Дугорепа сеница

С Википедије, слободне енциклопедије

Дугорепа сеница
Long tailed Tit on a washing line - geograph.org.uk - 1714032.jpg
Одмара на жици за сушење веша у Шропширу
Песма дугорепе сенице снимљена у Кембриџширу
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Passeriformes
Породица: Aegithalidae
Род: Aegithalos
Врста:
A. caudatus
Биномно име
Aegithalos caudatus
Подврсте
  • A. c. caudatus – (Linnaeus, 1758)
  • A. c. rosaceus – Mathews, 1938
  • A. c. europaeus – (Hermann, 1804)
  • A. c. aremoricus – Whistler, 1929
  • A. c. taiti – Ingram, W, 1913
  • A. c. irbii – (Sharpe & Dresser, 1871)
  • A. c. italiae – Jourdain, 1910
  • A. c. siculus – (Whitaker, 1901)
  • A. c. macedonicus – (Salvadori & Dresser, 1892)
  • A. c. tephronotus – (Gunther, 1865)
  • A. c. tauricus – (Menzbier, 1903)
  • A. c. major – (Radde, 1884)
  • A. c. alpinus – (Hablizl, 1783)
  • A. c. passekii – (Zarudny, 1904)
  • A. c. trivirgatus – (Temminck & Schlegel, 1848)
  • A. c. kiusiuensis – Kuroda, Nagamichi, 1923
  • A. c. magnus – (Clark, AH, 1907)
AegithalosCaudatusIUCN.svg
Распрострањеност дугорепе сенице
  станарица
  без гнежђења
Синоними
  • Parus caudatus Linnaeus, 1758

Дугорепа сеница (лат. Aegithalos caudatus) врста је птице из реда птица певачица. Честа је птица у већем делу Европе и Азије.

Опис[уреди | уреди извор]

Дугорепа сеница је мала птица са дужином тела од 13 до 15 cm, где од укупне дужине тела више од половине отпада на реп (7—9 cm).[2] Распон крила може ићи и до 18 cm. На овој птици генерално преовлађује пепељаста боја са више или мање примеса розе.[2] На крилима, глави и репу има црне шаре. Тело је заобљено са малом глаавом на којој се налази мали, скоро троугласти, кљун.[3] Мужјаци и женке су слични по изгледу, а младе јединке заврше свој процес митарења пре прве зиме.

Вокализација[уреди | уреди извор]

Оглашавање представља значајно помагало за идентификацију ових птица. Када су у јату, дугорепе сенице испуштају константна дозивања и често се прво чују пре него што се виде. Имају три различита цвркута — високи „пит”, троструки цвркут „ииз-ииз-ииз”, и клепетави „шнуур”. Оглашавање постаје гласније и брже када птице прелазе отворено подручје или када се јединка одвоји од групе.[4]

Таксономија и систематика[уреди | уреди извор]

Дугорепу синицу је описао шведски природњак Карл Лине 1758. године у десетом издању свог Systema Naturae под биномским именом Parus caudatus.[5] Епитет caudatus представља латинску реч за „репату”.[6] Лине није измислио ово латинско име, већ су Parus caudatus користили ранији аутори као што су швајцарски природњак Конрад Геснер 1555. године,[7] затим италијански природњак Улисе Алдрованди 1599. године,[8] као и енглески орнитолог Френсис Вилби 1676.[9]

Дугорепа сеница је прво класификована као права сеница и део групе Parus. Parus се од тада одвојио од Aegithalidae, при чему је ова друга постала засебна породица која садржи три рода:

Дугорепа сеница је једини представник породице Aegithalidae у северној Евроазији.[10] Дугорепа синица показује сложене глобалне варијације са 17 признатих подврста,[11] подељених у три групе:[2]

Map of subspecies distribution for long-tailed tits
Мапа распрострањености дугорепих сеница
  • A. c. caudatus — група која настањује северну Европу и Азију и има чисту белу главу
  • A. c. europaeus — група која настањује јужну и западну Европу, североисточну Кину, и Јапан. Дистинкција групе A. c. rosaceus од осталих чланова групе A. c. europaeus је проблематична пошто се заснива на разликама у густини пруга на глави и количини и боји шара на доњем делу тела.
  • A. c. alpinus — група која настањује медитерански део Европе и југозападну Азију.

Врста Aegithalos glaucogularis се раније сматрала конспецифичном, односно делом врсте A. caudatus, али обојеност перја је прилично дистинктна и постоје значајне генетске разлике.[12][13]

Тамо где се групе преклапају у ареалу постоје бројне области у којима се могу наћи разни „хибриди”. Британска подврста A. c. rosaceus припада групи A. c. europaeus.[14]

Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]

Дугорепа сеница, Битса шума

Евроазијска је врста распрострањена широм умерених делова Европе и Палеарктика, на северу до бореалне Скандинавије и на југу до Медитерана.[15] У Европи се може наћи свуда осим на крајњем северу, а у Азији у свим деловима са умереном климом до источне Кине и Јапана. Најчешћа је у листопадним и мешовитим шумама са добро развијеним слојем жбуња, преферирајући ободе шума. Може наћи и у мозаичним стаништима, воћњацима, вртовима и парковима, пустарима са раштрканим дрвећем и жбуњем, као и на обрадивим површинама и шумарцима покрај река.[2][16]

Исхрана инсектима и групна потрага за храном током целе године наводи је да преферира листопадно дрвеће за станиште, типично храст, јасен и јавор, док за гнежђење бира области са жбуњем.[15] Гнездо углавном гради у трновитом жбуњу на мање од три метра висине од земље.[2]

Понашање[уреди | уреди извор]

Изван сезоне размножавање дугорепе сенице формирају компактна јата од шест до седамнаест птица, обично састављених од чланова породице, односно родитеља и младих из претходне сезоне, али и појединих одраслих јединки које су помогле да се подигне легло.[17] Свако јато заузима и брани своју територију од суседних јата.[4] Сматра се да се покретачка снага за формирање ових јата крије у лакшем преживњавању зиме, с обзиром на то да су ове птице осетљиве на хладноћу па међусобно збијање јединки из јата повећава вероватноћу преживљавања током хладних ноћи.[18]

Од јула до фебруара, изван сезоне размножавања, дугорепе сенице формирају већа јата састављена како од породица тако и од несродних јединки, и време проводе заједно. Када сезона размножавања почне, јата се разбијају и птице крећу са припремама за размножавање формирајући моногамне парове.[19] Мужјаци остају на територији на којој су провели зиму, док женке имају тенденцију да одлутају у суседне територије.[4]

Парови чије гнежђење не буде успешно обично показују једну од следеће три реакције: покушају поново, напусте гнездо до краја сезоне, или помогну суседном пару са њиховим леглом. Истраживања су показала да се парови који не успеју да подигну легло деле и помажу око легла својих мушких рођака,[18][20][21] идентификујући се притом вокализацијом.[20] Гнезда у којима нека друга птица помаже често имају већи успех у подизању младих управо због више стопе снабдевања храном и боље одбране легла.[18] По завршетку сезоне размножавања, током јуна и јула, птице поново формирају зимска јата на својим зимским територијама.[4]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Дугорепа сеница је инсективор током целе године. Храни се инсектима и њиховим ларвама, превасходно зглавкарима, и преферира јаја и ларве лептира. Током јесени се повремено храни и биљном храном, као што је семење.[22][23]

Гнежђење[уреди | уреди извор]

У већем делу свог ареала дугорепа сеница је станарица, мада су ретко забележена лутања. Гнезди се у рано пролеће, али израду гнезда почиње још у фебруару. Гнездо прави од маховине, животињске длаке, перја, паучине и сл. Гнезда се налазе углавном у жбуњу и честа су мета предатора. У једном леглу може бити и до 15 јаја. На јајима лежи само женка док јој мужјак у том периоду доноси храну. [3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ BirdLife International (2016). Aegithalos caudatus. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103871923A87471081.enСлободан приступ. 
  2. ^ а б в г д Harrap, S. and Quinn, D. (1996) Helm Identification Guides: Tits, Nuthatches & Treecreepers. Helm Identification Guides.1 ed. London, Christopher Helm (A&C Black)
  3. ^ а б Gornje Podunavlje - dugorepa senica
  4. ^ а б в г Gaston, A.J. (1973). „The ecology and behaviour of the long-tailed tit”. Ibis. 115 (3): 330—351. doi:10.1111/j.1474-919X.1973.tb01974.x. 
  5. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (на језику: латински) (10th изд.). Holmiae:Laurentii Salvii. стр. 190. 
  6. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 94. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  7. ^ Gesner, Conrad (1555). Historiae animalium liber III qui est de avium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus avium in totidem linguis diversis: & ante illos enumeratio avium eo ordine quo in hoc volumine continentur (на језику: латински). Zurich: Froschauer. стр. 617. 
  8. ^ Aldrovandi, Ulisse (1637). Ulyssis Aldrovandi philosophi ac medici Bononiensis historiam naturalem in gymnasio Bononiensi profitentis, Ornithologiae (на језику: латински). 2. Bononiae (Bologna, Italy): Franciscum de Franciscis Senensem. стр. 715—720 Lib. 17 Cap. 15. 
  9. ^ Willughby, Francis (1676). Ornithologiae libri tres (на језику: латински). London: John Martyn. стр. 176. 
  10. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 132.
  11. ^ Gill, Frank; Donsker, David, ур. (2017). „Bushtits, leaf warblers, reed warblers”. World Bird List. v8.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 21. 3. 2018. 
  12. ^ Harrap, S (2018). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E., ур. „Silver-throated Tit (Aegithalos glaucogularis)”Неопходна новчана претплата. Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions. Приступљено 24. 3. 2018. 
  13. ^ Päckert, M.; Martens, J.; Sun, Y.-H. (2010). „Phylogeny of long-tailed tits and allies inferred from mitochondrial and nuclear markers (Aves: Passeriformes, Aegithalidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 55 (3): 952—967. PMID 20102744. doi:10.1016/j.ympev.2010.01.024. 
  14. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 133.
  15. ^ а б Cramp & Perrins 1993, стр. 134.
  16. ^ „BioRas - Biološka Raznovrsnost Srbije”. Архивирано из оригинала на датум 29. 12. 2016. Приступљено 24. 09. 2016. 
  17. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 138.
  18. ^ а б в Glen, N.W.; Perrins, C.M. (1988). „Cooperative breeding by long-tailed tits” (PDF). British Birds. 81 (12): 630—641. 
  19. ^ McGowan, A.; Hatchwell, B.J.; Woodburn, R.J.W. (2003). „The effect of helping behaviour on the survival of juvenile and adult long-tailed tits Aegithalos caudatus”. Journal of Animal Ecology. 72 (3): 491—499. doi:10.1046/j.1365-2656.2003.00719.xСлободан приступ. 
  20. ^ а б Hatchwell, J.; Ross, D.J.; Fowlie, M.K.; McGowan, A. (2001). „Kin discrimination in cooperatively breeding long-tailed tits”. Proceedings of the Royal Society of London B. 268 (1470): 885—890. PMC 1088684Слободан приступ. PMID 11370960. doi:10.1098/rspb.2001.1598. 
  21. ^ Sharp, S.P.; Simeoni, M.; Hatchwell, B. (2008). „Dispersal of sibling coalitions promotes helping among immigrants in a cooperatively breeding bird”. Proceedings of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 275 (1647): 2125—2130. PMC 2603207Слободан приступ. PMID 18522914. doi:10.1098/rspb.2008.0398Слободан приступ. 
  22. ^ „Aegithalos caudatus (Long-tailed tit)”. 
  23. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 136.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ур. (1993). „Aegithalos caudatus Long-tailed tit”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. VII: Flycatchers to Strikes. Oxford: Oxford University Press. стр. 133—145. ISBN 978-0-19-857510-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]