Milka Marković

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Milka Marković
Portret Milke Marković (autor: Foto-atelje Ivana Stojkovića, Novi Sad; snimljeno oko 1900; iz arhiva Muzeja grada Novog Sada)
Lični podaci
Puno imeMilka Marković
Druga imenaMilka Marković, rođ. Milica Maksimović
Datum rođenja(1869-04-17)17. april 1869.
Mesto rođenjaPančevo, Austrougarska
Datum smrti16. maj 1930.(1930-05-16) (61 god.)
Mesto smrtiNovi Sad, Kraljevina Jugoslavija
Zanimanjeglumica, reditelj
Porodica
SupružnikMihailo Marković
DecaDimitrije-Mitica Marković, Stevan Marković

Milka Marković (Pančevo, 17/29. april 1869 – Novi Sad, 16. maj 1930). bila je srpska dramska umetnica i prva žena reditelj među Srbima. Glumila je u Narodnom pozorištu u Beogradu i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.[1]

Detinjstvo i porodica[uredi | uredi izvor]

Milka Marković rođena je 1869. godine u Pančevu, u glumačko-muzičarskoj porodici. Kršteno ime bilo joj je Milica Maksimović. Otac Aksentije bio je kompozitor i kapelnik u Srpskom narodnom pozorištu, a majka Sofija (Popović-Maksimović-Vujić) glumica u istom pozorištu.[a]

Zbog Maksimovićevih muzičkih studija porodica 1871. odlazi u Prag, ali 1873. on iznenada umire, pa je majka Sofija, koja je zbog ovog putovanja napustila angažman u SNP-u, prisiljena da, narednih šest godina, prihvati angažman u putujućim pozorištima, a jedno vreme i u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu.[12] Zato je osnovnu školu Milka pohađala u mestima u kojima je sa majkom boravila, širom Vojvodine i Slavonije. Višu devojačku školu završila je 1883. u Somboru.[1] Govorila je nemački, mađarski i francuski jezik, sa kojih je kasnije i prevodila dramske tekstove.[13]

Glumačka karijera[uredi | uredi izvor]

Prvi put je na scenu stupila kao petogodišnja devojčica, 3. decembra 1874. u ulozi Vilhelma u komadu Vilhelm Tel (Fridrih Šiler). Sa petnaest godina, posle završene više devojačke škole postaje pripravnica u beogradskom Narodnom pozorištu, gde je, za dve godine, ostvarila devedesetak uloga. U Srpsko narodno pozorište došla je 1885. i tu ostala do kraja umetničke karijere.[13]

Milka Marković je bila obrazovana glumica. Početkom 20. veka je, zbog usavršavanja glume i režije obilazila evropske teatre u Beču, Minhenu, Pragu, Drezdenu, Berlinu, Kelnu, Majncu, Parizu, Milanu, Rimu, Napulju, Veneciji i dr. u kojima je gledala najpoznatije glumce toga doba,[1] kako bi usavršila neosporan glumački i muzički talenat.[13] Prvi svetski rat ju je, sa ostalim članovima Srpskog narodnog pozorišta, zatekao u Staroj Pazovi, odakle su je ugarske vlasti, zajedno sa porodicom, internirale u Jasberenj, u Mađarskoj. Posle rata vratila se u matično pozorište, gde je nastavila da igra i da režira. 25-ogodišnjicu umetničkog rada proslavila je 21. januara 1910. naslovnom ulogom u Toski (Đakomo Pučini), a 40-ogodišnjicu kao Magda u Zavičaju.[1]

Glumica Milka Marković kao Ofelija u drami Vilijama Šekspira Hamlet (Atelje Ivana Stojkovića, Novi Sad, oko 1906). Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine

Tokom 1912-1913. godine Milka Marković je uporno tražila penzionisanje, ali Pozorište nije odlučilo da se liši saradnje sa svojom najboljom glumicom. Prilikom podržavljenja, 1919. godine, postignut je dogovor između Društva za Srpsko narodno pozorište i predstavnika Ministarstva prosvete da država odmah preuzme i obaveze prema penzionerima SNP-a, među kojima je tada već bila i Milka. Ova odluka je sprovedena tek krajem aprila 1925. Zbog toga je Društvo, sa ispražnjenim fondovima i u to vreme bez ikakve stalne subvencije, muku mučilo da reguliše materijalni položaj penzionisanih glumaca, pa je njihove slučajeve moralo rešavati dodeljivanjem najpre jednokratnih, a kasnije mesečnih novčanih pomoći u iznosima nedovoljnim za život.[14] Iz penzije je Milka neko vreme putovala sa Trupom Društva za Srpsko narodno pozorište po Vojvodini, prateći na pijaninu predstave sa muzikom i pevanjem. Posle raspuštanja orkestra, jer je Društvo ostalo bez državne subvencije, kao korepetitor je uvežbavala glumce za pevačke uloge.[1]

Milka Marković sa ordenom Sv. Save, 1910. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Na početku bogate i uspešne karijere igrala je uloge naivnih devojaka, da bi kasnije preko muških i komičnih rola došla do najsloženijih dramskih i psiholoških uloga i tako vremenom postala tragetkinja najvišeg umetničkog nivoa. Prijatne i elegantne pojave, tamno obojenog glasa sa besprekornom dikcijom i razvijenim smislom za realističko građenje likova sugestivno je izražavala sva psihička stanja i raspoloženja, što ju je svrstalo među najmarkatnije srpske glumice svoga doba.[1]

Uz vrhunski glumački dar i zavidni muzički talenat, Milka Marković bila je svestrano obrazovana. Govorila je francuski, nemački i mađarski jezik i sa tih jezika prevodila dramsku literaturu: Gospođica Žozeta, moja žena (Pol Gavo i Rober Šarve), Letovanje Miloa i Alevija (Fernand V. Sardu), Čergarški život (Barijer i Mirže, Male ruke (Ežen Labiš i Eduar Marten), Neispisani list (Ernst fon Volcogen), Jevrejin iz Poljske (Emil Erkman i Aleksandar Šatrijan).[1]

Milka Marković u kostimu Keristane u komadu: "Raspikuća" F. Rajmunda, Atelje Kalmana Vereša, Subotica, oko 1895. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Najznačajnije uloge[uredi | uredi izvor]

U Srpskom narodnom pozorištu Milka Marković je ostvarila oko 225 uloga,[1] a među najznačajnije se ubrajaju:[13]

  • Greta (Faust, Johan Volfgang Gete)
  • Kordelija (Kralj Lir, Vilijam Šekspir)
  • Ofelija (Hamlet, V. Šekspir)
  • Julija (Romeo i Julija, V. Šekspir)
  • Nastasja (Na dnu, Maksim Gorki)
  • Anđelija, Majka Jugovića (Smrt majke Jugovića, Ivo Vojnović)

Rediteljski rad[uredi | uredi izvor]

Milka Marković smatra se prvom ženom rediteljkom u Srba.[12] Prvu režiju, komad Ljubav, postavila je 15. novembra 1911. na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Kao naša prva žena reditelj na sceni je ostvarila 16 komada:[1]

  • Aveti (Henrik Ibzen)
  • Golgota (Milivoj St. Predić)
  • Divljuša (Ištvan Geci)
  • Zajednički život
  • Karlova tetka (Tomas Brandon)
  • Kradljivac (Anri Bernsten)
  • Ljubav (Ignjatije Nikolajević Potapenko)
  • Mamon (Miladin Milaković - Miladin Veličković Svinjarev))
  • Morski greben
  • O tuđem hlebu (Ivan Sergejevič Turgenjev)
  • Pokojni Tupinel (Aleksandar Bison)
  • Seoska lola (Ede Tot)
  • Smrt majke Jugovića (Ivo Vojnović)
  • U novoj koži
  • Urijel Akosta (Karl Gucko)
  • Hasanaginica (Aleksa Šantić).

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Milka Marković u kostimu Sidonije u komadu "Froman i Risler" Alfonsa Dodea (Atelje Samuela Singera, Sombor, oko 1900. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Milka Marković udala se za glumca Mihaila Markovića 21. maja 1888. godine. Markovići su imali dva sina: Stevana, koji je rano preminuo ne završivši studije kompozicije na Pariskom konzervatorijumu, i Dimitrija-Miticu, kasnije takođe glumca i reditelja Srpskom narodnom pozorištu.[1]

Prvi svetski rat Zatekao ih je na gostovanju Srpskog narodnog pozorišta u Staroj Pazovi. Odatle su ih ugarske vlasti odmah internirale u Jasberenj u Mađarskoj. U Jasberenju Markovići ostaju dve godine, a zatim odlaze u Ženevu, gde se Milka angažuje u Crvenom krstu. Ostavši bez sredstava za izdržavanje porodice, Mihailo vrši samoubistvo,[15] a Milka ostaje sama sa dva sina. Po završetku rata Milka se vraća u Novi Sad u Srpsko narodno pozorište.[1]

U Novom Sadu Milka Marković živela je sa majkom Sofijom u kući u Dunavskoj ulici broj 16. Kuća je bila u vlasništvu Marije Trandafil, koja je testamentom kuću ostavila Matici srpskoj. Sofija i Milka su verovatno ovde iznajmljivale stan od 1878. godine. Milka Marković umrla je u Novom Sadu, 16. maja 1930. godine. Sahranjena je na Almaškom groblju, u grobnici Dimitrija i Draginje Ružić, Sofijine rođene sestre. Kuća u kojoj su živele nije obeležena, nemaju spomenik, ni bistu.[13]

Odlikovanja i priznanja[uredi | uredi izvor]

Milka Marković odlikovana je za svoj rad ordenom Svetog Save V reda.[1]

Ime Milke Marković nose ulice u Pančevu[16] i Novom Sadu.[17]

Postoji predlog da se na kući u Dunavskoj 16, gde je stanovala sa majkom, postavi tabla kao znak sećanja na Sofiju Vujić i Milku Marković.[13]


  • Milka Marković (1869–1930), glumica i reditelj, u kostimu Grete iz komada Faust J. V. Getea; avers, Atelje Josifa Singera, Novi Sad, druga polovina osamdesetih godina 19. veka. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
    Milka Marković (1869–1930), glumica i reditelj, u kostimu Grete iz komada Faust J. V. Getea; avers, Atelje Josifa Singera, Novi Sad, druga polovina osamdesetih godina 19. veka. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
  • Milka Marković (1869–1930), glumica i reditelj, u kostimu Grete iz komada Faust J. V. Getea; revers, Atelje Josifa Singera, Novi Sad, druga polovina osamdesetih godina 19. veka. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
    Milka Marković (1869–1930), glumica i reditelj, u kostimu Grete iz komada Faust J. V. Getea; revers, Atelje Josifa Singera, Novi Sad, druga polovina osamdesetih godina 19. veka. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Milkina majka Sofija bila je najmlađa od sedmoro dece sveštenika Luke Popovića, poznatog i cenjenog među ljubiteljima crkvenog pojanja u Sremskim Karlovcima i Vranjevu (danas Novi Bečej)[2] i njegove žene Milice.[3] Ova brojna porodica je srpskom pozorištu dala sedam čuvenih imena: pet kćeri i dva sina prote Luke: Ljubica Kolarović, Katica Popović, Draginja Ružić, Jelisaveta - Jeca Dobrinović, Milkina majka Sofija Laza i Paja Popović, koji je umro veoma mlad, sa svega 25 godina.[4] Zajedno sa snajama i zetovima, među kojima su bili Dimitrije Ružić, Pera Dobrinović, Dimitrije Kolarović[5], Lazina žena Marija Adelshajm-Popović[6] i svakako Milkin otac Aksentije, ova „umetnička dinastija” je jedno vreme sačinjavala gotovo polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu[7] i predstavljali su moćan i veoma uticajan porodični krug, ne samo u glumačkoj družini nego i u organima Društva za Srpsko narodno pozorište.[8] Glumačku tradiciju nastavili su i unuci prote Luke. Osim Milke glumačku karijeru izabrali su i Zorka Todosić, Emilija Popović[9], Luka Popović i njegove sestre Zorka Popović—Premović i Danica Popović.[10] Tradiciju su nastavili i praunuci, Milkin sin Dimitrije Mitica Marković i Zorkina ćerka Ljubica Todosić, talentovana glumica koja je umrla veoma mlada.[11].
Spomenik na grobnici Draginje i Dimitrija Ružića na Almaškom groblju u Novom Sadu, gde su sahranjeni i Milka Marković i njen sin Dimitrije Mitica Marković. Spomenik je jedan od Trideset nadgrobnih spomenika sa grobnim mestima istaknutih političkih, kulturnih i javnih radnika koji su kao Prostorna kulturno-istorijska celina 1999. godine proglašeni za spomenik kulture[18]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k „MARKOVIĆ MILKA”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 20. 1. 2017. 
  2. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Pozorišna umetnost”. NBO : Novi Bečej - Online. Arhivirano iz originala 16. 01. 2017. g. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  3. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Arhivirano iz originala 16. 01. 2017. g. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  4. ^ „TRIDESET NADGROBNIH SPOMENIKA SA GROBNIM MESTIMA ISTAKNUTIH POLITIČKIH, KULTURNIH I JAVNIH RADNIKA, NA ALMAŠKOM GROBLjU U NOVOM SADU, O.NOV”. Spomenici kulture u Srbiji. Srpska akademija nauka i umetnosti. Pristupljeno 7. 9. 2017. 
  5. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  8. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  9. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  10. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  11. ^ Stojković 1979, стр. 139
  12. ^ а б Марковић 2011
  13. ^ а б в г д ђ Stojaković 2014, стр. 23-24
  14. ^ „ПЕНЗИОНИ ФОНД ЧЛАНОВА СНП”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 19. 1. 2017. 
  15. ^ „МАРКОВИЋ МИХАИЛО”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 20. 1. 2017. 
  16. ^ „Ulica: Milke Marković, Pančevo”. Pančevo mapa. Приступљено 20. 1. 2017. 
  17. ^ „Ulica Milke Marković, Novi Sad, Južno-Bački”. PlanPlus. Приступљено 20. 1. 2017. 
  18. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О.Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милка_Марковић&oldid=27791536”