Žene u islamu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Жене у Исламу)
Ovaj članak je deo serije o islamu
Islam
Alah
Imanski šarti
Praksa
Knjige
Istorija islama
Pravci
Kultura i društvo
Srodni članci

Iskustva muslimanki (arapski: مسلمات Muslimāt, مسلمة Muslimah) uveliko variraju između i unutar različitih društava.[1] Istovremeno, njihovo pristajanje na islam zajednički je faktor koji u različitom stepenu utiče na njihove živote i daje im zajednički identitet koji može poslužiti za premošćivanje širokih kulturnih, društvenih i ekonomskih razlika među njima.[1][2]

Među uticajima koji su odigrali važnu ulogu u definisanju društvenog, duhovnog i kosmološkog statusa žena tokom islamske istorije su sveti islamski tekst, Kuran; hadisi, koji su tradicije koje se odnose na dela i aforizme Muhameda; i suneti ili proročki običaj primenjuju se na situacije koje nisu izričito obuhvaćene s ova dva izvora zakona;[3] i fatve, neobavezujuća objavljena mišljenja ili odluke u vezi s verskom doktrinom ili pravnim pitanjima.

Dodatni uticaji uključuju predislamske kulturne tradicije; sekularni zakoni, koji su u potpunosti prihvaćeni u islamu sve dok nisu u direktnoj suprotnosti sa islamskim propisima;[4] verske vlasti, uključujući agencije pod kontrolom vlade, poput indonežanskog Saveta za uleme i turski Dijanet;[5] i duhovni učitelji, koji su posebno istaknuti u islamskom misticizmu ili sufizmu. Mnogi od ovih potonjih, uključujući Ibn al-'Arabija, sami su proizveli tekstove koji su razjasnili metafizičku simboliku ženskog principa u islamu.[6]

Devojka recituje Kuran.

Postoje značajne varijacije u načinu na koji tumače gore navedene izvore sunitski muslimani.[7] Konkretno, vehabije i salafisti imaju tendenciju da potpuno odbace misticizam i teologiju; ovo ima duboke implikacije na način na koji se žene percipiraju unutar ovih ideoloških sekti.[8] Nasuprot tome, unutar islamskog pravoslavlja, i uspostavljene teološke škole i sufizam su barem donekle uticajni.[7]

Rodne uloge[uredi | uredi izvor]

Rodne uloge u islamu istovremeno su obojene sa dva kuranska propisa: duhovna jednakost žena i muškaraca i ideju da su žene namenjene da predstavljaju ženstvenost, a muškarci muževnost.[9]

Duhovna jednakost žena i muškaraca detaljno je opisana u suri al-Azab (33:35):[4]

Osnovni islamski pogled na žene i muškarce pretpostavlja komplementarnost funkcija: kao i sve ostalo u univerzumu, čovečanstvo je stvoreno u paru (sura al-Darijat, 51:49)[10]-ni jedno ni drugo ne može biti potpuno.[11] U islamskom kosmološkom razmišljanju, univerzum se percipira kao ravnoteža izgrađena na skladnim polarnim odnosima između parova koji čine sve stvari.[11] Štaviše, svi spoljni fenomeni su odraz unutrašnje noumene i na kraju Boga.[11]

Fragment sure an-Nisaʼ-poglavlje islamskog svetog teksta pod naslovom „Žene“-sa persijskim, arapskim i kufičkim pismom. Islam posmatra muškarce i žene kao jednake pred Bogom, a Kuran podvlači da su muškarac i žena "stvoreni od jedne duše" (4: 1,[10] 39: 6 i drugde).[12]

Naglasak koji islam stavlja na ženski/muški polaritet (i stoga komplementarnost) rezultira razdvajanjem društvenih funkcija. Uopšteno, ženska sfera delovanja je dom u kojem je ona dominantna figura - a odgovarajuća sfera muškarca je spoljašnji svet.[9] Žene su visoko cenjene u mnogim aspektima domaćeg života, i hvaljene su zbog svog znanja kao stručnjaka za obrede, isceliteljstva, starateljstva i onih koji u svojoj zajednici uređuju brakove.[13]

Međutim, ovo razdvajanje u praksi nije tako kruto kako se čini.[9] Postoji mnogo primera - kako u ranoj istoriji islama tako i u savremenom svetu - muslimanki koje su imale istaknutu ulogu u javnom životu, uključujući sultanije, kraljice, izabrane šefove država i bogate poslovne žene. Štaviše, važno je priznati da su u islamu dom i porodica čvrsto postavljeni u centar života u ovom svetu i u društvu: čovekov rad ne može imati prednost nad privatnim područjem.[9]

Kur'an posvećuje brojne stihove muslimankama, njihovoj ulozi, dužnostima i pravima, pored Sure 4 sa 176 stihova pod nazivom "An-Nisa" ("Žene").[14]

Žensko obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Klasična pozicija[uredi | uredi izvor]

Persijska minijatura iz 15. veka koja prikazuje bitku kod Kamile, odlučujući susret između trupa četvrtog kalifa 'Alija i suprotne vojske koju je okupila Muhamedova žena, Ajša. Nakon Alijeve pobede, Ajša se povukla iz politike. Tradicionalisti su ovu epizodu iskoristili da bi dokazali da žene ne bi trebalo da igraju aktivnu političku ulogu, dok su modernisti držali Ajšino nasleđe u zalaganju za rodnu ravnopravnost u islamskoj tradiciji.[15]

I Kuran - islamski sveti tekst - i izgovoreni ili delovani primer Muhameda (suneti) zagovaraju prava žena i muškaraca da jednako traže znanje.[12] Kuran naređuje svim muslimanima da ulože napor u potrazi za znanjem, bez obzira na njihov biološki pol: on stalno ohrabruje muslimane da čitaju, razmišljaju i uče iz Božjih znakova u prirodi.[12] Štaviše, Muhamed je podsticao obrazovanje i za muškarce i za žene: izjavio je da je traženje znanja verska dužnost koja obavezuje svakog muškarca i ženu muslimanku.[12]

Kao i njen muški kolega, svaka žena ima moralnu i religioznu obavezu da traži znanje, razvije svoj intelekt, proširi svoj pogled, kultiviše svoje talente, a zatim iskoristi svoj potencijal u korist svoje duše i svog društva.[12] Prepisivači su pokazali da žene imaju pravo da traže obrazovanje jednako kao i svaki muškarac navodeći u hadisu da je dužnost svakoga, bilo da su muškarac ili žena, da traže znanje.[16] Zajedno sa ovim idealima dolazili su sa oklevanjem neki koji su verovali da je obrazovana žena koja zna da čita i piše opisana kao otrovna.[16] Mnoge žene širom muslimanskog sveta iskoristile su ovu priliku da dobiju onoliko obrazovanja koliko je dozvoljeno zakonom.[16]

Trenutna situacija[uredi | uredi izvor]

U saopštenju iz 2013. godine, Organizacija islamske saradnje primetila je da je ograničen pristup obrazovanju jedan od izazova sa kojima se suočavaju devojčice i žene u svetu u razvoju, uključujući i zemlje članice OIC -a.[17] UNICEF napominje da je od 24 nacije sa manje od 60% upisa žena u osnovnu školu 17 bilo islamskih nacija; više od polovine odraslog stanovništva je nepismeno u nekoliko islamskih zemalja, a udeo dostiže 70% među ženama muslimankama.[18]

Pakistanske školske devojke u Hajber Pahtunhvi.

UNESKO procenjuje da je stopa pismenosti među odraslim ženama bila oko 50% ili manja u brojnim zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom, uključujući Maroko, Jemen, Bangladeš, Pakistan, Niger, Mali, Gambiju, Gvineju, Gvineju Bisau i Čad.[19] Egipat je 2010. imao stopu pismenosti žena od 64%, Irak 71% i Indonezija 90%.[19] Pismenost se poboljšavala u Saudijskoj Arabiji od 1970 -ih, stopa pismenosti žena u 2017. za žene od 15 do 24 godine iznosila je 99,3%, što je ekvivalentno stopi pismenosti muškaraca od 99,3%.[20] Zapadni ideali imali su uticaj na obrazovanje u muslimanskim zemljama zbog povećane potražnje za pismenošću muškaraca i žena.[21] Očigledno je da se sve više žena trudi da stekne obrazovanje pohađajući osnovnu i srednju školu u muslimanskim zemljama.[21]

Zapošljavanje žena[uredi | uredi izvor]

Neki učenjaci[22][23] pozivaju se na ajet 28:23 u Kur'anu i na Hatidžu, Muhamedovu prvu ženu, trgovku pre i nakon prelaska u islam, kao pokazatelje da se muslimanke mogu zaposliti izvan svojih domova.

Prva muslimanka kapelanka, 2021. godina.

Tradicionalna tumačenja islama zahtevaju da žena ima dozvolu svog muža da napusti kuću i zaposli se,[24][25][26] iako su učenjaci, kao što su veliki muftija Ali Goma[27] i veliki ajatolah Mohamed Ebrahim Džanati[28] rekli su da ženama nije potrebna dozvola muža da napuste kuću i rade.

Seksualni zločini i gresi[uredi | uredi izvor]

Zina[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna sudska praksa[uredi | uredi izvor]

Zina je islamski pravni izraz koji se odnosi na nezakonit seksualni odnos.[29] Prema tradicionalnoj sudskoj praksi, zina može uključivati preljubu (venčanih strana), blud (vanbračnih strana), prostituciju, bestijalnost i, prema nekim učenjacima, silovanje.[29] Kur'an nije odobravao promiskuitet koji je tada vladao u Arabiji, a nekoliko stihova se odnosi na nezakonit seksualni odnos, uključujući i onaj koji propisuje kaznu od 100 udaraca razvratnicima.[30] Zina tako pripada klasi had zločina, koji imaju kuranski određene kazne.[30]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Muslimanke u Kerali, 1901. godina.

Osim "nekoliko retkih i izolovanih" primera iz predmoderne ere i nekoliko nedavnih slučajeva, ne postoje istorijski zapisi o legalnom vršenju kamenovanja zbog zine.[30] Zina je postala hitnije pitanje u moderno doba, jer su islamistički pokreti i vlade vodili polemike protiv javnog nemorala.[30] Nakon što su u moderno doba krivični zakoni zasnovani na šerijatu uveliko zamenjeni statutima inspirisanim evropskim, poslednjih decenija je nekoliko zemalja donelo zakonske reforme koje su u svoje zakone ugradile elemente hadudskih zakona.[31] Iran je bio svedok nekoliko kamenovanih ljudi zbog zine nakon islamske revolucije.[30] U Nigeriji su lokalni sudovi doneli odluku za nekoliko kamenovanja, a sve su ukinute žalbom ili ostavljene bez izvršenja.[32] Iako se u Pakistanu oštrije kazne hadudskih uredbi nikada nisu primenjivale,[33] 2005. Human Rights Watch je izvestio da je u toku više od 200.000 slučajeva zine protiv žena na različitim nivoima u pakistanskom pravnom sistemu.

Kazf i Li'an[uredi | uredi izvor]

U 'kazfu' kada neko optuži čednu ženu bez četiri svedoka, biće kažnjen bičevanjem sa osamdeset udaraca. Njegovo svedočenje će zauvek postati neprihvatljivo ako se ne pokaje i ne popravi stanje (24: 4-5) Međutim, u „laži“, kada muž optuži ženu za preljubu bez svedoka, mora da se zakune po pet puta kako bi podržao svoju tezu. Ako položi zakletvu, biće kažnjena sa 100 bičevanja i kamenovanja, osim ako i ona ne položi zakletvu na sličan način u prilog svom slučaju, njene zakletve se pridržavaju njegove i ona neće biti kažnjena (24: 6-9).[34]

Silovanje[uredi | uredi izvor]

U islamu, ljudska seksualnost je regulisana islamskim zakonom (šerijatom). Shodno tome, seksualno nasilje se smatra kršenjem moralnog i božanskog zakona.[35] Islam je tvrdnje o seksualnom nasilju podelio na „božanska prava“ (hukuk Alah) i „međuljudska prava“ (hukuk al-'ibad): prvi zahtevaju božansku kaznu (kazne had), a drugi koji pripadaju fleksibilnijem ljudskom carstvu.[36]

Incident u vreme islamskog proroka Muhameda bio bi osnova kasnije sudske prakse silovanja:[37]

U slučaju silovanja, punoletni muški počinilac (tj. silovatelj) takvog dela prima kaznu had zina, ali ženu koja ne pristaje (tj. žrtva silovanja) treba smatrati nevinom u zini i osloboditi je dodatnih kazni.[38]

Savremeni krivični zakoni[uredi | uredi izvor]

Zakoni o silovanju u brojnim zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom bili su predmet kontroverzi. U nekim od ovih zemalja, kao što je Maroko, krivični zakon nije ni zasnovan na islamskom pravu, niti je na njega značajno uticao,[39] dok u drugim slučajevima, poput pakistanskih uredbi Hada, zakonik uključuje elemente islamskog prava.

U Avganistanu i Dubaiju neke žene koje su optužile silovanje bile su optužene za blud ili preljubu.[40][41][42] Ovaj zakon je izmenjen u Pakistanu 2006.[43]

Ljubav[uredi | uredi izvor]

Među klasičnim muslimanskim autorima, pojam ljubavi je razvijen po tri konceptualne linije, zamišljene u uzlaznom hijerarhijskom poretku: prirodna ljubav, intelektualna ljubav i božanska ljubav.[44]

Romantična ljubav[uredi | uredi izvor]

U tradicionalnim islamskim društvima ljubav između muškaraca i žena bila je nadaleko slavljena,[16] a popularna i klasična književnost muslimanskog sveta prepuna je dela na ovu temu. Kroz islamsku istoriju intelektualci, teolozi i mistici opsežno su raspravljali o prirodi i karakteristikama romantične ljubavi (išk).[44] U svom najčešćem intelektualnom tumačenju islamskog zlatnog doba, išk se odnosi na neodoljivu želju da se stekne posed voljene osobe, izražavajući nedostatak koji ljubavnik mora da otkloni da bi dostigao savršenstvo.[44]

Arapska ljubavna priča o Lejli i Majnunu bila je verovatno nadaleko poznatija među muslimanima od one o Romeu i Juliji u (severnoj) Evropi.[44]

U islamskom misticizmu ili sufizmu, romantična ljubav se posmatra kao metafizička metafora ljubavi prema Bogu. Međutim, važnost ljubavi seže dalje od metaforičkog: ibnʿArabi, koji je nadaleko priznat kao 'najveći duhovni majstor [sufizma]', postavio je stav da je za muškarca seks sa ženom prilika da se doživi najveće Božje ja- obelodanjivanje “(pozicija je slična i obrnuto):[45]

Lepota[uredi | uredi izvor]

Muslimanke iz Kašmira, 1870. godina.

I pojam i stvarnost lepote od izuzetnog su značaja u islamskoj religiji: lepota (ihsan, takođe prevedena kao „vrlina“, „izvrsnost“ i „lepljenje“) je treći element kanonske definicije islama posle verovanja (iman) i praksa (islam).[3] U 53:31[45] Kur'an naglašava važnost izbegavanja ružnih radnji, dok u 10:26 stoji: "Oni koji čine ono što je lepo primiće najlepše i još više."[45]

Ženska lepota[uredi | uredi izvor]

Ženska lepota je centralna tema u islamu, koji je smatra "najdirektnijom vidljivom manifestacijom Božje lepote, blagosti, milosti i oprosta."[46] Ova tema je najpoznatija u islamskom misticizmu ili sufizmu. U svom delu Mistične dimenzije islama, Anemari Šimel beleži stav Ibn ʿArabija - koji se generalno smatra najvećim sufijom - o „opažanju božanskog posredstvom ženske lepote i gledanju na ženu kao na pravo otkrivenje Božje milosti i kreativnosti"[46] na sledeći način:[46]


Žena otkriva, za Ibn Arabija, tajnu saosećajnog Boga. Gramatička činjenica da je reč "dat", 'suština', je ženskog roda i nudi Ibn Arabiju različite metode za otkrivanje ovog ženskog elementa u Bogu."

Brak[uredi | uredi izvor]

Poliginija[uredi | uredi izvor]

Slika upravo venčane muslimanke, februar 1932.

Bračni običaji se razlikuju u zemljama u kojima dominiraju muslimani. Islamski zakon dozvoljava poligamiju u kojoj musliman može biti oženjen sa četiri žene istovremeno, pod ograničenim uslovima,[47] ali to nije široko rasprostranjeno. Kako šerijat zahteva da se poligamni muškarci prema svim ženama ponašaju jednako, klasični islamski učenjaci su smatrali da je poželjnije potpuno izbegavati poligamiju, pa se ne dolazi ni blizu šanse da se počini zabranjeno delo i nepravedno postupa između žena. Praksa poligamije je dozvoljena, ali se ne preporučuje.[48] U nekim zemljama poligamija je ograničena novim porodičnim kodeksima, na primer Mudavana u Maroku.[49]

Poliandrija[uredi | uredi izvor]

Nasuprot tome, poliandrija, praksa da žena ima više od jednog muža (čak i privremeno, nakon što je uplatila novčanu svotu muškarcu ili njegovoj porodici), nije dozvoljena.[50][51]

Bračna dob[uredi | uredi izvor]

Dečji brakovi, koji su nekada bili globalno prihvaćena pojava, postali su obeshrabreni u većini zemalja, ali u određenoj meri opstaju u nekim odabranim delovima muslimanskog sveta.[52]

Dob braka u islamu za žene varira od zemlje do zemlje. Tradicionalno, islam je često dozvolio udaju devojčica mlađih godina, jer šerijat smatra da je Muhamedova praksa osnova za islamski zakon. Prema Sahih Bukhari i Sahih Muslim, dve najautentičnije knjige sunitskih hadisa, Muhamed se oženio Ajšom, svojom trećom ženom kada je imala šest godina, a brak je konzumirao kada je napunila devet ili deset godina. Ovu verziju događaja odbacuju šiitski muslimani,[53] a osporavaju i neki sunitski učenjaci.[54]

Neki islamski učenjaci sugerišu da nije važno kalendarsko doba, već da je biološko doba devojke ono što određuje kada se može udati prema islamskom zakonu. Prema ovim islamskim učenjacima, starost za stupanje u brak u islamu je kada je devojka dostigla polnu zrelost, kako je odredio njen najbliži muški staratelj; ovo doba može biti, tvrde ovi islamski učenjaci, manje od 10 godina, ili 12, ili drugo doba zavisno od svake devojčice.[53][55][56] Neki sveštenici i konzervativni elementi muslimanskih zajednica u Jemenu,[57] Saudijskoj Arabiji,[58] Indiji,[59] Bangladešu, Pakistanu,[60] Indoneziji,[61] Egiptu,[62] Nigeriji i na drugim mestima insistirali su na islamskom pravu da ožene devojčice mlađe od 15 godina.[63] U decembru 2019. Saudijska Arabija je promenila zakon i podigla bračnu dob na 18.[64]

Sakaćenje ženskih genitalija[uredi | uredi izvor]

Klasična pozicija[uredi | uredi izvor]

U Kur'anu se ne spominje obrezivanje žena - a kamoli drugi oblici sakaćenja ženskih genitalija. Štaviše, Muhamed nije podvrgao nijednu svoju kćer ovoj praksi, što je i samo od stvarnog značaja, jer ne čini deo njegovog izgovorenog ili ponašajnog primera.[65] Štaviše, poreklo obrezivanja žena nije islamsko: smatra se da se prvo primenjivalo u starom Egiptu.[66] Alternativno, sugerisano je da bi ta praksa mogla biti stari afrički pubertetski obred koji je kulturom prenet u Egipat.[65]

Bez obzira na ove činjenice, među nekim muslimanima postoji verovanje-posebno iako ne isključivo u (podsaharskoj) Africi-da je obrezivanje žena (posebno rezanje prepucijuma ili kapuljače klitorisa) verski potvrđeno postojanjem šačice hadisa koji to očigledno preporučuju.[66] Međutim, ovi hadisi se smatraju neautentičnim, nepouzdanim i slabim, pa stoga nemaju zakonodavno utemeljenje i/ili praktičnu primenu.[66]

Žensko čedomorstvo[uredi | uredi izvor]

Islam osuđuje žensko čedomorstvo.[67]

U nekim islamskim populacijama, spolno selektivno žensko čedomorstvo je zabrinjavajuće zbog abnormalno visokog odnosa dečaka i devojčica pri rođenju.[68] U islamskom Azerbejdžanu, na primer, odnos rođenih polova bio je u rasponu od 105 do 108, pre raspada Sovjetskog Saveza početkom 1990 -ih. Nakon kolapsa, odnos rođenih polova u Azerbejdžanu naglo se popeo na preko 115 i ostao je visok poslednjih 20 godina. Uporno posmatrano 115 dečaka na svakih 100 rođenih devojčica ukazuje na polno selektivan pobačaj žena u Azerbejdžanu u poslednjih 20 godina.[69][70] Druge zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom sa visokim odnosom rođenih polova, koji uključuju Albaniju i Pakistan.[71] podrazumeva pobačaj.

Menstruacija[uredi | uredi izvor]

Muslimanka se ne sme kretati u džamiji i oslobođena je dužnosti obavljanja namaza tokom menstruacije ili tokom porođaja, jer se telesne tečnosti u islamu smatraju ritualno nečistima. Neki muslimanski učenjaci predlažu da žena tokom ovog stanja ostane u svojoj kući ili blizu svoje kuće.[72][73] Neki islamski pravnici tvrde da je ovo pogrešno tumačenje šerijata i sugerišu da se islamska namera odnosila na higijenu, a ne na versku ritualnu čistoću.[72]

Neki učenjaci kažu da ženama koje imaju menstruaciju nije dozvoljeno da čitaju Kur'an.[74] Drugi kažu da je to moguće, u nekim okolnostima.

Ženama koje imaju menstruaciju je dozvoljeno da prisustvuju `bajram -namazu bez učešća u namazu, i samo da mu svedoče.[75]

Pravilo oblačenja[uredi | uredi izvor]

Skromnost (Haja) u islamu: Kuran naređuje i muškarcima i ženama da se oblače skromno i ne izlažu svoje telo, a Muhamed je ustvrdio da je skromnost centralna crta karaktera u islamu.[4]

U specifičnom kontekstu žena, Kur'an u 24:31[76] govori o pokrivanju ženskih "ukrasa" od stranaca izvan porodice.[3] Ovaj drugi ajet Kur'ana predstavlja instituciju nove javne skromnosti: kada su predislamski Arapi krenuli u bitku, arapske žene koje su ispratile muškarce u rat razgolitile bi svoje grudi da ih ohrabre u borbu; ili bi to učinile u samoj bici, kao u slučaju Mekanaca koje je predvodila Hind u bici kod Uhuda.[3] Ovakav način ponašanja islamski učenjaci i šira muslimanska javnost obično vide kao simbol stanja duhovnog neznanja (al-Jāhiliyyah).

Sve ortodoksne škole šerijatskog zakona propisuju javno pokrivanje tela: konkretno, do vrata, gležnjeva i ispod lakta.[3] Međutim, nijedan od tradicionalnih pravnih sistema zapravo ne predviđa da žene moraju nositi veo:[3] samo su Muhammedove supruge upućene da nose ovaj odevni predmet (33:59).[10][3]

U studiji iz 2018. godine koju je uradio Institut za socijalnu politiku i razumevanje, američke muslimanke su bile "najverovatnije" u poređenju sa drugim domaćim verskim zajednicama da "nose" vidljiv simbol koji drugima otkriva njihov verski identitet.[77] Od žena muslimanki koje je ispitao ISPU, 46% kaže da nose vidljiv simbol kako bi celo vreme javno označavale svoju veru “(ovo uključuje hidžab), 19% ponekad, a 35% nikako. Studija nije otkrila da postoji značajna razlika u godinama ili rasi.[77]

U današnjem savremenom kontekstu, pitanje zašto muslimanke nose hidžab nailazi na različite odgovore američkih muslimanki, uključujući najpopularnije, „pobožnost i da se ugađa Bogu“ (54%), „da drugi znaju da su muslimanke “(21%), i„ za skromnost “(12%). Samo 1% je reklo da je nosi, "jer je to zahtevao član porodice ili supružnik".[77]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Bodman, Herbert L.; Tawḥīdī, Nayyirah (1998). Women in Muslim Societies: Diversity Within Unity (na jeziku: engleski). Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-55587-578-7. 
  2. ^ Ibrahim, I. A.; Abu-Harb, Ibrahim Ali Ibrahim (1997). A Brief Illustrated Guide to Understanding Islam (na jeziku: engleski). Darussalam. ISBN 978-9960-34-011-1. 
  3. ^ a b v g d đ e Netton, Ian Richard (1990). „The concise encyclopaedia of Islam. By Cyril Glassé. pp. 472, illus. in col. and bl. and wh., maps. London, Stacey International, 1989. £27.00.”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain & Ireland. 122 (2): 383—383. ISSN 0035-869X. doi:10.1017/s0035869x00108652. 
  4. ^ a b v Nasr, Seyyed Hossein (2002). The heart of Islam : enduring values for humanity (1st ed izd.). [San Francisco, Calif.]: HarperSanFrancisco. ISBN 0-06-009924-0. OCLC 49942682. 
  5. ^ „In Turkey, Muslim women gain expanded religious authority”. Christian Science Monitor. 2005-04-27. ISSN 0882-7729. Pristupljeno 2021-08-19. 
  6. ^ Murata, Sachiko (1992). The Tao of Islam : a sourcebook on gender relationships in Islamic thought. Albany: State University of New York Press. ISBN 0-585-06888-7. OCLC 44965629. 
  7. ^ a b The 500 most influential muslims, 2009. John Esposito, Ibrahim Kalin (1st ed izd.). [Amman?]: Royal Islamic Strategic Studies Centre. 2009. ISBN 978-1-4679-9976-2. OCLC 874138738. 
  8. ^ Oliveti, Vincenzo (2002). Terror's source : the ideology of Wahhabi-Salafism and its consequences. Birmingham, U.K.: Amadeus Books. ISBN 0-9543729-0-5. OCLC 52591247. 
  9. ^ a b v g Eaton, Gai (2000). Remembering God : reflections on Islam. Islamic Texts Society. Cambridge: Islamic Texts Society. ISBN 0-946621-84-5. OCLC 42834388. 
  10. ^ a b v „Center for Muslim-Jewish Engagement”. web.archive.org. 2015-07-04. Arhivirano iz originala 04. 07. 2015. g. Pristupljeno 2021-08-20. 
  11. ^ a b v Murata, Sachiko (1992). The Tao of Islam : a sourcebook on gender relationships in Islamic thought. Albany: State University of New York Press. ISBN 0-585-06888-7. OCLC 44965629. 
  12. ^ a b v g d Jawad, H. A. (1998). The rights of women in Islam : an authentic approach. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-585-03386-2. OCLC 42330133. 
  13. ^ Mazumdar, Shampa; Mazumdar, Sanjoy (2001). „RETHINKING PUBLIC AND PRIVATE SPACE: RELIGION AND WOMEN IN MUSLIM SOCIETY”. Journal of Architectural and Planning Research. 18 (4): 302—324. ISSN 0738-0895. 
  14. ^ „Center for Muslim-Jewish Engagement”. web.archive.org. 2015-05-01. Arhivirano iz originala 01. 05. 2015. g. Pristupljeno 2021-08-20. 
  15. ^ „ʿĀʿishah - Oxford Islamic Studies Online”. www.oxfordislamicstudies.com. Pristupljeno 2021-08-21. 
  16. ^ a b v g Robinson, Francis (2010), Irwin, Robert, ur., Education, The New Cambridge History of Islam, 4, Cambridge University Press, str. 495—531, ISBN 978-0-521-83824-5, Pristupljeno 2021-08-20 
  17. ^ „OIC”. web.archive.org. 2014-12-10. Arhivirano iz originala 10. 12. 2014. g. Pristupljeno 2021-08-20. 
  18. ^ „The Office of Global Insight and Policy”. www.unicef.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-20. 
  19. ^ a b UNESCO Institute for Statistics (2012). Adult and youth literacy, 1990-2015 : analysis of data for 41 selected countries. Montreal: Unesco, Institute for Statistics. ISBN 978-92-9189-117-7. OCLC 1015654195. 
  20. ^ „Saudi Arabia”. uis.unesco.org. 2016-11-27. Pristupljeno 2021-08-20. 
  21. ^ a b Islam, globalization, and postmodernity. Akbar S. Ahmed, Hastings Donnan. London. 1994. ISBN 0-415-09366-X. OCLC 30400270. 
  22. ^ „witness-pioneer.org”. www.witness-pioneer.org. Pristupljeno 2021-08-20. 
  23. ^ Laurie A. Brand (1998), Women, State and Political Liberalisation. New York: Columbia University Press, pp. 57–58
  24. ^ Ziba Mir-Hosseini (2009), Towards Gender Equality: Muslim Family Laws and the Shari'ah, Wanted: Equality and Justice in the Muslim Family (Editor: Zainah Anwar), Musawah, Kuala Lumpur, ISBN 978-983-2622-26-0, pp. 31-33
  25. ^ Doi, Abdur Rahman I. (2008). Sharīʻah : Islamic law. Abdassamad Clarke (2nd rev. ed. izd.). London: Ta-Ha. ISBN 978-1-84200-087-8. OCLC 310153651. 
  26. ^ Women and the family in the Middle East : new voices of change. Elizabeth Warnock Fernea (1st ed izd.). Austin: University of Texas Press. 1985. ISBN 0-292-75528-7. OCLC 10851447. 
  27. ^ „Fatawa - Does the woman have the right to work?”. Dar al-Ifta al Misriyyah. Pristupljeno 2021-08-20. 
  28. ^ „The Official Website of Ayatollah Alozma Jannaati”. www.jannaati.com. Pristupljeno 2021-08-20. 
  29. ^ a b The Oxford encyclopedia of the Islamic world. John L. Esposito. New York, N.Y.: Oxford University Press. 2009. ISBN 978-0-19-530513-5. OCLC 154707857. 
  30. ^ a b v g d „ZINA or ZINA” (na jeziku: engleski). 
  31. ^ „Bridging Cultures Bookshelf: Muslim Journeys”. web.archive.org. 2017-02-02. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 2021-08-20. 
  32. ^ Weimann, Gunnar J. (2010). Islamic Criminal Law in Northern Nigeria: Politics, Religion, Judicial Practice (na jeziku: engleski). Amsterdam University Press. ISBN 978-90-5629-655-1. 
  33. ^ Otto, J. M. (2008), Sharia and National Law in Muslim Countries: Tensions and Opportunies for Dutch and EU Foreign Policy, Law, Governance and Development. Research & Policy Notes (na jeziku: engleski), Leiden University Press, ISBN 978-90-8728-048-2, Pristupljeno 2021-08-20 
  34. ^ „Woman as a witness”. DAWN.COM (na jeziku: engleski). 2010-11-12. Pristupljeno 2021-08-20. 
  35. ^ Wolf, Leslie F. (2016-12-10). „Sexual Violation in Islamic Law: Substance, Evidence, and Procedure By Hina Azam”. Journal of Islamic Studies (na jeziku: engleski): etw060. ISSN 0955-2340. doi:10.1093/jis/etw060. 
  36. ^ Semerdjian, Elyse (2017-07-01). „Sexual Violation in Islamic Law: Substance, Evidence, and Procedure”. Journal of Middle East Women's Studies. 13 (2): 315—317. ISSN 1552-5864. doi:10.1215/15525864-3861356. 
  37. ^ Kamali, Mohammad Hashim (2019-07-18). „Crime and Punishment in Islamic Law”. doi:10.1093/oso/9780190910648.001.0001. 
  38. ^ Feminism, law and religion. Marie A. Failinger, Elizabeth R. Schiltz, Susan J. Stabile. Farnham, Surrey, UK, England: Ashgate. 2013. ISBN 978-1-4094-7481-4. OCLC 847526742. 
  39. ^ Scherdin, Lill (2016-04-08). Capital Punishment: A Hazard to a Sustainable Criminal Justice System? (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-16992-5. 
  40. ^ „French 'rape victim' faces jail for adultery”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2003-01-04. Pristupljeno 2021-08-20. 
  41. ^ Khan, Shahnaz (2006). Zina, transnational feminism, and the moral regulation of Pakistani women. Vancouver [B.C.]: UBC Press. ISBN 978-0-7748-5524-2. OCLC 243587588. 
  42. ^ „Afghanistan: Surge in Women Jailed for ‘Moral Crimes’”. Human Rights Watch (na jeziku: engleski). 2013-05-21. Pristupljeno 2021-08-20. 
  43. ^ „Pakistan senate backs rape bill” (na jeziku: engleski). 2006-11-23. Pristupljeno 2021-08-20. 
  44. ^ a b v g Arkoun, Mohammed (1998). „Islamic Desk Reference, compiled from The Encyclopaedia of Islam, by E. VAN DONZEL, IX + 492 p., Leiden, New York, Köln, E.J. Brill, 1994.”. Arabica. 45 (3): 273—274. ISSN 0570-5398. doi:10.1163/1570058982641743. 
  45. ^ a b v Murata, Sachiko (1992). The Tao of Islam : a sourcebook on gender relationships in Islamic thought. Albany: State University of New York Press. ISBN 0-585-06888-7. OCLC 44965629. 
  46. ^ a b v Schimmel, Annemarie (2011). Mystical dimensions of Islam. Carl W. Ernst (35th anniversary edition izd.). Chapel Hill. ISBN 978-0-8078-9976-2. OCLC 711043298. 
  47. ^ Javed Ahmad Ghamidi (na jeziku: engleski), 2021-07-20, Pristupljeno 2021-08-20 
  48. ^ Ali-Karamali, Sumbul (2008). The Muslim next door : the Qurʼan, the media, and that veil thing. Internet Archive. Ashland, Or. : White Cloud Press. ISBN 978-0-9745245-6-6. 
  49. ^ Chebel, Malek, ... (2009). L'islam expliqué par Malek Chebel. Impr. Brodard & Taupin). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-02982-1. OCLC 470772306. 
  50. ^ Oraegbunam, I. K. E.; Udezo, B. O. S. (2012). „Women's Rights in Matrimonial Jurisprudence under Islamic Family Law in Nigeria: A Need for Reform”. Journal of Religion and Human Relations (na jeziku: engleski). 1 (4): 101—111. ISSN 2006-5442. 
  51. ^ Hassouneh-Phillips, Dena (November 2001). "Polygamy and wife abuse: A qualitative study of Muslim women in America".
  52. ^ A.A. Ali, Child Marriage in Islamic Law, The Institute of Islamic Studies, McGill University (Canada), August 2000; see pages 16-18
  53. ^ a b Ali, Kecia (2010). Marriage and slavery in early Islam. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05917-7. OCLC 705930348. 
  54. ^ „The Age of Aisha (ra): Rejecting Historical Revisionism and Modernist Presumptions”. Yaqeen Institute for Islamic Research (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-20. 
  55. ^ „Saudi judge refuses to annul 8-year-old's marriage - CNN.com”. www.cnn.com. Pristupljeno 2021-08-20. 
  56. ^ „Surah An-Nisa - 6”. quran.com. Pristupljeno 2021-08-20. 
  57. ^ „Deep divisions over child brides”. The New Humanitarian (na jeziku: engleski). 2010-03-28. Pristupljeno 2021-08-20. 
  58. ^ „Top Saudi cleric: OK for young girls to wed - CNN.com”. www.cnn.com. Pristupljeno 2021-08-20. 
  59. ^ „Muslim groups oppose ban on child marriage”. The Hindu (na jeziku: engleski). Special Correspondent. 2013-09-22. ISSN 0971-751X. Pristupljeno 2021-08-20. 
  60. ^ „Muslim Family Law in Pakistan”. www.mwlusa.org. Pristupljeno 2021-08-20. 
  61. ^ „Indonesian cleric arrested over child bride”. Al Arabiya English (na jeziku: engleski). 2009-03-18. Pristupljeno 2021-08-20. 
  62. ^ Cohen, Roger (2012-10-18). „Opinion | Shariah’s Limits”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-08-20. 
  63. ^ Bunting, Annie (2005). „Stages of Development: Marriage of Girls and Teens as an International Human Rights Issue”. Social & Legal Studies. 14 (1): 17—38. ISSN 0964-6639. doi:10.1177/0964663905049524. 
  64. ^ „Saudi Arabia moves to ban child marriage with a new ruling”. The National. Pristupljeno 2021-08-20. 
  65. ^ a b „The Islamic view on female circumcision”. African Journal of Urology (na jeziku: engleski). 19 (3): 123—126. 2013-09-01. ISSN 1110-5704. doi:10.1016/j.afju.2013.02.007. 
  66. ^ a b v Jawad, H. A. (1998). The rights of women in Islam : an authentic approach. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-585-03386-2. OCLC 42330133. 
  67. ^ „BBC - Ethics - Abortion: Female infanticide”. www.bbc.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-20. 
  68. ^ Watering the neighbour's garden : the growing demographic female deficit in Asia. Isabelle Attané, Christophe Guilmoto, CICRED, Centre français sur la population et le développement, Institut national d'études démographiques, Asian MetaCentre for Population and Sustainable Development Analysis. Paris: Committee for International Cooperation in National Research in Demography. 2007. ISBN 2-910053-29-6. OCLC 181231952. 
  69. ^ „Gendercide in the Caucasus”. The Economist. 2013-09-21. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 2021-08-20. 
  70. ^ Michael, Marc; King, Lawrence; Guo, Liang; McKee, Martin; Richardson, Erica; Stuckler, David (2013). „The Mystery of Missing Female Children in the Caucasus: An Analysis of Sex Ratios by Birth Order”. International Perspectives on Sexual and Reproductive Health. 39 (02): 097—102. ISSN 1944-0391. doi:10.1363/3909713. 
  71. ^ Schellmann, Habiba Nosheen, Hilke (2012-06-19). „Abandoned, Aborted, or Left for Dead: These Are the Vanishing Girls of Pakistan”. The Atlantic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-20. 
  72. ^ a b Encyclopedia of Islam and the Muslim world. Richard C. Martin. New York: Macmillan Reference USA. 2004. ISBN 0-02-865603-2. OCLC 52178942. 
  73. ^ Shaykh Tusi (na jeziku: engleski), 2021-08-03, Pristupljeno 2021-08-20 
  74. ^ „Menstruating women and entering Mosque | Acts of Worship | Fiqh”. central-mosque.com. Pristupljeno 2021-08-20. 
  75. ^ „Is Attending Eid Prayers Permissible for Women in Menses?”. About Islam (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-20. 
  76. ^ „Center for Muslim-Jewish Engagement”. web.archive.org. 2016-08-18. Arhivirano iz originala 18. 08. 2016. g. Pristupljeno 2021-08-20. 
  77. ^ a b v „American Muslim Poll 2018: Full Report | ISPU” (na jeziku: engleski). 2018-04-30. Pristupljeno 2021-08-20. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жене_у_исламу&oldid=26881301”