер учествовао у финалима Европско и Светског првенства, као и Олимпијског кошаркашког турнира.
Нови капитен репрезентације на Европском првенству 2017. Милан Мачван.

И ранијих година репрезентација Србије имала је проблем са отказима играча, али никада као пред Европско првенство 2017. године које је, уједно, било и последње које се одржало на сваке две године, пошто је ФИБА раније одлучила да шампионат помери на сваке четири године. Због обавеза према свом клубу Денверу наступ је, први, отказао Никола Јокић, да би, недуго потом, наступ отказао и нови члан Мемфиса Раде Загорац. Током припремних турнира, на којима је забележено девет победа и један пораз, наступ су, због повреда, отказали: Мирослав Радуљица, Марко Симоновић, Немања Бјелица, да би, током припрема своју повреду листа обновио капитен и нови члан Л.А.Клиперса, Милош Теодосић, па је за новог капитена именован Милан Мачван. Четири дана пре почетка првенства селектор Ђорђевић остао је без Николе Калинића, због повреде леђа, а на првенство није повео ни Немању Недовића који би заиграо тек у осмини финала. Упркос рекордном броју отказа, селектор Ђорђевић успео је да направи заједницу, тим, где су се као две највеће кошгетерске фигуре истицали Богдан Богдановић и повратник у национални тим Бобан Марјановић. Већ у првом мечу у групи Д, видело се да Ђорђевић с правом и даље циља највиши пласман. Резултатом 92:82 побеђена је Летонија која је на шампионат дошла са својом првом звездом, Кристапсом Порзингисом, али и са браћом Бертанс, Калнијетисом, Тимом и осталим искуснијим играчима. На овом мечу потврде да је нови лидер репрезентације доказао је нови члан Сакрамента, Богдан Богдановић који је меч завршио са 30 убачених поена. Након мање од 24 часа одмора, већ наредног дана, Србију је чекала репрезентација Русије. У поприлично нервозној игри, посебно у одбрани, Русија је остварила тријумф резултатом 75:72 коју је до победе водио најскупљи играч Евролиге, Алексеј Швед. После дана паузе, Србију је чекао меч са домаћином групе и првенства (нокаут фазе), репрезентацијом Турске коју је на сваком сусрету бодрило преко 10 хиљада навијача. Иако су „Орлови” добро контролисали меч, Турска на пет минута до краја сусрета долази до изједначења, након чега две везане тројке, за мање од једног минута, погађа Богдан Богдановић, а утакмица одлази у мирну завршницу до коначних 80:74. После ова три, на папиру, најтежа дуела, уследили су мечеви против аутсајдера: Белгије и Велике Британије. Иако најслабије од свих селекција у групи Д, опуштања није било ни једног тренутка, те је Уједињено Краљевство побеђено резултатом 82:68 (Богдановић 18 поена, 7 скокова, 7 асистенција), а још убедљивије савладана је и Белгија, 74:54 уз 22 поена Марјановића.

Повратник у репрезентацију и највиши играч Евробаскета 2017. године, Бобан Марјановић.
Један од дебитаната и најмлађи репрезентативац Србије на Европском првенству 2017.године, Марко Гудурић.

Захваљујући победи Летоније од 84:69 против Русије, Србија је завршила групну фазу као првопласирана, па ју је у осминифинала очекивала четвртопласирана селекција из групе Ц, Мађарска. Упркос фуриозном почетку и вођству од 18:3, „Орлови” су дозволили да се Мађарска примакне, а до самог краја Србија није успела да направи већу предност, али је на крају, очекивано, славила резултатом 86:78. На овом мечу посебно се истакао Огњен Кузмић са дабл - дабл учинком од 17 поена и 10 скокова, уз већ стандардног Богдановића који је имао исти број поена. „Орлове” је у четвртфиналу чекала Италија која је током шампионата остала без свог НБА играча Данила Галинарија. Сусрет против Мађарске донео је потребан опрез, као и подигнут ниво одбране, па су Марко Белинели и остали заустављени били на тек 67 датих поена, а Србија је победом од 83:67 те најбољом игром на првенству прошла у четврто полуфинале у четири године. Неписано правило је да на оваквим првенствима једна селекција тешко може два пута да тријумфује против исте репрезентације у групи и у борби за медаљу. То правило се у овом случају испоставило као тачно, пошто је Србија успела да се реваншира Русији за пораз у групи. „Зборнаја команда” је на шампионат дошла са циљен да се дође до медаље, прве после 2012. године, а и да се прекине низ катастрофалних резултата на предходним Европским првенствима. Сергеј Базаревич је тим градио на играчима из ЦСКА Москве, главни играч био је Алексеј Швед, а једини играч који није наступао за неки тим из ВТБ лиге био је центар Тимофеј Мозгов. И овога пута изабраници Александра Ђорђевића нису успевали да лимитирају овог бека испод свог просека од 22 поена. Напротив, Швед је сусрет завршио са 33 поена. Већим делом меча Србија је имала предност, да би на четири минута до краја Андреј Воронцевич промашио тројку за резултатски преокрет. На супротној страни, управо, тројком битнију разлику доноси Василије Мицић, а до краја две сјајно креиране акције успева да материјализује Богдановић те Србија пролази у финале резултатом 87:79. Невољу пред финале представљала је и повреда првог плејмејкера, Стефана Јовића који је у полуфиналном мечу доживео дисторзију зглоба[27], али је најавио да ће играти у финалу. У сусрету у групи Бранко Лазић задобио је повреду бутног мишића, па је селектор Ђорђевић могао да рачуна на десеторицу здравих играча за финале. За разлику од Србије, други финалиста Европског првенства, репрезентација Словеније имала је само један отказ пре почетка првенства, а на путу до свог првог финала репрезентација коју је са клупе предводио Игор Кокошков савладала је у нокаут фази: Француску, одличну Летонију и актуелног шампиона Шпанију којој није помогла ни још једна одлична партија браће Гасол. До самог финала Словенија је дошла без иједног пораза, а најзаслужнији за овај перфектан низ био је Горан Драгић као и вундеркид и један од најталентованијих играча Европе, 18.годишњи Лука Дончић. За разлику од претходних мечева, високи српски центри, Огњен Кузмић и Бобан Марјановић били су ван свог учинка, како у скоковима, тако и у поенима. Словенија је у другој четвртини потпуно преокренула резултат највише захваљујући сјајном Драгићу који је постигао 26 поена већ у првом полувремену, а на одмор, Словенија одлази са предношћу од 56:47. На почетку трећег периода Србија је агресивнијом игром, као и тројкама најмлађег члана на овом првенству, Марка Гудурића, пришла на само четири поена заостатка. У последњи период Србија улази без класичног центра. Кузмића и Марјановића, због покретљивије одбране, заменио је Владимир Штимац, а на руку „Орловима” ишла је и повреда младог Луке Дончића, као и то што је Горан Драгић био избачен из шутерског ритма. На четири минута до краја, поенима капитена, Мачвана , Србија је повела 78:77. Резултатска неизвесност трајала је до самог краја, када при нерешеном резултату два слободна бацања не успева да искористи Огњен Кузмић, након чега Словенија поенима прво из игре, а затим и са линије слободних бацања, Клемен Препелич донео својој репрезентацији недостижну предност. На крају, Србија није успела да понови успех из 2001. године, када је освојена титула шампиона, док је Словенија дошла до своје прве медаље у историји кошаркашке репрезентације. За МБП-а првенства изабран је Горан Драгић док је у идеалну петорку уврштен Богдан Богдановић. Селектор Александар Ђорђевић ушао је у кошаркашку историју пошто је само њему пошло за руком да учествује у финалима Европског првенства, Светског првенства и Олимпијског кошаркашког турнира и као играч и као селектор.

Табела медаља[уреди]

Такмичење Gold medal with cup.svg Silver medal with cup.svg Bronze medal with cup.svg Medals icon with cup.PNG
Летње олимпијске игре 1 5 1 7
Светско првенство 5 4 2 11
Европско првенство 8 7 4 19
Медитеранске игре 5 2 2 9
Универзијада 4 2 3 9
Укупно 23 20 12 55

Највећа ривалства са другим репрезентацијама[уреди]

Од оснивања 1936.године, па до данас, репрезентације Југославије и Србије стекле су велики број ривала. Због, пре свега, политичких струја средином двадесетог века највеће ривале тадашња Југославија имала је у националним екипама Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава. Крајем '80их година појављују се и ривалства са Грчком и Шпанијом, а после распада СФР Југославије највећи ривал постаје и репрезентација Хрватске. Такође '90их година створило се и ривалство са репрезентацијом Литваније, са којом се наша селекција редовно сусретала на свим великим турнирима.

Мечеви са Совјетским Савезом и Русијом[уреди]

Европско првенство[28][уреди]
Кошаркашка репрезентација Русије на Европском првенству у Литванији 2011. године освојила је бронзану медаљу.
Сусрет Чехословачке и Совјетског савеза на Олимпијским играма 1980.године у Москви. Александр Белостењиј (са бројем 14), Станислав Кропилак (бр 8), Сергеј Белов (бр 10). Фото РИА Новости.
Светско првенство[29][уреди]
Олимпијски кошаркашки турнир[30][уреди]
Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
Застава Совјетског Савеза СССР/Застава Русије Русија 45 19 26

Мечеви са Сједињеним Америчким Државама[уреди]

селекција С.А.Д. има свега пет пораза на Олимпијским кошаркашким турнирима од 1936.године. Ниједан од тих пораза није нанела селекција Југославије или Србије.
Мајкл Џордан, најбољи кошаркаш свих времена учествовао је на Олимпијским играма 1984. и 1992.године.Никада није играо против наше селекције.
Светско првенство[31][уреди]
Олимпијски кошаркашки турнир[32][уреди]
Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
Сједињене Америчке Државе Сједињене Америчке Државе 19 6 13

Мечеви са Хрватском[уреди]

Европско првенство[33][уреди]
Светско првенство[34][уреди]
Олимпијски кошаркашки турнир[35][уреди]
Противник Бр. одиграних мечева Победе Порази
Застава Хрватске Хрватска 4 4 0

Дресови и спонзори[уреди]

Марка дресова Године
Сједињене Америчке Државе Nike 1995–2001
Сједињене Америчке Државе Champion 2002–2004
Италија Kappa 2005–2009
Кина Peak 2010–данас

Тренутни састав[уреди]

Кошаркашка репрезентација Србије
Играчи Тренери
Поз. # Име Година – датум рођења Висина Клуб Држава
КЦ 6 Мачван, Милан 27 2,06 m КК Бајерн Минхен Њемачка
Б 7 Богдановић, Богдан 25 1,98 m Сакраменто кингси Сједињене Америчке Државе
К 11 Лучић, Владимир 28 2,02 m КК Бајерн Минхен Њемачка
Б 12 Милосављевић, Драган 26 1,98 m КК Уникаха Малага Шпанија
КЦ 14 Бирчевић, Стефан 27 2,10 m КК Истанбул ББ Турска
Ц 15 Штимац, Владимир 30 2,10 m КК Анадолу Ефес Турска
БШ 19 Лазић, Бранко 28 1,98 m КК Црвена звезда Србија
ПЛ 22 Мицић, Василије 22 1,96 m КК Жалгирис Литванија
К 23 Гудурић, Марко 22 1,99 m КК Фенербахче Турска
ПЛ 24 Јовић, Стефан 27 1,98 m КК Бајерн Минхен Њемачка
Ц 32 Кузмић, Огњен 27 2,14 m КК Реал Мадрид Шпанија
Ц 51 Марјановић, Бобан 29 2,22 m Детроит пистонси Сједињене Америчке Државе
Селектор
Помоћни тренери

Поставе[уреди]

Поз. Стартер Клупа 1 Клупа 2
C Бобан Марјановић Огњен Кузмић Владимир Штимац
PF Милан Мачван Стефан Бирчевић
SF Владимир Лучић Марко Гудурић
SG Богдан Богдановић Драган Милосављевић Бранко Лазић
PG Стефан Јовић Василије Мицић

Учешће на међународним такмичењима[уреди]

Олимпијске игре[уреди]

Година Домет Пласман ИГ П И ДК ПК Разл.
19361988. Погледати репрезентацију Југославије
Шпанија 1992. Није учествовала због санкција УН
Сједињене Америчке Државе 1996. Финале 2. место 8 7 1 741 578 +163
Аустралија 2000. Четвртфинале 6. место 7 4 3 494 483 +11
Грчка 2004. Први круг 11. место 6 2 4 462 450 +12
Кина 2008. Није се квалификовала
Уједињено Краљевство 2012. Није се квалификовала
Бразил 2016. Финале 2. место 8 4 4 665 627 +38
Укупно 4/7 - 29 17 12 2362 2138 +224

Светска првенства[уреди]

Година Домет Пласман ИГ П И ДК ПК Разл.
19501990. Погледати репрезентацију Југославије
Канада 1994. Није учествовала због санкција УН
Грчка 1998. Финале 1. место 9 8 1 698 563 +135
Сједињене Америчке Државе 2002. Финале 1. место 9 7 2 806 670 +136
Јапан 2006. Осмина финала 11. место 6 2 4 481 439 +42
Турска 2010. Утакмица за 3. место 4. место 9 6 3 800 699 +101
Шпанија 2014. Финале 2. место 9 5 4 736 668 +68
Укупно 5/6 2 титуле 42 29 14 3613 3168 +445

Европска првенства[уреди]

Година Домет Пласман ИГ П И ДК ПК Разл.
19371991. Погледати репрезентацију Југославије
Њемачка 1993. Није учествовала због санкција УН
Грчка 1995. Финале 1. место 9 9 0 750 639 +111
Шпанија 1997. Финале 1. место 9 8 1 736 633 +103
Француска 1999. Утакмица за 3. место 3. место 9 7 2 657 587 +70
Турска 2001. Финале 1. место 6 6 0 549 409 +140
Шведска 2003. Четвртфинале 6. место 7 3 4 537 561 -24
Србија и Црна Гора 2005. Осмина финала 9. место 4 2 2 316 307 +9
Шпанија 2007. Групна фаза такмичења 14. место 3 0 3 215 228 -13
Пољска 2009. Финале 2. место 9 6 3 680 661 +19
Литванија 2011. Четвртфинале 8. место 11 5 6 861 783 +78
Словенија 2013. Четвртфинале 7. место 11 6 5 809 828 -19
Њемачка Француска 2015. Утакмица за 3. место 4. место 9 7 2 748 658 +90
Турска Румунија Финска Израел 2017. Финале 2. место 9 7 2 741 670 +71
Укупно 12/13 3 титуле 96 66 30 7599 6964 +635

Селектори[уреди]

Селектор Време
Душан Ивковић 1988 – 1995.
Жељко Обрадовић 1996 – 2000.
Светислав Пешић 2000 – 2002.
Душко Вујошевић 2003.
Жељко Обрадовић 2004 – 2005.
Драган Шакота 2006.
Зоран Славнић 2007.
Душан Ивковић 2008 – 2013.
Александар Ђорђевић 2013 – тренутно

Учешће и учинак појединаца[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. http://www.fiba.basketball/pages/eng/fc/FIBA/fibaStru/nfLeag/p/nationalfederationnumber/96799/nfProf.html
  2. http://www.fiba.basketball/pages/eng/fc/FIBA/fibaStru/nfLeag/p/nationalfederationnumber/96799/nfProf.html
  3. „PR no.22: Montenegro becomes 213th FIBA Member”. FIBA. Приступљено 26. 8. 2006. 
  4. „Србија седма на ФИБА листи”. РТС. 17. 9. 2014. Приступљено 17. 9. 2014. 
  5. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%A1%D0%A0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B8
  6. http://www.novosti.rs/vesti/sport.295.html:628666-Ivkovic-Da-nije-bilo-rata-pobedili-bismo-Drim-tim-bez-Hrvata-i-Slovenaca
  7. https://www.youtube.com/watch?v=bHl8vAhfE_M
  8. https://www.youtube.com/watch?v=X12w-0Z7A8A
  9. https://www.youtube.com/watch?v=wPZMebw3D4Y
  10. https://www.youtube.com/watch?v=RKsQuzL5aHs
  11. „ЕУ о санкцијама Југославији почетком септембра: Ништа од ублажавања”, Глас јавности, 19. август 1999.
  12. http://www.telegraf.rs/sport/1201237-pesic-je-oterao-radmanovica-obradovic-se-kajao-sto-nije-nikog-da-li-je-djordjevic-ispravno-postupio-video
  13. http://www.b92.net/sport/kosarka/vesti.php?yyyy=2003&mm=09&dd=20&nav_id=119955
  14. https://www.youtube.com/watch?v=uVpefP_uIac
  15. http://www.b92.net/sport/kosarka/vesti.php?yyyy=2004&mm=08&dd=24&nav_id=149174
  16. https://www.youtube.com/watch?v=8r82ArJJJUc
  17. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D1%83%D0%BC_%D0%BE_%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5_2006.
  18. http://www.sansasport.com/kosarka/18751-sasa-pavlovic-zasto-nisam-igrao-ni-za-crnu-goru-ni-za-srbiju
  19. https://www.youtube.com/watch?v=VnOlSi30-rY
  20. https://www.youtube.com/watch?v=jaKk8vBiCPw
  21. http://www.novosti.rs/vesti/sport.72.html:297700-FIBA-suspendovala-Krstica-i-Teodosica
  22. FIBA se izvinila Srbiji
  23. https://www.youtube.com/watch?v=HwgYVmzeb4o
  24. https://www.youtube.com/watch?v=UQbhyFnHrZ8
  25. https://www.youtube.com/watch?v=RtFmVOS5GeQ
  26. https://www.youtube.com/watch?v=g386awwDT6c
  27. http://mondo.rs/a1041148/Sport/Kosarka/Aleksandar-Djordjevic-Stefan-Jovic-povreda.html
  28. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/96799/tid2/381/cid/EMSM/_//index.html
  29. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/390/tid2/2792/cid/WMM/_//index.html
  30. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/390/tid2/2792/cid/WMM/_//index.html
  31. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/390/tid2/379/cid/WMM/_//index.html
  32. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/390/tid2/2792/cid/WMM/_//index.html
  33. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/96799/tid2/381/cid/EMSM/_//index.html
  34. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/96799/tid2/2168/cid/WMM/_//index.html
  35. http://archive.fiba.com/pages/eng/fa/keyfigures/p/rc//lid_38179_ct/1/tid/96799/tid2/2168/cid/WOLYM/_//index.html

Спољашње везе[уреди]