Пређи на садржај

Стеван Алексић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Алексић
Стеван Алексић сликар
Лични подаци
Датум рођења(1876-12-23)23. децембар 1876.
Место рођењаАрад, Аустроугарска
Датум смрти2. новембар 1923.(1923-11-02) (46 год.)
Место смртиЈаша Томић (Модош), Краљевина Румунија

Стеван Алексић (Арад, 23. децембар 1876 — Модош, 2. новембар 1923) био је српски сликар.[1] Алексић је један од најзначајнијих српских сликара са почетка 20. века.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Стеван Алексић је био пореклом из сликарске породице (деда му је био сликар Никола Алексић, отац Душан Алексић такође се бавио сликањем, као и брат Иван).[1] Основну и грађанску школу завршио у Араду, прве сликарске поуке добија од оца, а 1895. одлази у Минхен[1]где сликарство најпре учи приватно, а потом на Академији (у класи Николаса Гизиса, Грка). Током студија два пута је награђиван за успеле радове. Његову студију "Арапин", откупио је током његове последње године на студијама, професор вајарства на Академији, Рајман.[3] Академију није никад формално завршио(?). Због очеве смрти прекида студије (1900) и настањује се у Модошу (данашњи Јаша Томић), где је сазидао кућу са атељеом, и оженио се модошком учитељицом Стефанијом Лукић. Успео је да скицира очев лик на смртном одру. По повратку у завичај довршио је започет очев иконописачки рад у Десци и Бешки.[3] Да би издржавао породицу прихватао се да и даље живопише цркве. Први заиста његов посао је рад на иконостасу цркве у Араду 1901-1902. године. Вредан пажње је његов зидни живопис на своду новосадске Алмашке цркве 1905. године. Његово највеће по обиму и значају такво дело било је украшавање целе зидне унутрашње површине Преображенске цркве у Панчеву[1] 1908. године.[4] У оба храма он следи свог пријатеља Уроша Предића.

Основна школа у Јаша Томићу носи назив овог уметника, а у дворишту ове школе се налази биста Стевана Алексића

Дело

[уреди | уреди извор]
Архитекта Светозар Ивачковић: Преображењска црква у Панчеву (1877–1909), фрескосликао сликар С. Алексић

Опус Стевана Алексића, чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, такође је и поправљао радове свог деде Николе Алексића.[5] Године 1910. насликао је слику "Распеће" у природној величини. То дело је урадио за само два дана и поклонио га брату Ивану, модошком пароху. Иста је настала после свађе између браће, на шта се сликар затворио у атеље, и грчевито стварао - да би се брату искупио. Поп Иван је 1937. године тај дивни поклон уступио Музеју Матице српске у Новом Саду (данашњој Галерији). Београдско патриотско Друштво Св. Саве, поседовало је између два рата Стевину импресивну, велику историјску религиозну композицију Спаљивање моштију Св. Саве на Врачару.

Сликао је портрете, иконе, историјски и религиозни жанр. Стилски његово сликарство припада минхенској сликарској школи, њеном реалистичком току. Најзначајнији део Алексићевог опуса везан је за сликарство симболизма и показује мноштво одлика овог сликарског правца, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.

Радови

[уреди | уреди извор]

Насликао је зидне слике или иконостасе у следећим црквама:

1900. у Бешкој
1900. у Десци
1901—1902. у Араду
1902—1903. у Темишвару
1903. у Чакову и Вуковару
1904. у Новом Саду
1905. у католичком храму Жигмондфалви, данашњем Лукићеву
1906. у Остојићеву
1905—1906. у Модошу
1907—1909. у Панчеву Преображенска црква[6]
1909. у Сремским Карловцима
1906. и 1909. у манастиру Бешенову[7]
1907. у Баваништу и Елемиру
1908. у Куману и Панчеву
1909. у Варјашу
1909—1910. у Конаку
1909. у Банатском Новом Селу и Српском Светом Мартону
1911. у Јарковцу
1911—1912. у Ђурђеву
1913. у Луговету и Руми
1914. у Бечкереку, свод Ваведењске цркве у Граднулици,
1915. у Кленку
1922—1923. у манастиру Бездин

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Женски акт, 1896.
    Женски акт, 1896.
  • Женски портрет, 1898.
    Женски портрет, 1898.
  • Аутопортрет
    Аутопортрет
  • Аутопортрет, 1918.
    Аутопортрет, 1918.
  • Весели Банаћани, 1911.
    Весели Банаћани, 1911.
  • Аутопортрет у кафани, 1901.
    Аутопортрет у кафани, 1901.
  • Портрет сликареве мајке, 1906.
    Портрет сликареве мајке, 1906.
  • Свети Георгије убива аждаху, 1909.
    Свети Георгије убива аждаху, 1909.
  • Портрет знаменитог Војвођанина, 1909.
    Портрет знаменитог Војвођанина, 1909.
  • Анђео
    Анђео
  • Мушки акт, 1896.
    Мушки акт, 1896.
  • Голгота, 1921.
    Голгота, 1921.
  • Портрет мушкарца, Народни музеј у Нишу, 1922.
    Портрет мушкарца, Народни музеј у Нишу, 1922.
  • Стефан Дечански добија вид, Историјски музеј Србије
    Стефан Дечански добија вид, Историјски музеј Србије
  • Спаљивање моштију Светог Саве, 1912
    Спаљивање моштију Светог Саве, 1912
  • Сликар са моделом, 1919.
    Сликар са моделом, 1919.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 32. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Ј. Јованов, Стеван Алексић 1876-1923, Матица српска-Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2008.
  3. ^ а б "Застава", Нови Сад 1903.
  4. ^ "Политика", Београд 1937. године
  5. ^ Promocija monografije slikara Stevana Aleksića | www.banaterra.eu Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јул 2012), Приступљено 25. 4. 2013.
  6. ^ М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012.
  7. ^ „Ikone iz razorenog Bešenova/ Ikone iz razorenog Bešenova”. Архивирано из оригинала 12. 03. 2016. г. Приступљено 08. 04. 2012. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ј. Јованов,. “АЛЕКСИЋ, Стеван”, Српска енциклопедија Том 1. књига 1. (на ((sr))). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд, 162. страна. 2010. ISBN 978-86-7946-078-3.
  • Јованов, Јасна (2010). „АДАМОВИЋ, Душан”. СТЕВАН АЛЕКСИЋ (1876—1923) (на језику: (језик: српски)). Нови Сад: Спомен-збирка Павла Бељанског. стр. 240 страна. ISBN 978-86-87073-03-6. 
  • Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 596 страна. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900 - 1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533 стране. 
  • Церовић, Љубивоје (2000). Срби у Румунији (на језику: (језик: српски)). Љубомир Степанов. Савез Срба у Румунији. стр. 264 страна. 
  • Самарџић, Радован (1983). Историја српског народа од Берлинског конгреса до уједињења 1878—1918 (на језику: (језик: српски)). Београд: Српска књижевна задруга. стр. страна. 
  • Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих А-Ш (на језику: (језик: српски)). Београд: Емка. стр. 299 страна. 
  • Jovanov, Jasna (2006). Stevan Aleksić: (1876—1923) : slikar graničnih prostora (на језику: (језик: српски)). Stevan Aleksić. Београд: Narodni muzej. стр. 66 страна. ISBN 978-86-85961-08-3. 
  • М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012,ISSN 0350-4395

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеван_Алексић&oldid=28785270”