Мали Пожаревац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Мали Пожаревац
Crkva u Malom Pozarevcu.jpg
Црква у Малом Пожаревцу
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Градска општина Сопот
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1391
Географске карактеристике
Координате 44°33′28″ СГШ; 20°39′09″ ИГД / 44.557833° СГШ; 20.6525° ИГД / 44.557833; 20.6525Координате: 44°33′28″ СГШ; 20°39′09″ ИГД / 44.557833° СГШ; 20.6525° ИГД / 44.557833; 20.6525
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Мали Пожаревац на мапи Србије
Мали Пожаревац
Мали Пожаревац
Остали подаци
Поштански број 11235
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Мали Пожаревац је насеље у Градској општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 1391 становника.

Историја[уреди]

Мали Пожаревац се налази јужно од варошице Гроцке а на северу се граничи са Малом Иванчом . Нема података на основу којих бисмо са сигурношћу могли утврдити старост овога места. По предању, које се очувало, ово је насеље постојало још у 14. веку, јер је из њега „на Косово отишло седамдесет копљеника“. Има тргова који показују да је овде неко старо насеље. Северно од места налази се место Селиште. На овоме је месту раније било село које је „насељено у оно време, када Турци попалили Кокорин“. Ово село је напуштено, веле, због чега се примакну ближе Раљи, на данашње место. Предање вели да је на Столицама било маџарско село, Престолиште. На томе се месту и данас налази на опеке.

Године 1722. у грочанском дистрикту, у нурији раиновачкој, помиње се село Пожаревац, које је тада имало 33 дома. Касније се, у арачким спиковима, помиње Мали Пожаревац, који је имао 1818. године 75 кућа а 1822. године 36 кућа. По попису из 1921. године село је имало 195 кућа са 1176 становника.

По предању село је добило данашње име по пожару. Веле да је у старо доба у близини Раље постојало маџарско село Престолиште, које је за време ратова с Турцима попаљено и остало пусто, док се Срби нису почели насељавати на десној страни Раље. Тада је ту пожар, по чему и место добије име Пожаревац, па је касније, за разлику од вароши Пожаревца, названо Мали Пожаревац.

Село су засновали први досељеници Симићи. Они су из Црне Горе пошли да траже плодну земљу и кад су дошли у Корин, запевао им петао те се они реше и ту остану. После њих су дошли Петровићи из Херцеговине, затим остале породице. Мали Пожаревац има цркву и школу саграђене у 19. веку. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

Овде се налазе Железничка станица Мали Пожаревац и Црква Светог пророка Илије у Малом Пожаревцу.

Демографија[уреди]

У насељу Мали Пожаревац живи 1201 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,7 година (40,6 код мушкараца и 42,7 код жена). У насељу има 469 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године). У овом месту је рођен епископ Тихон Радовановић (1891-1951).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.295
1953. 1.359
1961. 1.455
1971. 1.461
1981. 1.473
1991. 1.472 1.438
2002. 1.479 1.495
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.453 98,24 %
Македонци
  
8 0,54 %
Албанци
  
2 0,13 %
Руси
  
1 0,06 %
Роми
  
1 0,06 %
Мађари
  
1 0,06 %
Југословени
  
1 0,06 %
непознато
  
2 0,13 %


Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.II.(П Николић: околина Беогррада ) и из „Летописа“ села М. Пожареваца, Бр.963.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Коришћена Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812—1927. објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]