Дугорепа сеница
Дугорепа сеница | |
---|---|
Одмара на жици за сушење веша у Шропширу | |
Песма дугорепе сенице снимљена у Кембриџширу | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Aves |
Ред: | Passeriformes |
Породица: | Aegithalidae |
Род: | Aegithalos |
Врста: | A. caudatus
|
Биномно име | |
Aegithalos caudatus | |
Подврсте | |
| |
Распрострањеност дугорепе сенице станарица без гнежђења
| |
Синоними | |
|
Дугорепа сеница (лат. Aegithalos caudatus) врста је птице из реда птица певачица. Честа је птица у већем делу Европе и Азије.
Опис
[уреди | уреди извор]Дугорепа сеница је мала птица са дужином тела од 13 до 15 cm, где од укупне дужине тела више од половине отпада на реп (7—9 cm).[2] Распон крила може ићи и до 18 cm. На овој птици генерално преовлађује пепељаста боја са више или мање примеса розе.[2] На крилима, глави и репу има црне шаре. Тело је заобљено са малом глаавом на којој се налази мали, скоро троугласти, кљун.[3] Мужјаци и женке су слични по изгледу, а младе јединке заврше свој процес митарења пре прве зиме.
Вокализација
[уреди | уреди извор]Оглашавање представља значајно помагало за идентификацију ових птица. Када су у јату, дугорепе сенице испуштају константна дозивања и често се прво чују пре него што се виде. Имају три различита цвркута — високи „пит”, троструки цвркут „ииз-ииз-ииз”, и клепетави „шнуур”. Оглашавање постаје гласније и брже када птице прелазе отворено подручје или када се јединка одвоји од групе.[4]
Таксономија и систематика
[уреди | уреди извор]Дугорепу синицу је описао шведски природњак Карл Лине 1758. године у десетом издању свог Systema Naturae под биномским именом Parus caudatus.[5] Епитет caudatus представља латинску реч за „репату”.[6] Лине није измислио ово латинско име, већ су Parus caudatus користили ранији аутори као што су швајцарски природњак Конрад Геснер 1555. године,[7] затим италијански природњак Улисе Алдрованди 1599. године,[8] као и енглески орнитолог Френсис Вилби 1676.[9]
Дугорепа сеница је прво класификована као права сеница и део групе Parus. Parus се од тада одвојио од Aegithalidae, при чему је ова друга постала засебна породица која садржи три рода:
- Aegithalos, пет врста укључујући A. caudatus,
- Psaltria, монотип,
- Psaltriparus, монотип.
Дугорепа сеница је једини представник породице Aegithalidae у северној Евроазији.[10] Дугорепа синица показује сложене глобалне варијације са 17 признатих подврста,[11] подељених у три групе:[2]
- A. c. caudatus — група која настањује северну Европу и Азију и има чисту белу главу
- A. c. europaeus — група која настањује јужну и западну Европу, североисточну Кину, и Јапан. Дистинкција групе A. c. rosaceus од осталих чланова групе A. c. europaeus је проблематична пошто се заснива на разликама у густини пруга на глави и количини и боји шара на доњем делу тела.
- A. c. alpinus — група која настањује медитерански део Европе и југозападну Азију.
Врста Aegithalos glaucogularis се раније сматрала конспецифичном, односно делом врсте A. caudatus, али обојеност перја је прилично дистинктна и постоје значајне генетске разлике.[12][13]
Тамо где се групе преклапају у ареалу постоје бројне области у којима се могу наћи разни „хибриди”. Британска подврста A. c. rosaceus припада групи A. c. europaeus.[14]
Распрострањеност и станиште
[уреди | уреди извор]Евроазијска је врста распрострањена широм умерених делова Европе и Палеарктика, на северу до бореалне Скандинавије и на југу до Медитерана.[15] У Европи се може наћи свуда осим на крајњем северу, а у Азији у свим деловима са умереном климом до источне Кине и Јапана. Најчешћа је у листопадним и мешовитим шумама са добро развијеним слојем жбуња, преферирајући ободе шума. Може наћи и у мозаичним стаништима, воћњацима, вртовима и парковима, пустарима са раштрканим дрвећем и жбуњем, као и на обрадивим површинама и шумарцима покрај река.[2][16]
Исхрана инсектима и групна потрага за храном током целе године наводи је да преферира листопадно дрвеће за станиште, типично храст, јасен и јавор, док за гнежђење бира области са жбуњем.[15] Гнездо углавном гради у трновитом жбуњу на мање од три метра висине од земље.[2]
-
Дугорепа сеница у насељу Жанвилије у Француској
-
Дугорепа сеница у Србији
-
Подврста са белом главом (Aegithalos caudatus caudatus) у јужном делу Берлина
Понашање
[уреди | уреди извор]Изван сезоне размножавање дугорепе сенице формирају компактна јата од шест до седамнаест птица, обично састављених од чланова породице, односно родитеља и младих из претходне сезоне, али и појединих одраслих јединки које су помогле да се подигне легло.[17] Свако јато заузима и брани своју територију од суседних јата.[4] Сматра се да се покретачка снага за формирање ових јата крије у лакшем преживњавању зиме, с обзиром на то да су ове птице осетљиве на хладноћу па међусобно збијање јединки из јата повећава вероватноћу преживљавања током хладних ноћи.[18]
Од јула до фебруара, изван сезоне размножавања, дугорепе сенице формирају већа јата састављена како од породица тако и од несродних јединки, и време проводе заједно. Када сезона размножавања почне, јата се разбијају и птице крећу са припремама за размножавање формирајући моногамне парове.[19] Мужјаци остају на територији на којој су провели зиму, док женке имају тенденцију да одлутају у суседне територије.[4]
Парови чије гнежђење не буде успешно обично показују једну од следеће три реакције: покушају поново, напусте гнездо до краја сезоне, или помогну суседном пару са њиховим леглом. Истраживања су показала да се парови који не успеју да подигну легло деле и помажу око легла својих мушких рођака,[18][20][21] идентификујући се притом вокализацијом.[20] Гнезда у којима нека друга птица помаже често имају већи успех у подизању младих управо због више стопе снабдевања храном и боље одбране легла.[18] По завршетку сезоне размножавања, током јуна и јула, птице поново формирају зимска јата на својим зимским територијама.[4]
-
Дугорепа сеница у лету у Уједињеном Краљевству
-
"Мужјаци се боре за власништво над територијом. Са главе пораженог и умирућег ривала је почупано перје." (Х. Е. Хауард (1920), Territory in Bird Life, стр. 145)
-
Дугорепе сенице које одмарају на врби у „анти-паралелној формацији”
Исхрана
[уреди | уреди извор]Дугорепа сеница је инсективор током целе године. Храни се инсектима и њиховим ларвама, превасходно зглавкарима, и преферира јаја и ларве лептира. Током јесени се повремено храни и биљном храном, као што је семење.[22][23]
Гнежђење
[уреди | уреди извор]У већем делу свог ареала дугорепа сеница је станарица, мада су ретко забележена лутања. Гнезди се у рано пролеће, али израду гнезда почиње још у фебруару. Гнездо прави од маховине, животињске длаке, перја, паучине и сл. Гнезда се налазе углавном у жбуњу и честа су мета предатора. У једном леглу може бити и до 15 јаја. На јајима лежи само женка док јој мужјак у том периоду доноси храну.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ BirdLife International (2016). „Aegithalos caudatus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103871923A87471081.en .
- ^ а б в г д Harrap, S. and Quinn, D. (1996) Helm Identification Guides: Tits, Nuthatches & Treecreepers. Helm Identification Guides.1 ed. London, Christopher Helm (A&C Black)
- ^ а б Gornje Podunavlje - dugorepa senica
- ^ а б в г Gaston, A.J. (1973). „The ecology and behaviour of the long-tailed tit”. Ibis. 115 (3): 330—351. doi:10.1111/j.1474-919X.1973.tb01974.x.
- ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (на језику: латински) (10th изд.). Holmiae:Laurentii Salvii. стр. 190.
- ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 94. ISBN 978-1-4081-2501-4.
- ^ Gesner, Conrad (1555). Historiae animalium liber III qui est de avium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus avium in totidem linguis diversis: & ante illos enumeratio avium eo ordine quo in hoc volumine continentur (на језику: латински). Zurich: Froschauer. стр. 617.
- ^ Aldrovandi, Ulisse (1637). Ulyssis Aldrovandi philosophi ac medici Bononiensis historiam naturalem in gymnasio Bononiensi profitentis, Ornithologiae (на језику: латински). 2. Bononiae (Bologna, Italy): Franciscum de Franciscis Senensem. стр. 715—720 Lib. 17 Cap. 15.
- ^ Willughby, Francis (1676). Ornithologiae libri tres (на језику: латински). London: John Martyn. стр. 176.
- ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 132.
- ^ Gill, Frank; Donsker, David, ур. (2017). „Bushtits, leaf warblers, reed warblers”. World Bird List. v8.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 21. 3. 2018.
- ^ Harrap, S (2018). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E., ур. „Silver-throated Tit (Aegithalos glaucogularis)”. Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions. Приступљено 24. 3. 2018.
- ^ Päckert, M.; Martens, J.; Sun, Y.-H. (2010). „Phylogeny of long-tailed tits and allies inferred from mitochondrial and nuclear markers (Aves: Passeriformes, Aegithalidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 55 (3): 952—967. PMID 20102744. doi:10.1016/j.ympev.2010.01.024.
- ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 133.
- ^ а б Cramp & Perrins 1993, стр. 134.
- ^ „BioRas - Biološka Raznovrsnost Srbije”. Архивирано из оригинала 29. 12. 2016. г. Приступљено 24. 09. 2016.
- ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 138.
- ^ а б в Glen, N.W.; Perrins, C.M. (1988). „Cooperative breeding by long-tailed tits” (PDF). British Birds. 81 (12): 630—641. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 08. 2023. г. Приступљено 21. 12. 2022.
- ^ McGowan, A.; Hatchwell, B.J.; Woodburn, R.J.W. (2003). „The effect of helping behaviour on the survival of juvenile and adult long-tailed tits Aegithalos caudatus”. Journal of Animal Ecology. 72 (3): 491—499. doi:10.1046/j.1365-2656.2003.00719.x .
- ^ а б Hatchwell, J.; Ross, D.J.; Fowlie, M.K.; McGowan, A. (2001). „Kin discrimination in cooperatively breeding long-tailed tits”. Proceedings of the Royal Society of London B. 268 (1470): 885—890. PMC 1088684 . PMID 11370960. doi:10.1098/rspb.2001.1598.
- ^ Sharp, S.P.; Simeoni, M.; Hatchwell, B. (2008). „Dispersal of sibling coalitions promotes helping among immigrants in a cooperatively breeding bird”. Proceedings of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 275 (1647): 2125—2130. PMC 2603207 . PMID 18522914. doi:10.1098/rspb.2008.0398 .
- ^ „Aegithalos caudatus (Long-tailed tit)”.
- ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 136.
Литература
[уреди | уреди извор]- Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ур. (1993). „Aegithalos caudatus Long-tailed tit”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. VII: Flycatchers to Strikes. Oxford: Oxford University Press. стр. 133—145. ISBN 978-0-19-857510-8.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Xeno-canto: audio recordings of the long-tailed tit
- Long-tailed tit videos, photos & sounds on the Internet Bird Collection
- Calls of several long-tailed tits - a British Library sound recording.
- Ageing and sexing (PDF; 1.48 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze Архивирано на сајту Wayback Machine (12. фебруар 2020)