Мехмед I

Мехмед I
Мехмед I Челебија
Лични подаци
Датум рођења	1382.
Место рођења	Бурса, Османско царство
Датум смрти	26. мај 1421.
Место смрти	Једрене, Османско царство
Породица
Супружник	Емине
Потомство	Мурат II Принц Селим
Родитељи	Бајазит I Девлет Хатун
Династија	Османлије
Период	1413 — 1421.
Претходник	Бајазит I
Наследник	Мурат II

Мехмед I (звани Кириџија, Кришчија и Челеби - Учењак, 1382 — 26. мај 1421), турски султан 1413—1421.

Султан Источне Анадолије

Након турског пораза у бици код Ангоре 1402. године долази једанаестогодишњег безвлашћа и грађанског рата у коме се четири Бајазитова сина Иса, Муса, Мехмед и Сулејман боре за превласт у царству. Мехмед 1405. геодине успе да савлада војску брата Исе код Улубата и 1406. године је анексирао Исине територије и да, заједно са братом Мусом великим делом обнови поколебану Турску власт у Малој Азији.

Султан Анадолије

Сукоб са Сулејманом

Сулејман беше прави сарош, страсно одат пићу и у извесним часовима потпуно неурачунљив. Хотећи да прошири своју моћ и у Малој Азији дошао је у сукоб и с Мехмедом и Мусом. Браћа пренесоше брзо борбу у Европу, али Мехмед је у тим борбама мало учествовао и његово учешће у тим борбама је била скроз небитно. Уплашени Сулејман је на крају покушао да се спасе у Цариград, али је на бегу био ухваћен и удављен (у фебруару 1411.). Кад се дочепао власти Муса промени своје држање према савезницима: уђе у сукоб с Мехмедом, запрети српском деспоту Стефану Лазаревићу и у исто време запрети и Византији, тражећи од ње велике уступке.

Султан Орхан

Византијски цар Манојло, у невољи, обрати се Мехмеду у Азији и понуди му савез. За сваки случај, хотећи да Турке забави међусобном борбом, даде прогласити за новог султана Сулејманова сина Орхана, па га посла у Селимврију. Муса одмах пожури да заузме тај град, водећи са собом и свог савезника, српског племића Ђурђа Бранковића као главног претендента против Стефана. Знајући за то, а можда и у каквој тајној вези са Византијом, Стефан је кренуо с војском на источну страну. Ушао је у пиротску област и почео освајања. Муси није могло бити у интересу да уз толике непријатеље добије као отвореног противника још и српског деспота и с тога му понуди преговоре. Бојећи се, да као цена тих преговора не пане његова глава, а изгубивши и иначе веру у превртљивог и напраситог Мусу, Ђурађ намисли да се сам, преко мајке, измири са ујаком. Можда му је синуло пред очима, да сва та његова политика породичне освете не води у ствари никаквој његовој користи а доприноси општем расулу, а свакако му је било и додијало то унижавајуће потуцање и удвориштво. Муса је нешто или начуо о том или је приметио неке промене код Ђурђа. С тога покуша да га отрује. Кад је добио отров Ђурађ му је брзо осетио дејство, па је употребио за времена лек и спасао се. Одмах потом, инсцениравши узбуну, пребеже са својим људима у Селимврију, тамошњим Грцима и Орхану.

Орхан и Ђурађ, помагани од Византије, почеше да спремају устанке на више страна. Није остао неактиван ни деспот Стефан, који је хтео да се користи овим турским нередима. У ђустендилском и скопљанском крају турски заповедници с тих страна напустише Мусу и придружише се Стефану. Али овај није помагао Орхана и његову акцију, него за новог султана истакну Дауда Сауџијева, турског принца и емирског рођака, и крену војску да га помаже. Да се освети деспоту ударио је Муса изненада, почетком зиме 1412., на Србију. Опленио је врањски крај и напао Ново Брдо, али је ту био одбијен, захваљујући, међу осталим, и борбеном отпору дубровачких трговаца тога града. Кад је чуо да стиже граду у помоћ сам деспот Муса га није хтео сачекати, јер је желео да сачува снагу за опасније борбе. За то време, имајући Солун као базу, Орхан је припремао против њега велику акцију. Али је Муса био бржи и одлучнији. Његова војска сломила је брзо противника, а издајом је пао Муси у руке сам Орхан, који је, за казну, био ослепљен. Муса је покушао да освоји и Солун, али му то није пошло за руком. У Солуну се тад налазио и Ђурађ Бранковић. После Орханова слома, у многом пречишћен и са богатим искуствима, Ђурађ се решио да се врати у Србију и измири са ујаком. Стефан га је примио срдачно и дао му, од првог дана, видан и угледан значај.

Турски султан

Долазак на престо

Почетком 1413. год. продро је султан Муса у деспотову државу. Непосредан повод за нападај, сем жеље за осветом због Стефанова и Ђурђева држања, дало му је то, што се одметнуо од њега Хамза, господар градова Сврљига и Сокоца, и пришао Србима. Муса је ишао на Србију дубоко киван, са намером да је скрха и онеспособи за даље акције. Хтео је чак да у њу, после победе, доведе нове турске досељенике и да разбије српску етничку целину. Савладавши Хамзу у Сокоцу он је одмах дао премештати српско становништво одатле на другу страну. Кад је упао на деспотово подручје освојио је читав низ градова Болван, Липовац, Копријан и Сталаћ. И та је сва насеља раскућио исто као и она око Тимока.

Деспот Стефан обратио се одмах за помоћ Мехмеду и осталим пријатељима. Стигоше му војвода Сандаљ, мачвански бан Иваниш Моровић и ранији одметници Мусини, а одазвао се и Мехмед. Муса је похитао да запречи спајање Мехмедове војске са Стефановом, али није успео. Мехмед га је вешто обишао и стигао у Крушевац. Из тог места кренула је савезничка војска, под деспотовим вођством, према југу и допрла је до Новог Брда. Ту се зауставише деспот, Сандаљ и Моровић, а остала војска пође и даље, вођена од Ђурђа Бранковића и Мехмеда. Одлучна борба била се под Витошем, на реци Искру, код села Чаморлу. Ђурађ Бранковић, уз кога се налазио челник Радич, "човек најхрабрији и најмудрији и који је много свршавао лепим речима", вештим ударцем с бока одлучи победу за савезнике. У турској војсци било је много незадовољства и издаје и с тога је њена борбена вредност била знатно ослабљена. Поражени Муса наже у бег, али га потере стигоше и удавише (5. јула 1413.).

Тако се завршио грађански рат и превладана је најтежа криза у Османском царству те је створена основа за нови процват османске моћи. Мехмед коначно једини остаје као следбеник већ 10 година покојног Бајазита и постаје султан јединственог царства. Церемонију устоличења одржава у граду Једрену и престоницу из Бурсе сели у Једрене. Његово преузимање престола било је обележено жељом за успостављањем мира, ипак овај предах који је Византији дао Мехмед завршио се када је на престо ступио борбени Мурат II.

Пошто је добио престо помоћу савезника Мехмед I се лепо одужио својим помагачима. Деспот доби Знепоље и град Копријан и "друге области", које се не помињу изближе. Ђурађ Бранковић, потпуно измирен са Стефаном, оженио се по други пут 1414. год. Иреном Кантакузиновом и приближио се Византији и хришћанском савезу. Све док је трајала његова владавина византијско-османски односи су остали непомућени и сам цар је био уверен у мирољубивост новог султана, који је своје снаге уложио у унутрашњу консолидацију Османског царства.

Спољашња политика

Врховна владавина над исламским и хришћанским кнезовима у Анадолији као и на Балкану није никада доведена у питање. Тако је Мехмед I закључио мировни споразум са Венецијом. Он је имао добре и савезничке односе са византијским царем и називао га је „оцем и господарем“. Побуна једног дервишког реда била је брзо угушена.

Док је према Србији, због деспота, имао обзира, иако је знао за њене везе са Угарима, султан Мехмед није водио такву политику на другим странама. У Босни је живо и са војничким залагањем радио да пољуља дотадашњи поредак и појача свој утицај. Исто је тако поступао и у Албанији. Само, заузет у Малој Азији, султан Мухамед није дотле ниједном покушао, да на Балкану поведе офанзиву великог стила и да до краја искористи све повољне прилике, које су му се пружале.

Хрвојев позив у помоћ

Док је Србија тако полако долазила себи Босна је све више постајала поприште огорчених личних обрачуна и грађанских ратова, у којима су људи све више долазили до уверења, да је, у задовољавању личних амбиција и прохтева, све допуштено. Изгубила се свака идеја водиља и сваки начелан став. Грабио је колико је и шта је ко могао; удруживао се с ким је ко хтео; кидисавао је на кога се коме прохтело. Етичка и морална осећања била су из основа померена.

За то време је моћни племић Хрвоје Вукчић Хрватинић био у немилости угарског краља и затражио је помоћ од Мехмеда, са којим је и раније имао везе. Под вођством Исак-бега кренули су Турци за Босну у јуну 1414., и преко Сандаљеве земље отишли су у Хрвојеву област. Ту су се разделили. Један део пође долином Босне према Дубочцу; други остаде у Ускопљу, у Хрвојевом крају; а трећи се упути преко Босанске крајине према Загребу. Сандаљ се за то време био повукао у планине и чекао развој догађаја. Један хрватски писар, Бартол Крбавац, записао је те године с огорчењем како је водио рат:

нечастиви Хрвој з Боснами и з Бенеци и с Турки на крала угарскога Жигмунда, ки верно сташе за чест кершчанску.

Појава Твртка II

С Турцима заједно појавио се овог пута у Босни и бивши краљ Твртко II. Он је покушао, као стари противник Угра, да помоћу Хрвоја и Турака поврати своју власт. У августу 1414. Твртко је већ стекао известан ауторитет у земљи, јер видимо да Дубровчани прете кнезу Павлу и његовим људима, да ће се том краљу потужити због пљачкања њихове стоке. Како је Твртко тек тога месеца стигао у Босну, то значи, да је странка, која му је припремила власт и помагала га, била довољно јака да га за тако кратко време и натури као господара. Легитимни краљ Остоја се, међутим, није удаљавао из земље, него се задржавао негде у планинама или у ком од тврдих градова. Да је био без правог угледа види се по том, што дубровачки трговци дозвољавају себи слободу, да му праве неприлике и што сама Република крзма да му исплати одређени данак. Држање Дубровчана најбољи је барометар за процену политичке климе у суседству, а у Босни нарочито. Остоју су подржавали Угри; у једној повељи од 1. фебруара 1415. угарски краљ Жигмунд нарочито истиче његове заслуге за мађарску круну и хришћанство у борби против Турака. У самој земљи, због присуства Турака, Остојин глас није много вредео. Његови Власи сточари нападали су, и са дубровачког земљишта, на људе војводе Сандаља, и отворено су се изјашњавали за Твртка. Турци су остали у Босни и преко зиме 1414. и држали су у својој власти многе важне кланце. Дубровчани, који су имали ићи на честитање свадбе Ђурђу Бранковићу извињавали су се за своје закашњење тим, што су Турци угрожавали пут преко Босне.

Нови поход у пролеће 1415.

Крајем зиме и почетком пролећа 1415. стигле су у Босну нове чете Турака. Дубровник и Стон били су пуни избеглица, који су тражили спаса. Турци су проваљивали и у Крајину, до Омиша и чак до Шибеника, да тамо тобоже бране Хрвојево подручје. Хрвоја су они доиста спасли. С њиховом помоћу он се спремао да преотме Сплит и молио је Млечане, да га помогну флотом, а као цену те помоћи нудио им је Омиш. Млечани на то нису пристали, али су га помагали оружјем и другом ратном опремом. Пун поноса Хрвоје је поручивао у Дубровник како одлично стоји.

Угарски поход против Турака у Босни

Због извесних заплета у царевини већи део турске војске био је крајем пролећа 1415. повучен из Босне. Али, ипак, босански крајеви, јављали су Дубровчани у Будим, покорни су Турцима "давајући данак господину цару турском да би се сачували." Краљ Остоја није могао да предузме ништа, а војвода Сандаљ бранио се од Турака тако што се откупљивао великим поклонима. Такво стање определило је Угре, да покушају поправити положај свој и својих људи. У толико пре, што беху добили поуздане вести, да се Исак-бег у Скопљу спрема на нови поход не само на Босну, него и даље "према Западу", у Хрватску и Далмацију. Угарска војска окупљала се од средине јула под Добојем, у Усори. На велико своје изненађење они су нашли овог пута скоро све босанске великаше против себе. Измирили се беху, оба од страха, чак и Хрвоје и Сандаљ. Сви се беху сложили, да им султан потврди за краља Остоју; Твртко им није никако био по вољи. Вероватно је то компромисно решење било донесено, сем из личних момената, још и с тога, да би се земљи уштедела нова пустошења. Босна је често у нужди признавала власт јачег, да је првом приликом збаци и порече. Угри се нађоше у врло тешком положају. Од босанске властеле с њима пристаде само Владислав Дубровчић, господар усорског града Ковача. Други се здружише с Турцима. Почетком августа 1415. дошло је у Усори, код Макљеновца, до тешког угарског пораза. Све њихове главне вође допадоше ропства.

Значај угарског пораза

Овај угарски пораз претставља важан датум у историји Босне и угарског положаја на Балкану уопште. Овом победом избијају Турци на први план и у тој покрајини и отпочињу припремање своје велике офанзиве. Угарски је престиж знатно пољуљан и, у ствари, Угри и на овој страни почињу прелазити у одбрану. Њихов стари замах је осетно скрхан. Босански великаши у борби против Угара и офанзивног католичанства добили су новог савезника, који је вољан да их прихвати. Традиционална политика апсолутног наслањања на Мађарску није више једина и безусловна. То отсад уноси нов и врло сложен елеменат у босанске односе. Угарско идентификовање хришћанства с католицизмом, коме су они били не само заточници него и носиоци, учинило је, да се вера почела сматрати не као дубоко уверење, него као политичка потреба. И с тога та вера, често силом натурана, није ушла дубље ни у срца ни у душе. У Србији тај проблем није постојао. Организација цркве Светог Саве уткала је православље у цео државни систем и направила га једном врстом националне вере. У Србији се постављала само једна алтернатива: хришћанство или ислам, Срби или Турци. У Босни се, међутим, јављало сад све више питање: Турци или Мађари као врховни господари над широким словенским масама, које су желеле да живе саме и слободно, али којима се то, кроз цело трајање њихове прошлости, сем периода краља Твртка (1377 - 1391), никад није дало. Они су се стално морали повијати пред силом. Раније нису имали много избора, а кад су га имали, као између Жигмунда или Ладислава, они су јасно дали разумети да се приближују Ладиславу као бољем и као новом лицу. Надали су се од њега промени, и то промени на боље. Систем угарског притиска био им је од давнина већ и сувише добро познат и додијао. Сличан је случај био и сад. И од Турака се надало новом и бољем. Они су им то и обећавали, упућујући своју пропаганду нарочито сељаку. Властела, која је узмицала пред силом, осетила је у Турцима снагу и приступала им је постепено, нешто из страха, а нешто из рачуна. Свак ко је био незадовољан или тражио више користи употребио је сад прилику да се у борби између та два утицаја, турског и угарског, наслони на једну или на другу страну, или, по потреби и стицају прилика, час на једну, а час на другу.

Убиство кнеза Павла Раденовића

Од ове победе Хрвоје се надао врло много. Мислио је и да поврати своју ранију власт у Сплиту и на острвима, и свој посрнули углед у Млецима и Напуљу, и свој утицај у Босни. На скупу властеле у Сутјесци, у августу те године, он је водио главну реч. Жигосан је био сам кнез Павле Раденовић. На дан 23. августа њега је на Порсној Пољани код Сутјеске, приликом удешеног излета, напала искупљена властела под вођством самог краља Остоје. Његова сина Петра свезали су и послали у блиски Бобовац, а самог Павла су убили Сандаљеви људи. Дубровачком посланику правдао је Сандаљ тај поступак тим, што је Павле, "издавао читав свет", и Дубровник и саму Босну. У чем је била његова кривица не да се поуздано утврдити; али слични прекори могли су бити упућени добром делу скупљене господе. Да је та погибија дала повода новим трзавицама разуме се само по себи.

Завада између Сандаља и Павловића

Синови убијеног кнеза Павла, Петар и Радослав, тражили су заштите код Турака и оборили су се у првом реду на Сандаља као на очева крвника. У јесен 1415. упали су Турци поново у Босну, а посебно у Хум. Њихове помоћне чете водили су против Сандаља жупан Ђурађ и Стјепан Милорадовић, глава једне породице, која ће доцније постати једна од најпопуларнијих у Херцеговини. Према дубровачким извештајима Турци су овом приликом били и у вези са Хрвојем, који је хтео да помоћу њих постигне жељене успехе у Приморју, а потајно, можда, и да се свети Сандаљу. Али није дочекао резултат обрачуна. Умро је априла 1416., већ прилично остарео, после живота пуног активности и авантура. Да би учврстио свој положај краљ Остоја је узео његову удовицу Јелену, а пустио је своју, још живу, прву жену Кујаву. Хрвојев син Балша био је без икакве вредности и врло брзо је изгубио и очеве тековине и сваки значај међу босанском властелом.

Крвна завада између Сандаља и Павловића узела је била опасне размере. Чак су и сами Турци покушавали да посредују између њих, али узалуд. У борбама су огорчени Павловићи дуго имали више успеха, па су довели Сандаља у врло тежак положај. Као његов пријатељ имао је тешких дана и краљ Остоја. Он је једном приликом морао ноћу, кришом, да бежи са збора босанске господе, побојавши се да не буде везан и затворен. У лето 1417. писали су Дубровчани мађарском краљу како је Босна "у уобичајеној и великој неслози". Уплашен, а несталан какав је био, Остоја се потом обрнуо против Сандаља и заједно с Павловићима упао је у његову област.

Сандаљ је, притешњен, позвао у помоћ свог пасторка Балшу Балшића и признао је турску врховну власт, да би прекинуо њихово помагање противника. Тек у јесен 1418. спомиње се он поново као несумњив господар своје области.

Сандаљев позив у помоћ

Године 1420. дошли су Турци поново у Босну, овога пута на позив Сандаљев. Њима, изгледа, није било много стало до тога кога ће помагати, него им је било главно да се могу мешати у босанске унутрашње ствари, и хватати тамо све дубљег корена. Очевидно је, да Сандаљ није могао сам изаћи на крај са својим противницима, међу којима се налазио и краљ. Овај тешки грађански рат, од кога је страдала земља на више страна, забрињавао је све добронамерне босанске суседе. Куда то све води? Ко ће од свега тога имати користи? Није требало бити пророк па видети јасно. Дубровчани, који су имали развијену свест о вишим интересима државне заједнице, узели су на себе, да пријатељски посредују код свих. Говорили су, наговарали, отварали очи. Али узалуд. После погибије војводе Петра Павловића, крајем марта 1420., Сандаљ је узео маха и није хтео да се заустави. Кад је провалио у Павловићево Конавље чак су му и Дубровчани дали помоћи да освоји тврди град Соко, у нади да ће им он уступити и ту половину.

Смрт

Мехмед I је умро у својој 42. години, после свега 8 година владавине, у јулу 1421. године. Сахрањен је у Бурси, у маузолеју поред величанствене Зелене Џамије, његове задужбине.

После њега је његов син Мурат, који је у ратовима стекао велико искуство, ступио на пријесто.

Литература

• Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Београд 1959.
• Шарл Дил Историја византијског царства - Викизворник
• Владимир Ћоровић Историја српског народа

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Бајазит I