Иво Вејвода

иво вејвода
Иво Вејвода
Лични подаци
Датум рођења	(1911-11-13)13. новембар 1911.
Место рођења	Карловац, Аустроугарска
Датум смрти	1. децембар 1991.(1991-12-01) (80 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Професија	друштвено-политички радник
Породица
Супружник	Вера Вејвода; Олга Вејвода
Деловање
Члан КПЈ од	1933.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде НОВ и ПО Југославије 1937 — 1939. 1941 — 1945.
Чин	пуковник у резерви
Одликовања

Иво Вејвода (Карловац, 13. новембар 1911 — Београд, 1. децембар 1991) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник и амбасадор СФР Југославије.

Биографија

Рођен је 13. новембра 1911. у Карловцу, од оца Ивана Вејводе, Чеха, и мајке Штефаније, рођене Крзнарић. После завршене основне школе и гимназије, 1930. отишао је у Праг, где је студирао архитектуру. Као прашки студент и власник чехословачког пасоша, по партијском задатку додељен је као курир Мустафи Голубићу, сараднику Коминтерне. Након повратка у Југославију, постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1933, а због револуционарног рада је више пута био хапшен и прогањан.

Заједно са групом југословенских студената, међу којима су били: Ратко Павловић Ћићко, Бранко Крсмановић, Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Мирко Ковачевић, Марко Спахић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Ахмет Фетахагић и други, јануара 1937. отишао је у Шпанију где се у редовима Интернационалних бригада борио за одбрану Шпанске републике и против фашизма.

Фебруара 1939, после пада Барселоне и пораза Шпанске републике, заједно са другим борцима Интернационалних бригада, одлази у Француску. Током боравка у Француској налазио се у концентрационим логорима Сен Сипријен и Гирс. Крајем 1940, успео је да побегне из логора и врати се у Краљевину Југославију.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Током рата био је на дужностима:

• политичког комесара Приморско-горанског партизанског одреда
• политичког комесара Групе приморско-горанских партизанских одреда
• политичког комесара Пете оперативне зоне
• шефа Пропагандног одељења Главног штаба НОВ и ПО Хрватске
• члана Пропагандног одељења ЗАВНО Хрватске

После ослобођења Југославије, налазио се на разним одговорним друштвено-политичким функцијама. Био је

• први послератни директор и главни уредник Танјуга (1944—1947);
• амбасадор ФНРЈ у Бразилу (1952—1955)
• амбасадор ФНРЈ у Чехословачкој (1955—1956)
• амбасадор ФНРЈ у Уједињеном Краљевству (1956—1960)
• амбасадор ФНРЈ/СФРЈ у Италији (1962—1967)
• амбасадор СФРЈ у Француској (1967—1971) и
• помоћник Државног секретара за иностране послове
• члан Савета федерације и др.

Имао је чин пуковника ЈНА у резерви, а повремено се бавио и новинарско-публицистичким радом.

Умро је 1. децембра 1991. у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Породица

Његова прва супруга била је Чехиња Вера Вејвода (Věra Vejvoda; 1915—1941), с којом се упознао у Прагу, током студија. Такође је била учесница Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, а погинула је 20. октобра 1941. у борби с Италијанима у Горском котару. Са њом је имао сина Марјана Вејводу. После рата у другом браку са супругом Олгом, добио је синове — Ивана Вејводу (1949), који је политиколог, интелектуалац и утицајна личност невладиног сектора у Србији, Горана Вејводу (1956) који је познати музичар и живи у Паризу и Срђана Вејводу (1952), који је фотограф и живи у САД.

Његова рођена сестра Вера Вејвода (Карловац, 1917—2002) такође је била учесница Народноослободилачког рата (НОР), а након рата завршила је археологију и прошла све нивое у Археолошком музеју у Загребу, од библиотекарке и приправника до в.д. директора, да би на крају каријере била и саветник у Републичком Комитету за просвету, културу и физичку културу у Загребу (што би данас било Министарство културе).

Литература

• Војна енциклопедија (књига десета). Београд 1975. година.
• Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.