Идеални гас

Из Википедије, слободне енциклопедије

Идеални гасови су гасови који не постоје у природи. Сачињени су од веома ситних честица, молекули идеалног гаса су међусобно удаљени, што доводи до тога да су међумолекуларне силе привлачења и одбијања занемарљиве. Молекули идеалног гаса се ударају са зидовима суда у коме се налазе при чему мењају само правац и смер док има брзина остаје иста, тј.константна: . Дакле, занемарује се интеракција између честица гаса.[1][2] Идеализација има сврху за лакше рачунање физикалнио-хемијских гасних једначина. Стање реалоног гаса описују једначине попут Ван дер Валсове једначине.

Класична термодинамика идеалног гаса[уреди]

Једначина стања идеалног гаса је:

Ова једначина је изведена из:

(за константне T и n);
(за константне P и n); и
(за константне T и P).

Комбиновањем ова три закона може се показати да:

, или
.

Под идеалним условима,  ; те је, .

Унутрашња енергија идеалног гаса је:

где

Да би се прешло са мактроскопских величина (лева страна следеће једначине) на микроскопске (десна страна), користи се

где

Расподела вероватноће честица по брзини или енергији је дата Максвел-Болцмановом расподелом.

Закон идеалног гаса је екстензија експериментално изведених гасних закона. Реални флуиди мале густине и високе температуре опонашају класични идеални гас. Међутим, на нижим температурама и вишим густинама, долази до девијације реалног флуида од понашања идеалог гаса, посебно при кондензацији из гаса у течност, као и при прелазу из гасовитог у чврсто стање. Ова девијатиција се изражава фактором компресибилности.

Извори[уреди]

  1. Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th изд.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393. 
  2. Donald A. McQuarrie; John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st изд.). University Science Books. ISBN 0935702997. 

Литература[уреди]