Мирослав Завидовић

Мирослав Захумски
Мирослављево јеванђеље, прва страна
Лични подаци
Датум рођења	пре 1113.
Место рођења	Рибница, Краљевина Дукља
Датум смрти	1190.
Место смрти	Великожупанска Србија
Супружник	сестра бана Кулина
Потомство	Тољен, Андрија Мирослављевић, Петар Мирослављевић
Родитељи	Завида непознато
Династија	Завидовићи
Хумски кнез
Период	око 1162. — око 1190.
Претходник	Деса
Наследник	Растко Немањић

Мирослав Захумски или Мирослав Хумски (ум. 1196. или 1199.), такође познат и као Мирослав Завидовић или Мирослав Завидић, био је велики кнез Захумља, односно Хумске земље, средњовековне српске области која се простирала у приморским областима између Дубровника и неретванске Крајине, са седиштем у Стону. Првобитно је био удеони кнез у западним (полимским и подринским) областима Великожупанске Србије, које је добио на управу већ око 1165. године, за време владавине старијег брата, великог жупана Стефана Тихомира. Недуго потом, већ током првих година владавине млађег брата, великог жупана Стефана Немање (1166-1196), када је дошло до првог знатнијег проширења српске великожупанске државе, Мирослав је добио на управу и Захумље, са неретванском Крајином. Тим областима је управљао до краја живота, у последњој деценији 12. века.

Био је син српског властелина Завиде и старији брат великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Био је био ожењен сестром босанског бан Кулина. Потомци кнеза Мирослава имали су значајну улогу у политичком животу Захумља током 13. века и касније. Био је ктитор манастира Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу. Наручио је писање чувеног Мирослављевог јеванђеља.

Кнез Мирослав у историографији

Попречни пресек цркве Светих апостола Петра и Павла, задужбине кнеза Мирослава.

Брат Стефана Немање привлачио је пажњу историчара још у 19. веку. Љубомир Ковачевић се први опширније бавио његовим ликом у чланку "Запон хумског кнеза Петра". Неколико година касније, Иларион Руварац је у Годишњици Николе Чупића (бр. 10) објавио чланак "Мирослав, брат Стефана Немање", у коме је изложио њему познате биографске податке хумског кнеза, на основу тада познатих историјских извора. Константин Јиречек је 1892. године писао о Тољену, сину кнеза Мирослава. Исти аутор касније уноси познате податке о Мирославу у своју чувену "Историју Срба". Средином 20. века Михаило Динић је српској науци представио три нова документа из најраније историје Немањића, који су бацили нешто више светла на хумског кнеза Мирослава. Нови резултати ушли су у први том "Историје српског народа", који је уређивао Сима Ћирковић. У свом делу "Хумска земља у средњем веку", Синиша Мишић је допунио ова сазнања.

Порекло и младост

Стефан Немања, фреска у Студеници.

О детињству и младости кнеза Мирослава не зна се ништа. Порекло кнеза Мирослава, као и Стефана Немање, предмет је бројних расправа у науци. Читава библиотека радова о пореклу оснивача Немањића изродила је низ теорија. Данас се готово једногласно сматра да је Стефан Немања, а самим тим и Мирослав, био син Завиде. Међутим, док се у Немањино порекло од Завиде у почетку сумњало, да Мирослав потиче од овог владара није било места сумњи. Два историјска извора сведоче о Завидином очинству. Први је помен Завиде у Мирослављевом јеванђељу, чију је аутентичност коначно доказао Владимир Ћоровић. Други историјски извор представља ктиторски натпис кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму. Забуну је стварало то што је у неким старим српским летописима Немања навођен као син кнеза Мирослава. Међутим, бројни документи из периода Стефана Немање то оповргавају.

Година рођења кнеза Мирослава такође није позната. Будући да је он, уз Тихомира и Страцимира, био старији брат Стефана Немање, морао је бити рођен пре 1113. године, када је, према писањима Светог Саве, рођен Стефан Немања. Идентитет Мирослављеве мајке није познат. Завида је био сродник владајуће српске династије Вукановића. У немирним временима друге деценије 12. века у Великожупанској Србији, изазваних борбама око престола, отац му се склонио у Дукљу. Завида се са Немањом касније вратио у Рас. Са њима су дошли и Тихомир, Страцимир и Мирослав. Тибор Живковић је овај догађај хронолошки сместио у тридесете године 12. века, мада данас постоје и другачија мишљења.

Долазак на власт

Није позната ни година Мирослављевог доласка на власт у Хуму. Он је свакако био кнез у време сукоба између Немање и Тихомира. Будући да хронолошке податке из времена Немање добијамо из његових биографија, пре свега из житија које је саставио Свети Сава, оне представљају и главни извор за проучавање живота кнеза Мирослава Хумског. Хронолошким проблемом Немањиног доласка на власт у скорије време бавио се Срђан Пириватрић. Он је дао и преглед дотадашње литературе. Хронолошки подаци Светог Саве упућују на 1158/1159. годину као годину Немањиног доласка на власт. Међутим, они се не могу узети као апсолутно прецизни.

Изворима је добро поткрепљена претпоставка да је Мирослав дошао на власт почетком 1160-тих година. Миодраг Марковић је детаљно образложио датирање његовог ктиторског натписа у цркви Светог Петра на Лиму у 1161/1162. годину.

Хиландарски летопис бележи да је Немања дошао на власт током 24. године владавине византијског цара Манојла Комнина, што се пада у 1165/1166. годину. Након тога следи белешка да је у то време његов брат Мирослав био кнез у Хумској земљи, док су Далмацију држали Грци. Вредност ове информације за датирање почетка владавине кнеза Мирослава уочио је Небојша Порчић.

Сукоб Тихомира и Немање

Хумска земља у саставу државе Стефана Немање.

Немањин сукоб са браћом довољно је познат историјској науци. Оснивач династије Немањића је као удеони кнез владао жупама Топлица, Ибар, Расина и Реке. Уколико се хронолошки подаци Светог Саве узму као исправни, он је овим земљама управљао током периода владавина жупана Уроша II, Десе и Тихомира. У периоду између 1158. и 1165. године дошло је до сусрета Немање и византијског цара Манојла I Комнина. Византијски цар доделио је Немањи на управу област Дубочицу (данашњи Лесковац) и одликовао га "царским сном". Био је то начин византијског цара да унесе раздор међу браћом, подржавши онога ко је у том тренутку имао најмање легитимитета да понесе великожупанску титулу. Срђан Пириватрић смешта почетак краткотрајне владавине кнеза Тихомира као великог жупана у 1165. годину. Историјско дело Јована Кинама доноси информацију да је у саставу византијске војске која је 1166. године кренула на Мађаре, под вођством Андроника Контостефана, учествовао и одред великог жупана Србије.

Повод за Немањин сукоб са браћом је градња манастира Светог Николе у Куршумлији и Пресвете Богородице на ушћу Косанице у Топлицу. Био је то израз којим је Немања показао своје претензије над великожупанском титулом. Тиме је он отворено оспорио власт свога брата Тихомира. Мирослав Хумски је присуствовао састанку на коме је Немања ухваћен и затворен у пећини крај Раса. Заробљеништво није трајало дуго, будући да се помоћу присталица Немања успео ослободити и покренути рат против браће. Мирослав је, заједно са Страцимиром и Тихомиром, побегао у Византију. Година одсудне битке код Пантина различито је навођена. Јованка Калић сматрала је да је до ње дошло 1168. године. Тихомир је погинуо удавивши се у Ситници, док су се Мирослав и Страцимир повукли са бојног поља. Манојло се измирио са браћом и оставио их на власти као удеоне кнежеве.

Заједнички ратови Мирослава и Немање

Споменик српско-немачком пријатељству поводом састанка Фридриха Барбаросе и Стефана Немање, Ниш.

Дубровачки извори помињу Мирослава као Немањиног најближег сарадника још пре него што је Немања 1177. године напао Дубровачку републику. Лукаревић, са друге стране, приповеда о Немањином и Мирослављевом освајању Дријева око 1172. године. Византијски историчар Никита Хонијат помиње Немањин поход на Хрватску, у склопу млетачко-византијског рата (1171-1172). Љубомир Ковачевић је сматрао да је управо Мирослав био предводник похода усмереног према области Омиша. Ова претпоставка изнесена је још пре него што су биле познате Лукаревићеве повеље које би јој могле дати потврду.

Мирослав је 1181. године навукао на се прекоре папске курије и осуду од стране папиног легата Теобалда, због тога што је узео заштиту неретљанске Качиће, који беху каменовали на смрт сплитског надбискупа Рајнерија, и што је задржао за се бискупов новац. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне места у некадашњим катедралним седиштима његове области.

Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију сведочи о нападима Стефана Немање на град Бар 1183/1184. године. Будући да је тада Немања, у садејству са угарским краљем Белом III, ратовао против Византијског царства, ослабљеног након смрти Манојла I и доласка малолетног Алексија II на власт, не изгледа вероватно да би у истом тренутку он могао ратовати и у Поморављу и у Приморју. Стога Ивана Равић износи претпоставку да су терет борби на Приморју преузели управо Мирослав и Страцимир. Мирослав био тако био вођа српског напада на Бар. На претпоставку упућује и познати одељак Гргуровог писма Гвалтерију, где каже да је дукљански кнез Михаило ab avunculis molestatus, тј. њега су притискали ујаци.

Рат против Дубровника

Мирослав и Страцимир предводили су два српска напада на Дубровачку републику, током 1184. и 1185. године. Податке о овим борбама сачували су дубровачки архиви. Био је то први покушај српске државе да заузме богати трговачки град. Мирослав Завидовић је прикупио копнену војску, али Немањина браћа нису располагала довољним бројем бродова. Дубровачка таласократија спасла је град освајања. До поморске битке Дубровчана и Мирослављеве флоте дошло је код села Пољица, прекопута острва Колочепа, 18. августа 1184. године. Она је завршена потпуним поразом кнеза Мирослава. На исти начин је убрзо завршила и флота кнеза Страцимира, при нападу на Корчулу. Корчула је по традицији припадала хумском кнезу Мирославу. Мавро Орбин пише да је напад уследио пошто становници острва нису поштовали Мирослављева права. Дубровчани су помогли Корчулане да спале српске бродове, што је онемогућило освајање острва. Потом су поведени преговори.

Рат је обновљен 1185. године. Мирослав је предводио копнени напад на Дубровник. Дубровачки извори бележе да је Мирослав водио десетине хиљада војника, што не може одговарати истини. Иако је Мирослав спалио околину града, градске бедеме није имао шансе пробити. После недељу дана опсаде, 7. јула 1185. године, Мирослав је напустио околину Дубровника. Мировни споразум између Стефана Немање и Дубровчана закључен је следеће године. На сличан начин доживеће неуспех и напад краља Уроша на Дубровник у 13. веку.

Сусрет са Фридрихом Барбаросом

Немачки цар Фридрих Барбароса (владао 1152-1190.)

Мирослав Завидовић се поново среће у историјским изворима приликом састанка светоримског цара Фридриха I Хоенштауфена са Стефаном Немањом у Нишу. Реч је о науци добро познатом догађају, који се десио приликом проласка војске немачког цара која се кретала ка Светој земљи. Пад Јерусалима 1187. године у руке ајубидског владара Саладина, након уништења јерусалимске војске у бици код Хитина, довела је до избијања Трећег крсташког рата. У њему су узели учешћа најмоћнији монарси тадашње Европе, попут Ричарда I Плантагенета, Филипа II Августа и Фридриха Барбаросе. Крсташка армија немачког цара била је најбројнија и кретала се тзв. балканском рутом, којом су прошли и учесници Првог крсташког рата. Анали Келна бележе да је 25. децембра 1188. године у Нирнберг дошло посланство српског великог жупана, који су цару пренели жеље свог господара да угости домаћина у граду који жели учинити престоницом свога краљевства. Преко Угарске, крсташка војска доспела је на територију данашње Србије и, преко Београда и Браничева, пристигла у Ниш. До састанка је дошло 27. јула 1189. године. Фридриха су дочекали Стефан Немања и његов брат Страцимир. Мирослава помиње немачки хроничар Ансберт. Након размене поклона, Немања је Фридриху понудио војну сарадњу против византијског цара Исака II Анђела. Ансберт помиње да су Немања и Страцимир, заједно са њиховим трећим братом Мирославом (tertio fratre suo Mercilao) заузели "мачем и стрелама" град Ниш и узели Византинцима сву земљу до Сердике (Софије). Цар је учтиво одбио Немањину понуду, не желећи да се беспотребно сукобљава са хришћанима.

Потом су Страцимир и Немања изашли са другом понудом. Она је предвиђала брак између ћерке Бертолда, маркгрофа Истре и "војводе Далмације, такођезване Хрватска или Меранија" и сина њиховог брата Мирослава, кнеза Хума (лат. comitis et principis Chelmenie), односно области које су се граничиле са Бертолдовим. Бертолд од Андрекса се заклео да ће се његова ћерка на дан Светог Ђорђа (24. април 1190) удати на Истри за Мирослављевог сина "Тохуа" (iuveni Тohu). Заузврат, Тоху је имао наследити свог оца у Хуму, са чим су се Немања и Страцимир сложили. Бертолд од Андекса припадао је породици Вителсбах, једној од најмоћнијих у царству. Његове области налазиле су се у суседству Немањиних. У томе је лежао и значај овог брака. Константин Јиречек је идентификовао такозваног сина Тохуа са Мирослављевим сином Тољеном. Мајка му је била сестра босанског бана Кулина. Сам Мирослав није био присутан на састанку, те се радило о закључењу брака у одсуству. Изгледа, међутим, да брак никада није био закључен. Фридрихов поход је пропао након цареве погибије у реци.

Крај Мирослављеве владавине

Старија историографија без резерве је прихватила став да је Мирослав владао Хумом до своје смрти, до које је дошло између 1196. и 1199. године. Средином 20. века, међутим, појавила се повеља којом је Немања допуштао Сплићанима да слободно долазе у моју земљу "и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вука у Зету". Услед ових података јавило се мишљење да је Немања 1190. године одузео Мирославу Хумску земљу и поверио је на управу најмлађем сину Растку, у монаштву познат као Свети Сава. Растко је Хумом владао око две године, пре него што је отишао на Свету Гору. Веродостојности овој претпоставци доприносио је и уговор кога је Мирослав 17. јуна 1190. године склопио са Дубровчанима преко својих посланика, а из кога се сазнаје да се он тада није налазио у својој земљи. Најопширнија тачка уговора предвиђа под којим условима би се Мирослав могао склонити у Дубровник. Податак Јакова Лукаревића из 1194. године говори да је Стефан Првовенчани свргнуо са власти у Хуму извесног Пердику и поставио свог рођеног брата Радослава. Сви ови подаци говоре да је Мирослав владао у Хуму најкасније до 1190. године, када му се губи траг. Поједини историчари претпостављају да се Мирослав ипак налазио на челу Хума у време доласка Првовенчаног на српски престо. Он се могао вратити у своју земљу након Растковог замонашења.

Запон (копча) Мирослављевог сина Петра.

Међутим, ниједан извор не помиње сукоб између Немање и Мирослава око 1190. године. Видели смо како је неколико месеци раније Немања у име свога брата закључио споразум о склапању брака између Тољена и ћерке меранијског грофа. Папа Климент III је 25. новембра 1189. године адресирао једно своје писмо на име све тројице браће заједно. Небојша Порчић претпоставља да разлог због кога је Мирослав тражио азил у Дубровнику није био неки сукоб са братом, већ страх од византијске одмазде. Наиме, након пропасти крсташке војске Фридриха Барбаросе очекивао се напад Византије на Србију, до кога је заиста и дошло. Могуће је, такође, да је одредба о азилу само део дипломатичког формулара, будући да се среће и у каснијим сличним документима. Аутентичан потпис кнеза Мирослава на дну уговора доказ је да је документ безбедно стигао до кнеза, а потом назад у Дубровник. Чак су изнесене сумње у Расткову управу над Хумом. Прихватајући ову тезу, Мирослав је владао Хумом непрекидно до своје смрти.

Након Мирослава, у Хуму се код Лукаревића јавља извесни Пердика, кога Орбин назива Петром. Сумња се да је у одређеном тренутку дошло до сукоба Петра и Стефана Првовенчаног, што помиње Лукаревић, додуше са нетачном хронологијом. У сваком случају, Расткова управа над Хумом није довољно потврђена у изворима. Он је могао владати и неким делом Хума, који није потпадао под Мирослављеву власт. Такво решење наговештава и Мавро Орбин, који казује да је Мирослав владао у Хуму заједно са својим братом Страцимиром. Будући да Страцимир није имао потомака, Растко га је могао наследити на том делу Хума.

Година смрти кнеза Мирослава

Година смрти кнеза Мирослава није позната, али се могу поставити хронолошке границе. Два историјска извора сведоче да је Мирослав умро између 1196. и 1199. године: 1) повеља краља Уроша I Хумској епископији из 1260. године; 2) писмо Немањиног најстаријег сина Вукана папи Иноћентију III из 1199. године. У првом документу помиње се златопечатни хрисовуљ кога је Стефан Првовенчани по доласку на власт 1196. године издао своме стрицу. У другом документу Мирослав се помиње као покојни.

Потомство

Печат кнеза Андрије

Мирослав је био ожењен ћерком босанског бана Кулина, чије име није познато. Са њом је имао неколико потомака. Мавро Орбин пише о Мирослављевом наследнику Петру, који је након његове смрти протерао удовицу и десетогодишњег сина Андрију, и заузео Хумску земљу. Убрзо је Стефан Првовенчани покренуо поход на Хум, потиснуо Петра западно од реке Неретве и поделио источни део доделивши Андрији јужне, а своме сину Радославу северне крајеве. У историографији се појавило мишљење да је Петар био син кнеза Мирослава. Као доказ се сматрао податак Томе Архиђакона који помиње Тољена, нећака кнеза Петра, који је узнемиравао Сплићане после 1227. године, а умро 1239. године. Тољена такође и Андрија, који је засигурно био Мирослављев син, помиње као нећака. Из тога се претпостављало да су Петар и Андрија били браћа. Андрију као Мирослављевог сина помињу и Мавро Орбин и Лукаревић. Међутим, данас се Тољен из 1227. године не идентификује са Тољеном из 1189. године. Између та два помена прошло је много година, док је име Тољен било често у тадашњој Србији. Стога су претпоставке да су Тољен и Петар Мирослављеви синови недовољно поткрепљене.

Задужбине и споменици писмености

Ктитирски натпис кнеза Мирослава у |цркви Светог Петра у Бијелом Пољу.

Главни чланак: Мирослављево јеванђеље

Иза кнеза Мирослава остале су цркве задужбине као и бројни споменици писмености. Међу њима се свакако истичу ктиторски натпис на његовим задужбинама, цркви Светог Петра на реци Лиму, у данашњем Бијелом Пољу и цркви Св. Козме и Дамјана на реци Буни (тзв. Благајски натпис ). Наручилац је израде Мирослављевог јеванђелистара, који важи за најлепшу српску и јужнословенску рукописну књигу у средњем веку. Доба кнеза Мирослава, осим војних похода, карактерише и својеврсни културни препород, који се највише огледа у одбацивању страог грчког и латинског језика и писма, и у коришћењу народног језика и писма, не само у службеним документима већ и у верској, односно црквеној пракси. Ппетпоставља се да управо из тог доба, односно из друге половине 12. века, потиче и Хумачка плоча, као и Надгробна плоча жупана Грда.

Види још

• Захумље
• Захумљани
• Историја Срба у средњем веку
• Хумска епархија
• Манастир Богородица Стонска
• Црква Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу

Литература

• Андрејић, Живојин (2003). „Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање”. Новопазарски зборник. 26 (2002): 37—84. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник. 
• Динић, Михаило (1935). „Дубровачки трибути: Могориш, Светодмитарски и Конавоски доходак, Провижиун браће Влатковића”. Глас Српске краљевске академије. 168: 203—257. 
• Динић, Михаило (1955). „Три повеље из исписа Ивана Лучића”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 3: 69—94. 
• Динић, Михаило (1967). Хумско-требињска властела. Београд: Српска академија наука и уметности. 
• Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархиског властелинства”. Историски часопис. 9—10 (1959): 79—95. 
• Исаиловић, Невен (2021). „Хум и Хумска земља у титулатури средњовековних владара и великаша” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније. Бања Лука: Филолошки факултет; Филозофски факултет. стр. 13—37. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Калић, Јованка (1970). „Српско-византијски сукоб 1168. године”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 193—204. 
• Калић, Јованка (1981). „Борбе и тековине великог жупана Стефана Немање”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 251—262. 
• Ковачевић, Љубомир (1884). „Запон Хумског кнеза Петра”. Старинар. 1: 110—118. 
• Ковачевић, Љубомир (1900). „Неколика питања о Стефану Немањи: Прилог критици извора за српску историју ХII. века”. Глас СКА. 58: 1—108. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Љубинковић, Радивоје (1959). „Хумско епархиско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу” (PDF). Старинар. 9—10 (1958-1959): 97—124. 
• Марковић, Миодраг (2012). „О ктиторском натпису кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму” (PDF). Зограф: часопис за средњовековну уметност. 36: 21—46. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Пириватрић, Срђан (1991). „Прилог хронологији почетка Немањине власти”. Зборник радова Византолошког института. 29-30: 125—136. 
• Пириватрић, Срђан (2011). „Манојло I Комнин, царски сан и самодршци области српског престола” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 48: 89—118. 
• Порчић, Небојша (2016). „Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 203—220. 
• Порчић, Небојша (2017). Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама: Доба Немањића. Београд: Балканолошки институт. 
• Равић, Ивана (2010). „Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију: Прилог датирању Немањиног напада на градове у Дукљи”. Стари српски архив. 11: 189—196. 
• Радојичић, Ђорђе С. (1958). „Завида, отац хумског кнеза Мирослава”. Јужнословенски филолог. 22 (1-4): 255—261. 
• Стојановић, Љубомир (1913). „Гробни натпис требињског жупана Грда XI-XII века”. Јужнословенски филолог. 1: 104—106. 
• Узелац, Александар (2018). Крсташи и Срби (XI-XII век) (PDF). Београд: Утопија. 
• Јиречек, Константин Тољен, син кнеза Мирослава Хумског, 1959 . Зборник Константина Јиречека 1, 433-443.
• Руварац, Иларион Мирослав, брат Стефана Немање, 1888 . Годишњица Николе Чупића 10, 65–68
• Фејић, Ненад Један поглед на ратове Дубровника, 2008 . Историски часопис : орган Историског института САН, Књ. 56, 117-151
• Грусе, Рене (2004). Крсташка епопеја. Сремски Карловци; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића

Спољашње везе

• Хроника Мирослављевог јеванђелистара: У почетку беше реч (Документарни филм - Званични јутјуб канал)