Мирко Ковачевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИРКО КОВАЧЕВИЋ
Kovacevic mirko.JPG
Мирко Ковачевић
Датум рођења(1916-05-06)6. мај 1916.
Место рођењаГрахово, код Никшића
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти14. август 1941.(1941-08-14) (25 год.)
Место смртиКошута, код Сиња
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Професијастудент технике
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
19371939.
1941.
Народни херој од21. децембра 1951.

Мирко Ковачевић (Грахово, код Никшића, 6. мај 1916Кошута, код Сиња, 14. август 1941), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 6. маја 1916. године у селу Грахову, код Никшића. Био је најмлађе, једанаесто, дете Петра Ковачевића. Основну школу је завршио у родном селу, а два разреда гимназије у Требињу. Због тешке материјалне ситуације, школовање је наставио тек после две године у Котору, па у Београду, где му се преселила породица. После завршетка четвртог разреда Друге мушке београдске гимназије, уписао се у средњу-техничку школу, коју је завршио 1936. године.[1]

Током школовања се укључио у средњошколски омладински покрет и учествовао у акцијама револуционарне омладине Београда. Године 1935. постао је председник Удружења средњо-техничара. Волео је спорт и заједно са братом Василијем је играо фудбал у спортском друштву „Раднички“.[1]

После завршетка школе, 1936. године, одлази у Праг и почиње да студира технику. Завршио је само један семестар, јер је почетком 1937. године, на позив Комунистичке партије Југославије (КПЈ), с групом југословенских студената, отишао у Шпанију. Већ у фебруару и марту, као борац батаљонаДимитров“, учествује у борбама код Мараме, Гвадалахаре, Мадрида и Брунете. Априла 1937. године упућен је у официрску школу у Посарубиу, а затим у Албесете где је распоређен у противтенковску батерију „Петко Милетић“, у којој је био заменик командира, од јула до децембра 1937. године.[2]

Децембра 1937. постаје командир противтенковске батерије „Стјепан Радић“, с којом учествује у борбама код Теруела. После издвајања из 129. интернационалне бригаде, октобра 1938. године, постаје командир Другог вода Прве чете југословенског батаљона у близини Валенсије. Пред крај Шпанског грађанског рата произведен је у чин капетана Шпанске републиканске војске. У Шпанији је 1937. године постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[2]

После повлачења из Шпаније, заједно са многим интербригадистима, интерниран је у логор у Француској. Од фебруара 1939. до априла 1941. године био је у логорима Сен Сипријену и Гирсу. Касније је с групом Југословена отишао на присилни рад у Немачку, одакле је средином јула 1941. године, успео да побегне и пребацио се у окупирану Југославију.[2]

По доласку у Југославију, кратко борави у Загребу, а онда је упућен у Сплит, на дужност команданта партизанских одреда Далмације. Заједно са политичким комесаром Павлом Папом и члановима Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију, приступа мобилизацији бораца у прве партизанске одреде у Далмацији.[2]

Погинуо је 14. августа 1941. године, у близини села Кошута, код Сиња, у сукобу с домобранима и Италијанима, приликом изласка једне групе добровољаца из Сплита, као командант Сплитског партизанског одреда.[2]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Василије, Војо и Мирко су проглашени народним херојима.

Референце[уреди]

Литература[уреди]