Епархија далматинска

Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на Балканско полуострво, а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10 вијека. У 14 вијеку јављају се већ и три православна манастира: Крупа 1317, Крка 1350 и Драговић 1395, које су помагали и српски деспоти из Сријема 1494. Главна сеоба Срба у сјеверну Далмацију била је у 16 вијеку. Њу су извели Турци послије 1540, кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију.
— За вријеме Турака Далмација је, с Ликом и Крбавом, сачињавала клиски и лички сауџакат босанског пашалука. Стога је и српска православна црква у сјеверној Далмацији, послије обновљења пећке патријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника-егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16 вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком которском и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још понешто православних Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420 били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфијског, који је био подвргнут цариградском патријарху. Млетачка република је настојала, да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Тако је било у Задру, и Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве претворене у латинске. Кад је 1699 и 1718 сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки которској одузета је испод власти пећког патријарха и предана грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Срби у Далмацији нису се хтјели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19 вијека признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успјели, да у сјеверној Даламацији управља српском црквом, бар неко вријеме, пребјегли у Далмацију херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић. За то је вријеме и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (1712—1725) једном успио, да лично дође у Далмацију. Но убрзо послије Саватијеве смрти прогнали су Млечићи његова синовца и насљедника Стевана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750 сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке, а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. Послије дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780 у млетачкој републици закон, да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила јурисдикцију и над свима православнима по Истри и Боци.

1790. умро је посљедњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Campoformiju, постала аустријском провинцијом. — Међутим и Аустрија није хтјела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким бискупима, и ако је архимандрит Герасим Зелић признат за духовног управитеља њеног. — Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о вјерској толеранцији. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808 потписао рјешење, да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, конзисториј и богословија о државном трошку. 1810 постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Сједиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пуљ и Перој, које су у 16 вијеку населили Црногорци. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Зелић.

Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за вријеме Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810—1827). Представници народни, чим су то осјетили, отпочели су енергичну обрану, и кад је Краљевић 1820 довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и при том је погинуо један од доведених професора (1821). Краљевић је послије тога морао напустити Далмацију и 1827 је пензиониран.

Ускоро затим, 29/12 1828, дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, Í ако је имала и сада да издржи борбу с унијом. Краљевића је наслиједио епископ Јосиф Рајачић (1829—1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успио да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, ради енергичног опирања унији, премјештен у Вршац. За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834— 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836—1843). За то вријеме пренесено је сједиште далматинског епископа из Шибеника у Задар (1841). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеј Мутибарић (1843—1853), који није успио да оснује консисториј, и ако је 1849 проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести и знатан се дио унијата повратио у православље.

Организацију православне далматинске цркве успјели су да изведу тек Др. Стефан Кнежевић (1853—1890) и Др. Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. 1870 основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са сједиштем у Котору, а 30/3 1874 обје далматинске епископије (задарска и которска) ушле су у састав нове буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке митрополије. Послије ослобођења 1918, пошто је Задар потпао под Италију, сједиште далматинског епископа премјештено је у Шибеник, док се у Сплиту не сазида српска црква и не уреди владичански двор.

1920 г. било је парохија у цијелој Далмацији 106 (57 у сјеверној), са 298 цркава (од којих су само 83 у бившој задарској епархији). Свештеника око 80, које су постављали епископи, у споразуму с консисторијем. Манастира 8 у Боки 3 у сјеверној Далмацији (Крупа, Крка и Драговић). Калуђера око 35 и то већином по парохијама, због оскудице у парохијском свештенству. Православних Срба у цијелој Далмацији 114.703, од којих је 88.255 у сјеверној Далмацији, у шибеничкој епархији. Под ову епархију потпадали су и сви православни Срби у Бечу, Трсту, Пуљу, Пероју и Задру.

Литература

• Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао Др. Радослав Грујић
• Н. Милаш, Списи о историји православне цркве у Далмацији, I (1899);
• Н. Милаш, Православна Далмација (1901);
• Љ. Влачић, Збирка закона и т. д. у далматинско-истријској епархији (1906);
• Г. Зелић, Житије (аутобиографија, 1823 и I—II С. К. З., бр. 36 и 44);
• К. Цветковић, Аутобиографија (1898);
• А. Симић, Преписка о унији епископа Венедикта Краљевића (1863);
• Ј. Халовацки, Унијаћење у Далмацији (Глас Истине, 1888).