Стојник (Сопот)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојник
Serbian Orthodox Church in Stojnik.jpg
Црква у Стојнику
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Градска општина Сопот
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 567
Географске карактеристике
Координате 44°30′35″ СГШ; 20°29′25″ ИГД / 44.509666° СГШ; 20.490333° ИГД / 44.509666; 20.490333Координате: 44°30′35″ СГШ; 20°29′25″ ИГД / 44.509666° СГШ; 20.490333° ИГД / 44.509666; 20.490333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Стојник на мапи Србије
Стојник
Стојник
Остали подаци
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Стојник је насеље у Градској општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 567 становника.

Овде се налази Црква Светог Марка у Стојнику.

Историја[уреди]

Стојник се налази западно од општине Сопот. Стојник је старије насеље. У непосредној близини је Градиште, где се налази на трагове старог насеља. Осим тога, у једном делу села, које се данас зове Старо село, има трагова од неког гробља које зову Гробљице. Пердање вели да је село првобитно било у данашњем Старом Селу, а касније у Дубокој Јами, у изворном делу потока Врбовица, у чијој је близини гробље. На овоме месту биле су стара црква и школа. Предање вели да су се тадашњи становници „због чуме која је свет морила“ преселили на данашње место.

Први писани помен о овоме селу имамо из првих десетина 18.века. На карти из доба Аустријске Србије (1717.-1739.г.) ово је село забележено под именом Stonik и тада је имало 30 кућа. Првих десетина 19. века Стојник је улазио у састав Катићеве кнежине и имао је 1818.г. 38, а 1822.г. 44 куће 1846. село је припадало туријском срезу и имало је 79 кућа.

По попису из 1921.г. Стојник је имао 228 кућа са 1350 становника.

За најстарије становнике сматрају се: Бедићи (Томашевићи) чији је предак Јагар дошао од Сјенице, затим Вукотићи (са разним презименима) чији предак Стојко дошао од Бјелог Поља, и то одмах после Бедића. итд. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

Демографија[уреди]

У насељу Стојник живи 551 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 47,6 година (45,8 код мушкараца и 49,4 код жена). У насељу има 260 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,47.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.493
1953. 1.471
1961. 1.175
1971. 953
1981. 769
1991. 679 675
2002. 642 656
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
631 98,28 %
Бугари
  
2 0,31 %
Црногорци
  
1 0,15 %
Македонци
  
1 0,15 %
Југословени
  
1 0,15 %
непознато
  
1 0,15 %


Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић. Космај) и из „Летописа“ општине Стојник.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани и порекло досељеника
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Коришћена Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812—1927. објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]