Пређи на садржај

Милош Зекић

С Википедије, слободне енциклопедије
милош зекић
Милош Зекић
Лични подаци
Датум рођења(1915-02-02)2. фебруар 1915.
Место рођењаТепен, код Шековића, Аустроугарска
Датум смрти24. децембар 1984.(1984-12-24) (69 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411973.
Чингенерал-потпуковник
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Милош Зекић (Тепен, код Шековића, 2. фебруар 1915Београд, 24. децембар 1984) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. фебруара 1915. у селу Тепен, код Шековића. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Након основне школе и ниже гимназије, уписао је Учитељску школу, где се прикључио револуционарном омладинском покрету. Због организовања ученичког штрајка, искључен је из школе, без права уписа у све школе. Због политичке активности више пута је хапшен и прогањан од полиције. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је новембра 1940. године.[1]

Учествовао је у Априлском рату 1941, а након капитулације Југословенске војске, избегао је заробљавање и вратио се у Шековиће. Потом је успоставио везу са Обласним комитетом КПЈ за тузланску област, од кога је добио задатак да у свом крају ради на прикупљању оружја, стварању борбених десетина и припрема народ на устанак. Приликом одласка у Тузлу, да поднесе извештај Обласном комитету, био је ухапшен од усташа и поведен у Власеницу. Захваљујући храбрости и сналажљивости, успио је да се током пута ослободи усташке патроле и побегне. Након подношења извештаја Обласном комитету, Војно партијско руководство за тузланску област одлучило се да напусти Тузлу и пређе у Шековиће.[1]

На почетку устанка у источној Босни, јула 1941. био је командир Среског штаба за Бирач. Учествовао је у нападу на жандармеријску касарну у Шековићима, ослобођењу Власенице, ослобођењу Ступара, нападима на Кладањ, Цапарде, Зворник, одбрани ослобођене територије и др. Поред храбрости у борби, истицао се и као добар организатор народних маса. Кад је новембра 1941. формиран Бирчански партизански одред, постављен је за заменика команданта, а јануара 1942. за команданта одред. У време најтежих немачко-усташких притисака и кризних ситуација, с којима се суочавао Народноослободилачки покрет у источној Босни, Бирчански одред се држао веома чврсто.[2]

Током Друге непријатељске офанзиве, јануара 1942, одред је заробио целу домобранску сатнију, а код села Сајтовићи потукао колону Немаца и заробио 13 митраљеза, 150 пушака и два минобацача. Септембра 1942, са делом Бирчанског одреда ступио је у Шесту источнобосанску ударну бригаду. Након преласка бригаде у Срем, октобра 1942. постао је командант Првог фрушкогорског батаљона, који је ушао у састав бригаде. Јануара 1943. поново је постављен за команданта Бирчанског партизанског одреда, али је, у време покрета Шесте источнобосанске бригаде у састав Главнине оперативне групе Врховног штаба НОВ и ПОЈ, постављен на дужност заменика команданта бригаде.[2]

Учествовао је у борбама на Сутјесци, током маја и јуна 1943. године. Истакао се у борбама са вишеструко јачим непријатељским снагама, а потом после пробоја из обруча, постављен је за команданта Шесте источнобосанске бригаде. Октобра 1943. посебно се истакао у борбама за ослобођење Тузле, када је његова бригадом водила тешке борбе против Немаца, који су покушавали да поврате ослобођени град. Непосредно је учествовао у низу јуриша и противјуриша. Заједно са бригадом, био је похваљен наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита.[2]

Новембра 1943. предводио је бригаду у борбама на Црвеним стијенама, на Романији, а крајем истог месеца пребацио је бригаду усиљеним маршем у Бирач, где разбија концентрацију непријатељских снага чиме је спасао болницу 17. источнобосанске дивизије. Недуго потом, рањен је у борбама из блиског одстојања с усташама у сребреничком срезу. Почетком марта 1944. постављен је за команданта 38. источнобосанске дивизије, с којом је водио борбе против немачких и квислиншких јединица широм источне Босне. У току Народноослободилачког рата биран је новембра 1943. за члана Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ).[2]

Након ослобођења Југославије, наставио је професионалну војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА), где је обављао дужности — команданта дивизије, војног изасланика у Румунији, заменика начелника Персоналне управе ЈНА, члан Опуномоћства ЦК КПЈ за ЈНА, члан Контролне комисије ЦК СКЈ за ЈНА. Завршио је Вишу војну академију ЈНА 1953. године. Пензионисан је 1973. у чину генерал-потпуковника. Биран је за члана Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Босне и Херцеговине и за члана Главног одбора Савеза бораца НОР Босне и Херцеговине. У више сазива био је посланик Савезне народне скупштине.[3][4][2]

Умро је 24. децембра 1984 у Београду, а по сопственој жељи сахрањен је у Шековићима, недалеко од манастира Ловница.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден партизанске звезде другог реда, Орден за храброст и др.[5] Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Narodni heroji 2 1982, стр. 367.
  2. ^ а б в г д ђ Narodni heroji 2 1982, стр. 368.
  3. ^ Ko je ko 1970, стр. 1182.
  4. ^ Leksikon 1981, стр. 1025.
  5. ^ Ko je ko 1957, стр. 796.

Литература

[уреди | уреди извор]