Рогача (Сопот)

Координате: 44° 27′ 26″ С; 20° 31′ 19″ И / 44.457333° С; 20.521833° И / 44.457333; 20.521833
С Википедије, слободне енциклопедије
Рогача
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
ОпштинаСопот
Становништво
 — 2011.Пад 953
Географске карактеристике
Координате44° 27′ 26″ С; 20° 31′ 19″ И / 44.457333° С; 20.521833° И / 44.457333; 20.521833
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Рогача на карти Србије
Рогача
Рогача
Рогача на карти Србије
Остали подаци
Поштански број11453
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Рогача је насеље у општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 953 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Село Рогача се налази југозападно од места Сопота. Рогача је старије насеље, али писани подаци о њој постоје тек из почетка 18. века. На карти из доба Аустријске владавине (1718—1739. ) ово је насеље забележено под именом Рогомиз. У првим десетинама 19. века Рогача је улазила у састав Катићеве кнежине и 1818. године имала је 41 кућу, а 1822. године, 46 кућа. Године 1846. Рогача је припадала туријском срезу, имала је 59 кућа и била је „главно место среза туријског“. По попису из 1921. године Рогача је имала 231 кућу са 1344 становника.

За најстарије породице у селу сматрају се: Катићи, потомци Јанка Катића по женској линији, Павићи, Старчевићи, Чекићи, Милосављевићи, Антонијевићи, Стојковићи, Јарановићи, Жујевићи, Николићи и Обрадовићи. Данашњи потомци ових не знају од куда су њихови преци досељени... (подаци крајем 1921. године).[1][2]

Овде се налазе ОШ „Јанко Катић” Рогача, Споменик Космајском партизанском одреду и Надгробни споменик војводи Павлу Цукићу. Црква са костурницом је освећена 20. октобра 1935.[3]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Рогача живи 872 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 45,1 година (43,6 код мушкараца и 46,6 код жена). У насељу има 348 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[4]
Година Становника
1948. 1.762
1953. 1.740
1961. 1.665
1971. 1.380
1981. 1.330
1991. 1.271 1.214
2002. 1.046 1.095
Етнички састав према попису из 2002.‍[5]
Срби
  
1.023 97,80%
Црногорци
  
9 0,86%
Хрвати
  
2 0,19%
Русини
  
1 0,09%
Руси
  
1 0,09%
Роми
  
1 0,09%
Муслимани
  
1 0,09%
Мађари
  
1 0,09%
Македонци
  
1 0,09%
непознато
  
1 0,09%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић. Косамј) и из „Летописа“ општине Рогаче, Бр.30.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935. године Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ "Политика", 21. окт. 1935
  4. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]