Пређи на садржај

Иво Вејвода

С Википедије, слободне енциклопедије
иво вејвода
Иво Вејвода
Лични подаци
Датум рођења(1911-11-13)13. новембар 1911.
Место рођењаКарловац, Аустроугарска
Датум смрти1. децембар 1991.(1991-12-01) (80 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникВера Вејвода;
Олга Вејвода
Деловање
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
19371939.
19411945.
Чинпуковник у резерви

Одликовања
Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
Партизанска споменица 1941.

Иво Вејвода (Карловац, 13. новембар 1911Београд, 1. децембар 1991) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник и амбасадор СФР Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 13. новембра 1911. у Карловцу, од оца Ивана Вејводе, Чеха, и мајке Штефаније, рођене Крзнарић.[1] После завршене основне школе и гимназије, 1930. отишао је у Праг, где је студирао архитектуру. Као прашки студент и власник чехословачког пасоша, по партијском задатку додељен је као курир Мустафи Голубићу, сараднику Коминтерне.[2] Након повратка у Југославију, постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1933, а због револуционарног рада је више пута био хапшен и прогањан.

Заједно са групом југословенских студената, међу којима су били: Ратко Павловић Ћићко, Бранко Крсмановић, Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Мирко Ковачевић, Марко Спахић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Ахмет Фетахагић и други, јануара 1937. отишао је у Шпанију где се у редовима Интернационалних бригада борио за одбрану Шпанске републике и против фашизма.

Фебруара 1939, после пада Барселоне и пораза Шпанске републике, заједно са другим борцима Интернационалних бригада, одлази у Француску. Током боравка у Француској налазио се у концентрационим логорима Сен Сипријен и Гирс. Крајем 1940, успео је да побегне из логора и врати се у Краљевину Југославију.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Током рата био је на дужностима:

После ослобођења Југославије, налазио се на разним одговорним друштвено-политичким функцијама. Био је

Имао је чин пуковника ЈНА у резерви, а повремено се бавио и новинарско-публицистичким радом.

Умро је 1. децембра 1991. у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.[3][4]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Породица

[уреди | уреди извор]

Његова прва супруга била је Чехиња Вера Вејвода (Věra Vejvoda; 19151941), с којом се упознао у Прагу, током студија. Такође је била учесница Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, а погинула је 20. октобра 1941. у борби с Италијанима у Горском котару. Са њом је имао сина Марјана Вејводу. После рата у другом браку са супругом Олгом, добио је синове — Ивана Вејводу (1949), који је политиколог, интелектуалац и утицајна личност невладиног сектора у Србији, Горана Вејводу (1956) који је познати музичар и живи у Паризу и Срђана Вејводу (1952), који је фотограф и живи у САД.

Његова рођена сестра Вера Вејвода (Карловац, 19172002) такође је била учесница Народноослободилачког рата (НОР), а након рата завршила је археологију и прошла све нивое у Археолошком музеју у Загребу, од библиотекарке и приправника до в.д. директора, да би на крају каријере била и саветник у Републичком Комитету за просвету, културу и физичку културу у Загребу (што би данас било Министарство културе).[1]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Војна енциклопедија (књига десета). Београд 1975. година.
  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.