Слободна Територија Трста

С Википедије, слободне енциклопедије
Слободна Територија Трста
итал. Territorio libero di Trieste
словен.
Svobodno tržaško ozemlje
хрв.
Slobodni teritorij Trsta
Застава
Застава
Грб Слободне Територије Трста
Грб

Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Престоница Трст
Друштво
Службени језик италијански, српско-хрватски и словеначки
Облик државе под управом УН-а
Историја
Историјско доба Савремено доба
 — Оснивање 1947
 — Укидање 1977
Догађаји  
 — Основан 15. семптембар 1947.
 — Укидање (de facto) 26. октобар 1954. 
 — Укидање (de jure) 11. октобар 1977. 
Географске и друге карактеристике
Валута Италијанска лира
(зона А)
Југо-лира (или
Тришћанска лира)

(зона Б)
Земље претходнице и наследнице
Слободне Територије Трста
Претходнице: Наследнице:
ФНРЈ СФРЈ
Уједињено Краљевство Италија

Слободна Територија Трста (скраћено СТТ; итал. Territorio libero di Trieste (TLT), словен. Svobodno tržaško ozemlje (STO), хрв. Slobodni teritorij Trsta (STT)) је била неутрална градска држава која је постојала између 1947. и 1954. на северозападној обали Јадранског мора.

Слободна територија Трста основана је 1947. године, након завршетка рата, како би се решио проблем овог, тада вишеетничког и вишејезичног подручја. Главна намена била је смањивање територијалних својатања овог стратешки врло важног подручја за трговину са централном Европом.

Географија[уреди | уреди извор]

Слободна територија Трста састојала се од града Трста, те обалног појаса који се данас налази у Италији (зона А) и једног дијела Истарског полуострва (зона Б), данас подељеног између Словеније и Хрватске. Подручје државе протезало се на 738 km2 око Тршћанског залива од Дуина на северу, до Новиграда на југу. У Слободној територији Трста живело је око 330.000 становника. Реке на овом подручју су: Драгоња (Dragogna), Река (Timavo), Глиншчица (Rosandra) и Мирна (Quieto). Највиша тачка државе била је Велико Градишче (Monte Castellaro) (724 m).

Територија се састојала од 18 општина (од сјевера према југу):

Зона А:

Зона Б:

Историја[уреди | уреди извор]

Трст је вековима био део Хабзбуршке монархије, иако су већину становника чинили Италијани. Након Првог светског рата, 1921. године, Италија је службено припојила Трст, Истру, Кварнер и делове данашње западне Словеније. Надаље, 1924. године, Италија је припојила и Слободну Државу Ријеку. Рурално подручје су већином насељавали Словенци и Хрвати, док су Италијани већином живели у Трсту и неким истарским градовима. У 1920-им и 1930-им годинама, словенско становништво је под фашистичким режимом било подвргнуто италијанизацији и дискриминацији. Такође су често били подвргнути насиљу, 13. јула 1920. запаљен је Словенски народни дом у Трсту, као одговор на убиство двојице италијанских морнара, које је убила југословенска жандармерија у побуни у Сплиту. Многи Словенци и Хрвати су емигрирали у Југославију, док су се неки придружили покрету отпора ТИГР (Трст, Истра, Горица и Ријека), који је у 1920-има и 1930-има извео више од 100 терористичких напада у Трсту и његовој околини.

Постер Маршаловог плана који приказује заставе европских држава, укључујући заставу Трста, која је грешком приказана с плавом уместо са црвеном позадином.

Италија се у Другом светском рату борила на страни сила Осовине. Након пада фашистичког режима 1943. године и италијанске капитулације, Трст су окупирале немачке снаге. 4. армија Југословенске армије, заједно са 9. словеначким корпусом ЈА, заузела је Трст 1. маја 1945. године, чиме су Трст освојиле савезничке снаге. Идући дан немачка војска се предала новозеландској војсци. 12. маја је потписан договор између Југославије и западних Савезника о напуштању територија, што је југословенска војска учинила 12. јуна.[1][2]

10. фебруара 1947. године, у Паризу је потписан мировни споразум с Италијом (Париски мировни споразум) којим је основана Слободна територија Трста (СТТ).[3] Ова територија је подељена у две зоне. Зона А је била велика 222.5 km2 и у њој је живело 262.406 становника, те је укључивала град Трст. Ова зона је била под управом британских и америчких снага. Зона Б је била велика 515.5 km2 те је укључивала северозападну Истру и Словеначко приморје. У овој зони тада је живело 71.000 становника, а била је под управом Југословенске народне армије. Ова територија никад није de facto функционисала као самостална држава, иако је de iure то био, те је издавала властити новац и поштанске марке.

1954. године, у Лондону, потписан је Споразум о сугласју (или Лондонски споразум) којим је Слободна територија Трста престала да постоји. Зона А је прикључена Италији, а зона Б Југославији. Коначна граница између Италије и Југославије је договорена 1975. године, Осимским споразумима (или Осимским споразумом), који је потписан 10. новембра у италијанском месту Осимо.[4]

Зона А одговара данашњој италијанском округу Трст, а зона Б је подељена између приморске Словеније и Истарске жупаније.

Становништво[уреди | уреди извор]

По аустроугарском попису становништва у 1910. године, 230.000 Тршћана су се изјаснили као (на основи језика):

  • 51,8% као Италијани,
  • 25% као Словенци,
  • 5% као Хрвати,
  • 1,2% други (Немци, Срби, Грци итд.)
  • 16% као странци изван Аустроугарске монархије (од којих су 75% били из Италије)

Током 1940-их, те након поделе земље, велики број Италијана, око 40.000, иселио се из зоне Б у зону А или у Италију. Разлози су било разни: економски разлози, подупирање фашистичког режима, присиљеност на одлазак или жеља за животом у матичној држави. На југословенској страни, исељеници су знани као оптанти (од лат. optare, »жељети, избирати«), а на италијанској као езули (од лат. exilium, „изгон“). Око 30.000 Италијана остало је живети у тадашњој Југославији, те данас представљају италијанску мањину у Словенији и Хрватској.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Stanford University”. Архивирано из оригинала 21. 07. 2006. г. Приступљено 25. 01. 2015. 
  2. ^ „Ashburton Guardian”. Архивирано из оригинала 27. 06. 2006. г. Приступљено 25. 01. 2015. 
  3. ^ Davorin Rudolf: Granice s Italijom u mirovnim ugovorima nakon Prvog i Drugog svjetskog rata (pristupljeno 25. 1. 2015.)
  4. ^ Drašček, Nuša. "Slovenska zahodna meja po drugi svetovni vojni", diplomsko delo, Univerza v Ljubljani, Ljubljana, 2005

Спољашње везе[уреди | уреди извор]