Ропочево

С Википедије, слободне енциклопедије
Ропочево
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
ОпштинаСопот
Становништво
 — 2011.Раст 2628
Географске карактеристике
Координате44° 31′ 33″ С; 20° 34′ 18″ И / 44.525833° С; 20.571666° И / 44.525833; 20.571666Координате: 44° 31′ 33″ С; 20° 34′ 18″ И / 44.525833° С; 20.571666° И / 44.525833; 20.571666
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ропочево на мапи Србије
Ропочево
Ропочево
Ропочево на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Ропочево је насеље у општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 2628 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Ропочево се налази северно од среског места Сопота, управо између ова два места нема границе, већ се из једног пролази у друго. Судећи по ископинама које се налазе на месту „Анатеми“, где је по предању некада постојао манастир, овде је свакако још врло рано морало бити насеља.

Прве писане податке о Ропочеву имамо из доба аустријске владавине (1718 — 1739. године) када се ово село помиње под именом Rapaceva (Robotschevo). Тада је у селу било 20 домова. У арачким списковима из првих десетина 19. века помиње се у Вићентијевој кнежини село Ропочево, које је имало 1818. године 46 кућа, а по попису из 1921. године у селу је било 324 куће са 1.953 становника.

Најстарије породице су Ћосовићи (Радовановићи), Обрадовићи и Радосављевићи, чији су преци дошли „од Косова“ и најпре се настанили на месту које се данас зове Старо Село, одакле су доцније прешли на данашња места, затим Ковачевићи и Вилотијевићи. Остале су породице доцније долазиле из разних крајева. До године 1864. село није имало своју школу и те године ју је добило (подаци од краја 1921. године).[1] [2] Црква је грађена од јула 1935,[3] освећена је 1. новембра 1936.[4]

Ропочево се стопило са суседним насељем Сопот и престало је формално да постоји.[5]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Ропочево живи 1830 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,4 година (38,1 код мушкараца и 40,7 код жена). У насељу има 718 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,29.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 2.247
1953. 2.251
1961. 2.179
1971. 2.062
1981. 1.869
1991. 2.004 1.952
2002. 2.363 2.444
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
2.294 97,07%
Југословени
  
14 0,59%
Роми
  
9 0,38%
Македонци
  
4 0,16%
Црногорци
  
3 0,12%
Бугари
  
3 0,12%
Чеси
  
1 0,04%
Хрвати
  
1 0,04%
Румуни
  
1 0,04%
непознато
  
3 0,12%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић: Космај Смедеревско подунавље и Јасенице и из „Летописа“ општине ропочевачке, Бр.37
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1999) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ "Политика", 29. јул 1935
  4. ^ "Политика", 2. нов. 1936
  5. ^ Васиљевић, Бранка (6. 10. 2019). „Сакуља и Ропочево избрисани с мапе града”. Политика. Приступљено 7. 10. 2019. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. објављено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]