Секуларност

С Википедије, слободне енциклопедије
Секуларни протест у Бејруту, Либан

Секуларност, световност или секуларно уређење је уређење засновано на одвојености верских институција и јавних институција. Секуларност је неутралност јавних институција по основу вероисповести или уверења, а којом се обезбеђује пуна равноправност грађана различитих вероисповести или уверења у јавном простору, без дискриминације.[1]

Секуларност подразумева одсуство службене религије, односно одсуство било ког службеног става по основу вероисповести или уверења. Све верске заједнице и другачија уверења о верским питањима би се требали третирати потпуно равноправно и недискриминаторно од стране правног система и јавних институција.[2]

Секуларност не значи борбено противљење религији и верским заједницама или суспендовање религије и верских заједница, него подразумева обезбеђивање пуне слободе вероисповести или уверења свим грађанима равноправно и без дискриминације, независно од тога да ли они припадају већинској верској заједници или не.[3][4]

У секуларном уређењу јавних институција сви грађани имају право на слободу вероисповести или уверења. Међутим, јавне институције би требале да буду потпуно неутралне по верским питањима и не би смеле ни на који начин да фаворизују или привилегују било коју верску заједницу, независно од тога да ли је нека верска заједница већинска или није.[2]

Забрањена је дискриминација по основу вероисповести или уверења. Дискриминацијом по основу вероисповести или уверења сматра се свако поступање које је супротно начелу слободе вероисповести или уверења, односно свако неједнако поступање, прављење разлике или довођење у неједнак положај лица по основу вероисповести или уверења, као и припадања или неприпадања некој верској заједници.

Верске заједнице треба да делују у складу са правним поретком, јавним редом и моралом. Деловање верских заједница не сме бити усмерено против других верских заједница и вероисповести или уверења, нити на штету права и слобода грађана других вероисповести или уверења.[5]

Јавне институције и верске заједнице треба да подстичу толеранцију, дијалог и поштовање између верника различитих верских заједница, као и између верника, агностика и атеиста.

Секуларност и слобода вероисповести или уверења[уреди | уреди извор]

Универзална декларација о људским правима гарантује слободу вероисповести или уверења
Еленор Рузвелт држи Универзалну декларацију о људским правима
Декларација о правима човека и грађанина (1789) гарантује слободу вероисповести или уверења

Слобода вероисповести или уверења[6][7] је једно од основних људских права. На основу потврђених и објављених међународних правних уговора савремене земље утемељене на представничкој, парламентарној демократији у својим уставима гарантују слободу мисли, савести, вероисповести или уверења, као и секуларни карактер јавних институција. Посебним законима се детаљно уређују питања слободе мисли, савести, вероисповести или уверења, као и правни положај верских заједница и начело секуларног уређења јавних институција.[8]

Слобода вероисповести или уверења[уреди | уреди извор]

Свако има право на слободу вероисповести или уверења.[9]

Слобода вероисповести или уверења штити теистичка, нетеистичка и атеистичка уверења, као и право да се не изражава ниједна вероисповест ни уверење.[5]

Слобода вероисповести или уверења подразумева слободу избора да се има или нема, задржи или промени вероисповест или уверење, право да се појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно манифестује вероисповест или уверење богослужењем, поучавањем, праксом, обредима или на други начин, слободу да се учествује у верској поуци и настави, или поуци односно настави који одговарају нечијем уверењу, као и право да се негује и развија верска традиција или традиција у складу са нечијим уверењем.[5]

Слобода манифестовања вероисповести или уверења подлеже само оним ограничењима, неопходним у демократском друштву која су у интересу јавне безбедности, заштите јавног поретка, здравља или морала или заштите права и слобода других.[5]

Слобода мисли и савести[уреди | уреди извор]

Слобода мисли је апсолутна и неприкосновена.

Слобода савести подразумева и право појединца да одбије испуњење војне или друге обавезе која укључује употребу оружја (приговор савести).

Коментар Комитета за људска права Уједињених нација на члан 18.[уреди | уреди извор]

Генерална Скупштина Уједињених нација

Универзална декларација о људским правима[уреди | уреди извор]

Члан 18.[10] који се односи на слободу мисли, савести, вероисповести или уверења:

Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; то право укључује слободу промене вероисповести или уверења те слободу, појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, манифестовања вероисповести или уверења богослужењем, поучавањем, праксом и обредима.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима[уреди | уреди извор]

Члан 18.[11] који се односи на слободу мисли, савести, вероисповести или уверења:

1. Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести. То право укључује слободу придржавања или усвајања вероисповести или уверења по свом личном избору, као и слободу, појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, манифестовања вероисповести или уверења богослужењем, обредима, праксом и поучавањем.

2. Нико не сме бити подвргнут принуди којом би се угрозила његова слобода придржавања или усвајања вероисповести или уверења по свом личном избору.

3. Слобода манифестовања вероисповести или уверења може се подвргнути само таквим ограничењима која су прописана законом и која су нужно потребна ради заштите јавне безбедности, поретка, здравља или морала, или основних права и слобода других.

4. Државе странке овога Пакта се обавезују да ће поштовати слободу родитеља и, где постоји такав случај, законских старатеља да својој деци обезбеде верско и морално васпитање у складу са својим личним уверењима.

Општи коментар[5] бр. 22 (48) на члан 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима[уреди | уреди извор]

1. Право на слободу мисли, савести и вероисповести (које укључује и слободу придржавања уверења) у ставу 1 члана 18 далекосежно је и дубоко; обухвата слободу мишљења о свим питањима, личних уверења и посвећености вероисповести или уверењима, израженим појединачно или у заједници са другима. Комитет скреће пажњу државама уговорницама на чињеницу да се слобода мисли и слобода савести штите једнако са слободом вероисповести и уверења. Суштинска природа ових слобода се такође одражава у чињеници да се од ове одредбе не може одступити, чак ни у време ванредног стања, како је наведено у члану 4 става 2 Пакта.

2. Члан 18 штити теистичка, нетеистичка и атеистичка уверења, као и право да се не изражава ниједна вероисповест ни уверење. Изразе „уверење“ и „вероисповест“ треба широко тумачити. Члан 18 се у примени не ограничава на традиционалне вероисповести нити на вероисповести и уверења са институционалним особинама нити праксу аналогну традиционалним вероисповестима. Комитет је стога забринут због свих тенденција дискриминације према некој вероисповести или уверењу из било ког разлога, укључујући и чињеницу да су недавно успостављене или да представљају верске мањине које могу бити предмет непријатељства превладавајуће верске заједнице.

3. Члан 18 разликује слободу мисли, савести, вероисповести или уверења од слободе манифестовања вероисповести или уверења. Њиме се не дозвољавају никаква ограничења слободе мисли и савести нити слободе вероисповести или уверења или усвајања вероисповести или уверења по сопственом избору. Ове слободе се безусловно штите, као право свакога да се придржава свог мишљења без туђег мешања из става 1 члана 19. У складу са ставом 2 члана 18 и чланом 17, нико се не може приморати да открије своје мисли или приврженост вероисповести или уверењу.

4. Слобода манифестовања вероисповести или уверења може се остваривати „појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно“. Слобода манифестовања вероисповести или уверења богослужењем, обредима, праксом и поучавањем обухвата широк опсег радњи. Појам богослужења протеже се на ритуалне и церемонијалне радње којима се непосредно изражава уверење, као и различите праксе које су саставни део таквих радњи, укључујући изградњу места за вршење богослужења, употребу ритуалних израза и предмета, истицање симбола и обележавање празника и нерадних дана. Обреди и практиковање вероисповести или уверења могу да укључују не само церемонијалне радње, већ и такве обичаје као што су правила о начину исхране, ношење посебне одеће или капа, учешће у ритуалима повезаним са неким периодима живота и коришћење посебног језика којим се уобичајено говори у дотичној групи. Поред тога, пракса и поучавање вероисповести или уверења укључују радње које су саставни део вођења основних послова верских група, као што су, између осталог, слобода избора верских лидера, свештеника и вероучитеља, слобода оснивања нижих и високих верских школа и слобода израде и дистрибуције верских текстова и издања.

5. Комитет примећује да из слободе „придржавања или усвајања“ вероисповести или уверења неизбежно проистиче слобода избора вероисповести или уверења, укључујући, између осталог, право замене своје постојеће вероисповести или уверења другом или усвајањем атеистичких погледа, као и право остајања при својој вероисповести или уверењу. Став 2 члана 18 забрањује принуду која би нанела штету праву придржавања и усвајања вероисповести или уверења, укључујући употребу или претњу физичком силом или кривичним санкцијама ради приморавања верника или неверника да остану привржени својим верским уверењима и конфесијама, да се одрекну своје вероисповести или уверења или да се преобрате. Политика и пракса са истом намером или дејством, као, на пример, оне којима се ограничава приступ образовању, медицинској нези, запошљавању или правима гарантованим у члану 25 и другим одредбама Пакта су, на сличан начин, противни ставу 2 члана 18. Исту заштиту уживају и они који се придржавају свих уверења која су нерелигиозног карактера.

6. Комитет је мишљења да став 4 члана 18 дозвољава у јавним школама наставу из предмета као што су општа историја религија и етика, ако се изводи на неутралан и објективан начин. Слобода родитеља или законских старатеља да обезбеде да њихова деца стичу верско и морално образовање у складу са њиховим уверењима, предвиђена чланом 18 ставом 4, повезана је са гаранцијама слободе поучавања вероисповести или уверења наведеним у ставу 1 члана 18. Комитет констатује да је јавно школство које укључује подучавање из посебне вероисповести или уверења противно ставу 4 члана 18, осим ако се не предвиде недискриминаторни изузеци или алтернативе који би удовољили жељама родитеља и старатеља.

7. Према члану 20, никаква манифестовања вероисповести или уверења не могу износити пропаганду за рат или заговарање националне, расне или верске мржње која представља позивање на дискриминацију, непријатељство или насиље. Као што је наведено у општем коментару Комитета број 11 (19), државе уговорнице су обавезне да донесу законе којима се такве радње забрањују.

8. Став 3 члана 18 дозвољава ограничавање слободе манифестовања вероисповести или уверења само ако су ограничења прописана законом и неопходна су за заштиту јавне безбедности, поретка, здравља или морала, или основних права и слобода других. Слобода од принудног придржавања или усвајања вероисповести или уверења и слобода родитеља и старатеља да обезбеде верско и морално образовање не могу се ограничити. У тумачењу домашаја одредаба о дозвољеном ограничавању, државе уговорнице треба да пођу од потребе заштите права гарантованих у Протоколу, укључујући право на једнакост и недискриминацију по било ком основу, наведеним у члановима 2, 3 и 26. Наметнута ограничења морају се установити законом и не смеју се применити на начин који би угрозио права гарантована у члану 18. Комитет напомиње да се став 3 члана 18 треба стриктно тумачити: ограничења нису дозвољена по основима који нису у њему наведени, чак и ако су дозвољена као ограничења других права заштићених Протоколом, као што је национална безбедност. Ограничења се могу применити само у оне сврхе за које су прописана и морају бити непосредно примерена и сразмерна специфичним потребама којима су условљена. Ограничења се не могу наметнути ради дискриминације нити применити на дискриминаторан начин. Комитет примећује да појам морала проистиче из многих друштвених, филозофских и верских традиција; према томе, ограничења слободе манифестовања вероисповести или уверења ради заштите морала морају се заснивати на начелима која не потичу искључиво из једне традиције. Лица која се већ излажу неким легитимним ограничењима, као затвореници, настављају да уживају права на манифестовање своје вероисповести или уверења, у пуној мери у складу са посебном природом ограничења. Извештаји држава уговорница треба да пруже информације о пуном обиму и дејству ограничења по ставу 3 члана 18, како у погледу закона, тако и о њиховој примени у специфичним околностима.

9. Чињеница да се вероисповест признаје као државна религија или да је успостављена као званична или традиционална или да њени следбеници чине већину становништва не сме имати за последицу никакву штету по уживање било којег од права из Пакта, укључујући чланове 18 и 27, нити било какву дискриминацију према припадницима других вероисповести или неверницима. Посебно, одређене мере које дискриминишу последње, као што су мере којима се могућност пријављивања за јавну службу ограничава на припаднике превладавајуће вероисповести или се њима дају економске привилегије или се намећу посебна ограничења практиковања других вера, нису у складу са забраном дискриминације по основу вероисповести или уверења нити гаранцијом једнаке заштите по члану 26. Мере предвиђене у ставу 2 члана 20 Пакта представљају важну заштиту против кршења права верских мањина и других верских група да остварују права гарантована у члановима 18 и 27 и против чинова насиља или прогона усмерених према тим групама. Комитет жели да буде информисан о мерама које дотичне државе уговорнице предузимају ради заштите практиковања свих вероисповести или уверења од кршења закона и ради заштите њихових следбеника од дискриминације. Слично, обавештење о поштовању права верских мањина по члану 27 неопходно је Комитету како би оценио степен остваривања слободе мисли, савести, вероисповести и уверења у државама уговорницама. Дотичне државе уговорнице треба такође да у своје извештаје укључе обавештења о поступцима која се по њиховим законима и судској пракси сматрају бласфемијом.

10. Ако се скуп уверења сматра званичном идеологијом у уставима, законима, прогласима владајућих странака, итд., или по важећој пракси, то не треба имати за последицу никакву штету по слободе из члана 18 ни по друга права призната у Пакту нити било какву дискриминацију према лицима која не прихватају званичну идеологију или јој се супротстављају.

11. Многи појединци позивају се на право да одбију служење војне обавезе (приговор савести) на основу тога што такво право проистиче из њихових слобода по члану 18. Као одговор на те захтеве, све већи број држава својим законима изузима од обавезне војне службе грађане који се искрено држе верских или других уверења која забрањују служење војне обавезе и замењује је другим облицима службе држави. Пакт изричито не упућује на право на приговор савести, али Комитет сматра да такво право може да проистекне из члана 18 у мери у којој се обавеза коришћења смртоносне присиле може озбиљно сукобити са слободом савести и правом манифестовања нечије вероисповести или уверења. Када се ово право признаје законом или праксом, не сме бити никаквог разликовања приговарача савести по основу природе њихових уверења; такође, не сме бити дискриминације према приговарачима савести зато што нису одслужили војну службу. Комитет позива државе уговорнице да известе о условима под којима лица могу бити изузета од војне службе на основу њихових права по члану 18, те о природи и дужини другог облика службе држави.

Секуларна демократска република[уреди | уреди извор]

Реч секуларност или лаичност (лаицитé) настала је у 19. веку као изведеница у француском језику од придева лаďqуе. Речи лаичност претходи реч лаицизам, која се први пут појављује 1842. године, а њоме се означава принцип који тежи дати јавним институцијама неутралан карактер по основу верских питања, како истиче Гуy Бедоуелле. Реч лаичност или секуларност спомиње се први пут 1871. године као неологизам, а ушла је у употребу са расправом о јавном образовању. Своју пуну афирмацију секуларност је доживела у Француској законима о јавном образовању Гоблета и Феррyја између 1880. године и 1886. године, а нарочито Законом о одвајању цркве и државе од 9. децембра 1905. године, који је још на снази, а оснажен је, на пример, Законом о забрани истицања верских симбола у јавним школама из 2004. године.[12]

Начело секуларности афирмише идеју демократске републике, засноване на идеји суверених грађанки и грађана који уживају потпуну једнакост, са једне стране, те афирмише идеју да је сваком партикуларизму место у приватној сфери, не поричући чињеницу да се између појединца, грађанина и демократске републике налазе многе формалне и неформалне заједнице. Секуларност је дакле гаранција јавне сфере, универзалног простора резервисаног за оно заједничко свима, те је тиме предуслов успостављања јединствене политичке заједнице. „Верска неутралност државе само је наличје лица које је њена тежња за универзалним и вредностима заједничким свима“, каже Х. Пена-Руиз. У складу са тим, секуларни простор нити је плуриконфесионалан нити моноконфесионалан, он је неконфесионалан. А може се кршити отвореним или прикривеним привилеговањем или фаворизовањем једне или више верских заједница.[12]

Секуларна демократска република узима у обзир да грађанке и грађани, условно речено, могу имати најмање три интимне позиције по основу вероисповести или уверења. Прво, да су теисти и да по уверењу припадају одређеној верској заједници или да свој теизам не деле у институционализованим и организованим верским заједницама. Друго, да су атеисти или, треће, да су агностици. Секуларна демократска република не може себи допустити да утиче ни на опредељеност нити на неопредељеност по верским питањима. Она мора остати неутрална од наметања било ког става по основу вероисповести или уверења, обезбеђујући тиме јединство и једнаку укљученост свих грађанки и грађана у јавној сфери. Начелом секуларности демократска република покушава смањити сукоб између различитих, често веома сукобљених позиција по основу вероисповести или уверења, смањити успостављања доминације коју поједина група жели провести над појединцима и тиме се легитимисати као једини представник њиховог мишљења или привилеговати поједине групе у односу на друге.[12]

Супротност секуларности је клерикализам као наличје политичке употребе религије у рукама поједине повлашћене групе. Клерикализам се састоји од негирања начела једнакости и унутар самих верских заједница производи односе доминације и подређености, а тиме и недемократске хијерархије. Може се рећи да је сваки клерикализам неспојив са начелима демократије и републике. Исто тако, противник начела секуларности није само религијски партикуларизам који претендује да утиче на јавну сферу и тиме поставља партикуларна комунитарна права, ако не изнад, а онда барем у истој равни са универзалним правима, него је противник начела секуларности и сваки други партикуларизам који из било ког разлога жели заузети јавну сферу или тежи њеној подели. Секуларна демократска република не признаје други правни субјекат осим аутономног појединца, који је једини способан бирати узоре по основу вероисповести или уверења. Тиме она омогућава свакој грађанки и сваком грађанину да слободно одлучују о својим интересима без посредника.[12]

Секуларност не значи да се друштво мора убрзано секуларизовати како би била успостављена једнакост међу људским бићима. Иако је врло тешко очекивати да би се идеја једне универзалне јавне сфере, очишћене од партикуларизама, могла остварити без јаснијег залагања против партикуларних комунитарних интереса појединих верских заједница. Секуларизација је можда само привремено оставила више простора размишљању о томе да друштво није једнообразно у својој опредељености по основу вероисповести или уверења и да треба поштовати чињеницу слободног прелаза из теизма у атеизам или агностицизам и обрнуто. Са друге стране, процес секуларизације може говорити и о томе да је религија која је напустила јавну сферу сада постала окренута више суштинском верском учењу, те да је мање заузета за политичко, идеолошко и фундаменталистичко управљање појединцима и заједницама.[12]

За секуларност религија није проблем нити она има за циљ борбено противљење или суспендовање религије. Заправо, управо зато што сматра да је и вероисповест или уверење важан део живота појединаца секуларна демократска држава нема право да се меша у та питања. Позиција неуплитања демократске републике у приватну сферу појединаца веома је важна и теолошки прихватљива. Афирмишући сферу политичког одлучивања као независног од утицаја појединог верског учења начело секуларности уједно афирмише и сферу одлучивања појединке или појединца на приватном нивоу када жели и како жели да се определи по основу вероисповести или уверења. Тиме се потврђује слобода савести, која је много шира од појма слободе вероисповести или уверења и тиме јој претходи. Управо зато што је демократска република производ свих њених грађанки и грађана, који су уједно и носиоци суверености, сама демократска република мора заштитити слободу и једнакост. Секуларна демократска република није атеистичка република, нити она афирмише или претпоставља атеизам другим опредељењима по основу вероисповести или уверења. Једнако тако, секуларна демократска република не може бити ни православна, ни католичка, ни протестантска, ни исламска, ни хиндуистичка, ни било чија друга, ако по дефиницији припада свим грађанкама и грађанима.[12]

Секуларизам и секуларизација[уреди | уреди извор]

Ови сродни појмови указују на одвојеност верских институција и јавних институција, односно умањивање или искључивање утицаја верских институција на јавни, друштвени и политички живот. Између појма секуларизма и секуларизације најчешће се не прави разлика. Иако је суштина заједничка, било би добро уочити да секуларизам, како и сам суфикс „изам“ показује, обично представља политичку вредност, док секуларизација представља друштвено-историјски процес. Придев секуларно потиче од латинске речи „саецулум“, што значи овај век, људски век, садашње време. У средњем веку главни предмет промишљања био је „онај“, будући свет на који се долази приближавањем божанству. Отуда се овим појмовима под којима данас подразумевамо световност, одвојеност верских институција и јавних институција, умањивање утицаја верских институција на јавну друштвену сферу, желело потенцирати бављење овим, садашњим светом, насупрот некадашњег доминантног бављења ‚‚небеским“.[13]

Појам секуларизација први пут се среће у време антифеудалне Француске револуције, када се њиме означавао процес одузимања својине верским институцијама и њено претварање у јавну својину. Тада је такође започето пребацивање многих надлежности верских институција и верских служби у надлежност световних власти, иза чега је стајала жеља победничког антифеудалног, буржоаског слоја да умањи утицај верских институција које су биле кључни ослонац старог феудалног поретка. Део ових процеса било је и одвајање верских институција од јавних образовних установа. Тадашње верске институције су биле посебно осетљиве на ову димензију секуларизације, те су пружале, а и дан-данас пружају велики отпор. Огист Конт, Карл Маркс, Емил Диркем и Макс Вебер деле став да су религије у суштини врста илузије, те да ће се у друштву процесом модернизације, прогреса и научно-технолошког развоја временом значај и утицај религије све више смањивати, и да је процес секуларизације битан фактор који омогућава напредак и еволуцију друштва.[13]

За секуларизацију се никако не може рећи да је универзалан процес подједнако заступљен у свим деловима света. Пре свега је везан за тзв. западни културни модел заснован на тековинама просветитељства, ренесансе и хуманизма. То не значи да секуларност друштва не можемо пронаћи и изван ових оквира, као у Јапану или у Турској, док у земљама као што су Саудијска Арабија и Иран верске институције остају важан и пожељан фактор како у самом државном механизму, тако и у друштву. Исто тако, може се уочити висок степен религиозности становништва, као и појачана улога разноликих деноминација верских институција у одређеним сегментима друштва, у државама које су изразито секуларног карактера, где су САД најилустративнији пример.[13]

Повезано[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тхе Оxфорд Цомпанион то тхе Супреме Цоурт оф тхе Унитед Статес (1992), Кермит D. Халл, Ед. пп. 717–26
  2. ^ а б „Сецулар”. Мерриам-Wебстер Дицтионарy. 
  3. ^ „Сецулар”. Онлине Етyмологy Дицтионарy. 
  4. ^ Зуцкерман & Схоок 2017, стр. 4–5 "Тхе оригин оф тхе wорд “сецулар” ис Латин: ‘саецулум’ тyпицаллy меант а фиxед период оф тиме, ан аге, оне хундред yеарс ор со (Феенеy 2008: 145). Тхе ‘саецулум’ wас нот дефинед ин цонтраст то анy сацред цонцернс, анд хад а фреестандинг усаге ин Латин.".
  5. ^ а б в г д Општи коментар бр. 22 (48) на члан 18., Коментари Комитета за људска права УН
  6. ^ Право на слободу мисли, савести и вероисповести (које укључује и слободу придржавања уверења), Службени коментар Комитета за људска права УН
  7. ^ Према најсавременијим правним стандардима се уобичајено користи појам „слобода вероисповести или уверења“
  8. ^ „Wхат ин тхе Wорлд ис Религиоус Фреедом?”. Религиоус Фреедом Институте (на језику: енглески). Приступљено 28. 11. 2019. 
  9. ^ Давис, Дерек Х. „Тхе Еволутион оф Религиоус Либертy ас а Универсал Хуман Ригхт”. Архивирано из оригинала 1. 2. 2008. г. Приступљено 5. 12. 2006. 
  10. ^ Универзална декларација о људским правима
  11. ^ Међународни пакт о грађанским и политичким правима
  12. ^ а б в г д ђ Лаичност у компаративно-политолошкој перспективи (Лаичност и лаичка република), Х. Шпехар
  13. ^ а б в Јохн Р. Схоок, Тхе Оxфорд Хандбоок оф Сецуларисм. Оxфорд Университy Пресс, 2017.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sekularnost&oldid=26784540”