Мехмед III

С Википедије, слободне енциклопедије
Мехмед III
Sultan Mehmet III of the Ottoman Empire.jpg
Мехмед III
Пуно имеМехмед од Мурата
Датум рођења(1566-05-26)26. мај 1566.
Место рођењаМаниса
Османско царство
Датум смрти22. децембар 1603.(1603-12-22) (37 год.)
Место смртиИстанбул
Османско царство
ДинастијаCoat of arms of the Ottoman Empire (1882–1922).svg Османска династија
ОтацМурат III
МајкаСултанија Сафије
СупружникСултанија Хандан, Султанија Халиме
ПотомствоАхмед I
Мустафа I
Махмуд
Принц Селим
Принц Сулејман
Принц Џихангир
Принц Осман
Шах султанија
Хатиџе султанија
Ајше султанија
Умигулсум султанија
Хумашах султанија
Бејхан султанија
13. Султан Османског царства
Период16. јануар 1595. — 22. децембар 1603.
ПретходникМурат III
НаследникАхмед I
Tughra of Mehmed III.JPG

Мехмет III (тур. III. Mehmet; 26. мај 156622. децембар 1603), османски султан од 1595. до 1603. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Мехмед се родио као најстарији син султана Мурата III и султаније Сафије. Мехмедова владавина почела је 1595. године, када је имао 28 година. Наследио је свога оца султана Мурата III. Мехмед је озлоглашен зато што је, ступивши на престо, одмах наредио да се погубе деветнаесторица његове браће. Његова мајка, султанија Сафије, имала је јако велики утицај на њега. Живео је сарајским животом и није много учествовао у спољној политици, те је о томе бригу водила његова мајка Сафије. За време његове владавине није било значајнијих војних сукоба осим побуна у властитим редовима и борби против Хабзбурга по Мађарској. Као владар био је веома окрутан, а врхунац његове окрутности био је када је наредио погубљење свог најстаријег сина Махмуда.

Мехмед III је преминуо 22. децембра 1603. године.[тражи се извор]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Султан Мехмед је рођен за време владавине свог прадеде султана Сулејмана I, 1566. године. Он је био син тадашњег Принца Мурата (Мурат III касније), и унук Сулејмановог престолонаследника Селима II. Сулејман Величанствени је умро исте године када је Мехмед рођен, а на престо је ступио Мехмедов деда Селим II, Селим је умро када је Мехмед имао 8 година, и као резултат тога на престо беше дошао његов отац Мурат III. Већ 1582. године, Мехмед је именован као санџак-бег Манисе, и напустио је Истанбул. Његова тетка Гевхерхан му је исте године поклонила конкубину Хандан-хатун. Док је живео у Маниси наредних четрнаест година, поред Хандан, касније је имао и конкубину Халиме. Током 1594. године, султану Мурату се није свидела Мехметова популарност међу јањичарима. Сафије, поред свих напора да смири султана, је послала сину писмо у Маниси да буде опрезан на сваком кораку и упозорила га је да га султан можда погуби.

Владавина[уреди | уреди извор]

Султан Мехмед III постаје озлоглашен у Османској историји због тога што је побио деветнаесторицу своје браће, да обезбеди своју власт. Осим тога, све конкубине које су биле трудне са његовим оцем су стављене у врећу бачене у Босфор по његовом наређењу. Све њих задавили су Мехмедови глувонеми џелати.

Мехмед III био је конзервативнији од свога оца, султана Мурата III. Његова владавина означила је уметнички патронат, почевши да гради минијатуре својих претходника. Његова владавина, видно није имала веће застоје за опадање Османског царства. Мехмед није био заинтересован за ратовање, те се углавном трудио да има мирне односе са околним земљама.

Он није наследио осећај за одговорност од свог оца, па је управљање харемом и владом оставио својој мајци Султанији Сафији, која је за време његове владавине била Мајка Султанија имала сву моћ у држави, као и велики број везира, паша, ага и бегова под њеним утицајем. Чак и сам Мехмед био често под утицајем своје мајке. На њен наговор убио је принца Махмуда, сопственог сина. Султанија Сафије имала је огромно богатство и веома велики утицај.

Његов први велики проблем је био ривалитет између два његова везира Сердар Ферхад-паше и Коџа Синан-паше, као и њихових присталица. Како је Коџа Синан-паша имао више присталица, убедио је султана у непочинства Ферхат-паше, па га је султан разрешио дужности и касније осудио на смрт.[тражи се извор]. Како је Ферхат-паша био ожењен ћерком султаније Сафије Хумашах, султанија Сафије је покушала заједно са супругом њене млађе ћерке Ајше да убеди султана да поштеди Ферхата, али безуспешно.

Рат са Аустријом[уреди | уреди извор]

Мехмед III прихвата предају Егера, 1596 год.

Главни догађај његове владавине био је аустро-турски рат у Мађарској (1593—1606). Османски порази у рату су изазвали султана Мехмеда да и сам преузме личну команду над војском, он је био један од првих султана који се прикључио бици, пратећи Сулејмана I. Османлије су освојиле Егер 1596. год. Након саслушања приступа Хабзбурга, Мехмед је хтео да отпусти војску и врати је у Истанбулу. Међутим, Османлије су коначно одлучиле да се суоче са непријатељима и победиле Хабзбуршке и Трансилванијске снаге у бици код Кересзтеса (позната у турској и као Битка код Хаџова), током које је Султан морао да се повуче бежећи из поља у пола битке. По повратку у Истанбул, Мехмед је рекао својим везирима да ће поново отићи у војни поход. Следеће године, млетачки бајло је у Истанбулу приметио да су лекари изјавили да Султан не може да иде у рат због његовог лошег здравственог стања, а разлог тога је највероватније што му се нешто налазило у јелу и пићу.

Као награда за своје услуге у рату, Џигалазад Јусуф Синан-паша је постављен за великог везира око 1596 год. Међутим са притиском суда и његове мајке, Мехмед је поново дао позицију Дамат Ибрахим-паши.

Џелали побуна[уреди | уреди извор]

Други велики догађај његове владавине биле су Џелали побуне у Анадолији. Карајазиџи Абдулхалим, бивши османски званичник, је заузео град Урфа (данас Шанлијурфа) и прогласио себе за Султана 1600 године. Гласине о његовом захтеву прошириле су се и у Истанбулу, па све до Мехмедових ушију, чувши вест, Мехмед је наредио побуњеницима да растерају и удаве Абдулхалима. 1601 године, Абдулхамил је побегао близу Самсуна, након што је поражен снагама Сокулузаде Хасан-паше, гувернера Багдада. Међутим, његов брат, Кафе Хасан је убио Хасан-пашу, и поразио његове трупе под командом Хадим Хусрев-паше. Затим су марширали до Кутахје, заробивши град и спаливши га.[тражи се извор]

Односи са Енглеском[уреди | уреди извор]

Године 1599, која је била пета година Мехмедове владавине, енглеска краљица Елизабета I послала је конвој поклона Мехмеду и Османској престоници. Ови поклони су првобитно били намењени за Мехмедовог претходника, Мурата III, који је умро пре него што су стигли. Укључено у овим даровима био је велики драгуљ-студед, који је, како се говорило имао моћ исцељења и љубави. Такође, међу Енглеским поклонима био је и церемонијални тренер, у пратњи писма које је Краљица послала Мехмедовој мајци Сафији. Ови поклони били су за циљ да учврсте односе између две земље, ослањајући се на трговинском споразуму који је потписан у 1581, који је такође дао Енглеским трговцима приоритет у Османској држави. Османлије су негде потписали савез са Енглезима када им је била потребна помоћ у борби против Шпанаца, а сумња се да су до краја царства остали у добрим односима.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Мехмед је рођен у Маниси, као син султана Мурата III, кога је наследио 1595. године. Његова мајка је била Султанија Сафија, вероватно Албанка из Дукађини.[1]

Мехмед је оженио Султанију Хандан, која је била Гркиња, а са њом је имао наследника Ахмеда I, три принца који су умрли као деца и три ћерке, Хумашах, Ајше и Умигулсум. Он је такође оженио и Султанију Халиме, ћерку Акуџ-бега, са којом је имао два сина Мустафу I и Махмуда, као и ћерке Хатиџе и Шах.

Иако је био најозлоглашенији владар у историји Османског царства, чињеница је да је Мехмед III био велики покровитељ уметности. Он је на свом двору окупљао разне уметнике из исламског света, као и из Европе.[тражи се извор]

Убиство принца Махмуда[уреди | уреди извор]

Најстарији Мехмедов син, Принц Махмуд, беше задављен око 1603. године, мало пред смрт Мехмеда, највиша особа која је имала утицаја у овоме била је Мехмедова мајка Султанија Сафија, пошто са султанијом Халиме, Махмудовом мајком, није била у добрим односима, а ако би Махмуд постао султан, онда би харем припао његовој мајци. Зато је наговорила сина Мехмеда да га погуби, лажући га да ће га Махмуд свргнути с трона. Султанија Сафије је све толико добро изрежирала да је било неминовно да султан поверује у то. Мехмед је у све то поверовао, па је 1603. године наредио погубљење свој најстаријег сина Махмуда. Након Махмудове смрти, наследно право на султанат припало је његовом другом сину, Ахмеду.

Смрт[уреди | уреди извор]

Мехмед је преминуо 22. децембра 1603. године, а разлог његове смрти је тровање. Према неким изворима, док се враћао у своју палату, један старац је Мехмеду пресрео пут говорећи му како ће га смрт убрзо снаћи и да ће се грчити од болова, од тог тренутка Мехмеда је обузео страх, те је избегавао да једе и пије, и на крају је умро. После њега, на престо је ступио његов четрнаестогодишњи син Ахмед I.[тражи се извор]

Породица[уреди | уреди извор]

Супруге

  • Султанија Хандан — Мајка Ахмеда I, принчева Селима, Сулејмана и Османа, и султанија Хумашах, Ајше и Умигулсум
  • Султанија Халиме — Мајка Мустафе I, принца Махмута, и султанија Хатиџе и Шах
  • непозната конкубина — умрла 1598. од куге заједно са својим сином
  • непозната конкубина — мајка принца Џихангира и султаније Бејхан

Мушка деца

  • Принц Махмуд (1587 — 7. јун 1603), погубљен по Мехмедовом наређењу, син са Халиме
  • Ахмед I (18. април 1590 — 22. новембар 1617), наследио престо после Мехмедове смрти, син са Хандан
  • Мустафа I (1601 — 20. јануар 1639), наследио престо после Ахмедове смрти, син са Халиме
  • принц Селим (1585 — 20. април 1597) - умро од куге 1597, син са Хандан
  • принц Сулејман (1594 — 1602), син са Хандан
  • принц Осман (1597 — 1601), син са Хандан
  • принц Џихангир (1599 — 1602)
  • принц ...(1598 — 1598), син са непознатом конкубином, умро од куге 1598, заједно са мајком.

Женска деца

  • султанија Хумашах (Маниса, 1583 — Истанбул, након 1649):
  • султанија Шах (Маниса, 1591 — Истанбул, 1623)
  • султанија Ајше (Маниса, 1588 — Истанбул, 1628)
  • султанија Хатиџе (Маниса, 1589 — Истанбул, 1613):
  • султанија Умигулсум (након 1592 — Истанбул, пре 1662)
  • султанија Бејхан (Истанбул, 1598 — Истанбул, пре 1670): ћерка непознате конкубине. Из поклона дубровачких поликсара 1642. забележена је као супруга Лефкели Мустафа-паше, који је умро 1648. године. Примила је дарове и 1662. године као удовица. У наредним писмима дубровачких поликсара из 1670. није поменута.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Сулејман I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Селим II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Султанија Хурем
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Мурат III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Султанија Нурбану
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Мехмед III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Султанија Сафије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pierce 1993, стр. 94.

Литература[уреди | уреди извор]


Претходник: турски султан
15951603.
Наследник: