Makso Dakić

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
makso dakić
Makso Dakić
Lični podaci
Datum rođenja(1913-03-11)11. mart 1913.
Mesto rođenjaĆusine, kod Jajca, Austrougarska
Datum smrti4. jun 1986.(1986-06-04) (73 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesijadruštveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od1942.
Učešće u ratovimaAprilski rat
Narodnooslobodilačka borba
SlužbaJugoslovenska vojska
NOV i PO Jugoslavije
Jugoslovenska armija
1939 — 1941.
1941 — 1945.
ČinVodnik JV
pukovnik JNA u rezervi
Heroj
Narodni heroj od24. jula 1953.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem Orden za vojne zasluge sa velikom zvezdom Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem
Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Orden za hrabrost Orden rada sa zlatnim vencem
Partizanska spomenica 1941.

Maksim Makso Dakić (Ćusine, kod Jajca, 11. mart 1913 — Beograd, 4. jun 1986), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 11. marta 1913. godine u selu Ćusine, kod Jajca. Poticao je iz siromašne seljačke porodice. Njegov otac Milan je bio solunski dobrovoljac, a posle Prvog svetskog rata se zaposlio u fabrici „Elektrobosna”, gde je 1927. godine nastradao nesrećnim slučajem. Ova tragedija je dodatno otežala stanje porodice, pa je Makso pod veoma teškim uslovima pohađao gimnaziju u Banja Luci, Foči, Bosanskoj Gradiški i Sarajevu. Nakon mature, upisao je Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu, gde je apsolvirao.[1]

Tokom odsluženja vojnog roka, završio je Školu rezervnih oficira u Goraždu, 1939. godine. Početak Aprilskog rata, 1941. godine zatekao ga je u blizini Tivta, u Boki Kotorskoj, kao vodnika voda protivavionske zaštite Jugoslovenske vojske. Nakon brze kapitulacije, izbegao je zarobljavanje i vratio se u svoje rodnom selo.[1]

Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor]

Nakon prvih vesti o ustaškim pokoljima nad srpskim stanovništvom, tokom juna 1941. godine, u okolnim selima su se ljudi počeli organizovati kako bi pružili otpor ustašama. U ovim pripremama učestvovao je i Makso, zbog čega je bio uhapšen od ustaša i odveden u zatvor u Jajce. U zatvoru ga je i zatekla vest o izbijanju ustanka u Bosanskoj Krajini, 27. jula 1941. godine.[1]

Uz pomoć aktivista Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP), uspeo je da pobegne iz ustaškog zatvora i da se priključi partizanima. Pošto je ima vojničkog iskustva, sredinom novembra 1941. godine je bio određen za operativnog oficira bataljona „Pelagić”. Na njegovu inicijativu je ubrzo potom bila izvršena reorganizacija bataljona i na njegovo čelo je došao Dušan Metlić, tada najpopularniji ustanik u Janju. Uoči Nove 1942. godine, pod veoma nepovoljnim uslovima, bataljon je napao domobransku posadu u Jezeru. Makso je u ovoj borbi neposredno predvodi delove bataljona i istakao se veštinom komandovanja, ali i ličnom hrabrošću.[1]

Kada je, 6. aprila 1942. godine, formiran Udarni partizanski bataljon, u njegov sastav je ušlo 120 probranih boraca iz bataljona „Pelagić”, među kojima je bio i Makso. Nakon uspešne jednomesečne akcije čišćenja terena oko Mrkonjić-Grada i Manjače od četnika, koje je izvršio Udarni bataljon, Makso se vratio u Janj. Tu je radio na formiranju novih jedinica i odlučno se suprotstavljao pokušaju četnika da ovladaju terenom Janja i Pljeve. Ovo mu je polazilo za rukom jer je kao dobar organizator i vešt starešina, stekao ugled među borcima, ali i među u narodom.[1]

Septembra 1942. godine, za vreme borbi oko Mrkonjić-Grada i priprema za napad na Jajce, kao zamenik komandanta i obaveštajni oficir Trećeg krajiškog partizanskog odreda uspeo je da dobije podatke o snazi neprijatelja u Jajcu i oko njega, što je znatno olakšalo izradu plana za oslobođenje Jajca. U borbama za drugo oslobođenje Jajca, 25. novembra 1942. godine, nalazio se na čelu bataljona „Pelagić”. Lično komandujući sa dvema četa ovog bataljona izveo je podvig — dobro poznavajući ovaj teren, proveo je dve čete iz utvrđene linije na Ćusinama, kod njegovog rodnog sela i bez ijedne žrtve uništio neprijateljsko uporište, čime je omogućio lakše nastupanje partizanskih snaga u sam grad.[1]

U toku 1942. godine bio je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[2]

Kada je 18. januara 1943. godine formirana Deveta krajiška udarna brigada, Makso je bio postavljen za njenog komandanta.[2] Nekoliko dana kasnije otpočela je Četvrta neprijateljska ofanziva, u kojoj je brigada vodila teške borbe. Potom je brigadu predvodio u borbama na terenu Jajca, Kupresa i Mrkonjić-Grada, kao i u borbama sa četnicima, kada je osujećen njihov pokušaj da posle Četvrte neprijateljske ofanzive ovladaju ovim delom Bosanske krajine. U jesen 1943. godine, posle oslobođenja ove teritorije, s brigadom je vodio borbe u okolini Sarajeva i na komunikacijama u dolini reke Bosne.[1]

Sredinom januara 1944. godine brigada se kod Kupresa našla opkoljena od velikih neprijateljskih snaga. Makso je tada rasporedio jedinice i izveo vešt manevar, čime je uspeo da očuva brigadu i njenu bolnicu sa oko 300 ranjenika. Odamh potom, brigada je krenula u ofanzivu i 26. januara je oslobodila Kupres, a potom razbila nemačku motorizovanu kolonu u Koprivnici i zauzela Bugojno, 27. januara 1944. godine.[1]

U toku nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Makso je sa svojom brigadom krenuo u pomoć Vrhovnom štabu NOV i POJ. Usiljenim maršem oni su krenuli sa Kupreškog polja u pravcu Drvara. Kod Vrbljana su razbili nemačku kolonu i povezali se sa Prvim proleterskim korpusom, a potom mu obezbedili pokret ka Kupresu. Za vreme evakuacije Vrhovnog štaba i bolnice s Kupreškog polja, Maksina brigada je vršila neposredno obezbeđenje aerodroma i pravca od Jajca i Donjeg Vakufa.[1]

Iako je bio komandant brigade, često se nalazio u prvim borbenim redovima, sa svojim borcima. Pa je tako 14. jula 1944. godine bio teško ranjen u borbama sa jedinicama iz sastava nemačke Sedme SS divizije „Princ Eugen”, kod Kupresa. Nakon ozdravljenja, bio je određen za rad u Odeljenju za zaštitu naroda (OZN).[1]

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Nakon oslobođenja zemlje, 1945. godine bio je načelnik jednog odeljenja Ozne, a kasnije Uprave državne bezbednosti (UDB) u Beogradu. Godine 1956. je prešao na dužnost direktora novoformirane Uprave za radio-saobraćaj, pri Saveznom izvršnom veću (SIV).[2] Na ovoj dužnosti je ostao sve do penzionisanja, 1. januara 1973. godine. Bio je aktivan i u društvenim organizacijama, pa je od 1956. do 1960. godine bio generalni sekretar Centralnog odbora Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije.[1] Imao je čin rezervnog pukovnika JNA.[2]

Umro je 4. juna 1986. godine u Beogradu[3] i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden za vojne zasluge sa velikom zvezdom, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden za hrabrost i Orden rada sa zlatnim vencem.[4] Ordenom narodnog heroja odlikovan je 24. jula 1953. godine.[1][5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k Narodni heroji Jugoslavije 1975.
  2. ^ a b v g Vojna enciklopedija (tom drugi) 1971.
  3. ^ Srpski biografski rečnik 2007.
  4. ^ Ko je ko u Jugoslaviji 1958.
  5. ^ Vojna enciklopedija (tom peti) 1973.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Максо_Дакић&oldid=27786968”