Житије Светог Симеона

Житије Светог Симеона од Саве Немањића представља једно од најранијих и најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности. По својој текстуалној структури није посебно дело, већ једна од почетних глава Студеничког типика, чији се оригинал чува у Националном музеју у Прагу под сигнатуром IX H 8 — Š10^[1].

Историја[уреди | уреди извор]

Сава је ово своје дело писао у два маха. Први пут (између 1200. и 1205.) у врло кратком облику (ограничено на историјат Симеоновог доласка на Свету гору и сажето казивање о његовој смрти) у другој и трећој глави Хиландарског типика, којег је почео да саставља одмах после смрти Св. Симеона 1199. г. Други пут (1208) много опширније пише Живот Господина Симеона у оквиру Студеничког типика , који је стварао у својој студеничкој испосници. Сматра се да су ова два типика готово истоветни^[2] па отуд закључак о сродности и повезаности две верзије Житија Св. Симеона. Пишући ово своје дело, Сава се, говорећи у почетку о Немањи као владару, обилно користио Немањином повељом манастиру Хиландару, из које је преписао читаве ставове.

О књижевном делу[уреди | уреди извор]

Иако је по обиму мало и скромно, Савино дело се одликује лаким и живим излагањем, јаким драмским описима и проживљеном осећајношћу^[3]. У науци је препознато да се ради о ктиторском и по свом саставу опширном (или обимном) житију — не о краћем, пролошком. По узору на византијске предлошке чију традицију следи, и ово житије приказује образац светачког живота и понашања, те су сви биографски подаци подређени функцији текста да охрабри манастирски колектив у истрајавању у вери, те да, као култни спис, шири култ овог свеца.^[4] Ово житије се по обичају и данас чита у манастирским трпезаријама на дан свечевог представљања, тј. 26. фебруара по грегоријанском календару, а тиме се потврђује континуитет изванредне популарности овог жанра која је постојала у средњем веку.

Права књижевна природа Савиног рада се разоткрива у његовим житијним и песничким саставима, који, сваки у своме жанру, стоје на почецима развоја одговарајућих књижевних родова у осамостаљеној српској књижевности. Развијено житије Свети Сава пише тек у уводу Студеничког типика, у Студеници 1208. године. Житије Светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице, по свим правилима овога жанра из узорне византијске књижевности. Усредсређен на монашки лик Симеонов, Сава је стварне биографске податке из живота Немањиног подредио идеји одрицања од престола, моћи и узвишености у овом свету, ради небеског царства. Симеон је приказан као драматичан пример одрицања, основне јеванђелске поруке и темеља сваке, а нарочито монашке духовности. Стога је и уобичајени реторски увод у Савином житијном делу спојио елементе биографске предисторије (освајања, тековине Немање владара) са елементима реторичне похвале светоме, чија се величина изграђује на противречности самоодрицања. Тек за овом похвалом следи казивање о монашким подвизима Симеоновим и о његовој смрти; то је главни биографски део Житија, који се не завршава похвалом већ молитвом Савином, обележеном снажним тоном проповедања и поуке. Врлина Савиног Житија Светог Симеона је непосредно и једноставно, одмерено причање без реторичности, у коме се препознаје блиски сведок и пратилац, учесник у животним збивањима Симеона Немање, Немањин син. Опис Симеонове смрти, сав у смењивању слике и дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности.^[5]

Интертекстуалне везе (Житије Св. Симеона од Стефана Првовенчаног)[уреди | уреди извор]

Српска средњовековна књижевност, чији је Свети Сава утемељивач, настала је паралелно са раним формирањем српске средњовековне феудалне државе и феудалног друштвеног поретка, па се развијала и напредовала напоредо са њима и у зависности од њиховог уздизања и јачања. Током XIII и XIV века средњовековна Србија добија неколицину даровитих писаца који су сви са добрим успехом неговали један оригиналан, и за нашу литературу врло значајан и особен књижевни род, род старе српске биографије. Зачетник овога рода био је управо Сава Немањић, или Св. Сава, који је располагао изузетним књижевним даром што је учинило да његово, обимом мало дело, Живот св. Симеона не остане уписано само као најстарији биографски спис српске књижевности, него и једно од најбољих књижевних остварења српске средњовековне литературе. Савин брат Стефан Првовенчани, такође пише биографију њиховог оца Немање, те тако на најбољи начин допуњава Саву. Док је Сава описивао највише очев монашки живот, Стефан је у своме делу Живот св. Симеона обухватио не само целокупан Немањин владарски век, већ и један део сопствене владавине. Обојица Немањиних синова оставили су угледни модел за састављање биографија свих наредних владара немањићке династије, а тиме засновали чврст идејни темељ за дугогодишњи савез између црквене и световне власти. Већ почетком XIII века Савино и Стефаново дело је у довољној мери утврдило ауторитет Стевана Немање као државотворца и оснивача династије. На истом трагу половином века појавила се потреба за уздизањем и учвршћивањем култа Св. Саве као оснивача и првог поглавара самосталне српске цркве. Тај посао извршила су један за другим два хиландарска калуђера.^[6]

Садржај[уреди | уреди извор]

Наслови поглавља из Житије Стефана Немање од св. Саве (објављено 1970. у Новом Саду)^[7]:

Како је наследио овај свети манастир пречасни отац наш и ктитор господин Симеон и о животу његову, какав би пред Богом и људима. Оче, благослови!
Стефан Немања жени сина Стефана кћерју грчкога цара Алексија. Жеља његова да се покалуђери
Стефан Немања сазива сабор на ком држи говор и одриче се престола
Немања саветује синове своје
Немања се калуђери и добија име Симеон. Живот у Студеници и жеља за Светом Гором
Св. Симеон одлази у Свету Гору
Св. Симеон долази у Ватопед, па потом подиже Хиландар
Болест св. Симеона и поука његова св. Сави
Смрт, опело и погреб св. Симеона
Св. Сава уређује Хиландар. Позив од браће да пренесе мошти св. Симеона у Србију. Извршење преноса
Укратко живот св. Симеона. Поука св. Саве братству манастира Студенице, за које је и написао живот свога оца