Turkijski narodi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Турски народи)
„Turski narodi” preusmerava ovde. Ne poistovećivati sa Turski narod.
Države i mesta gde su turkijski jezici službeni
Turkmenka
Krimski Tatari

Turkijski narodi (turski narodi ili turskotatarski narodi[1]), ili samo Turkijci (Turci ili Turkotatari), narodi su koji govore jezicima turkijske grane, altajske porodice jezika.[2] Istorijski i jezički se povezuju sa narodima koje su Kinezi nazivali Tu-čih (T'u-chüeh), a čije se carstvo u 6. veku prostiralo od Mongolije i severnih granica Kine do Crnog mora.

Turkijske narode danas velikim delom povezuje islam, isključujući iz toga pojedine turkijske narode kao sibirske Jakute, Čuvaše u području Volge, Gagauze u Moldaviji, itd. Turkijske narode geografski danas dele na dve glavne grane, zapadne i istočne. Zapadne Turkijce predstavljaju narodi jugoistočne Evrope i područja jugozapadne Azije, u Anadoliji i severozapadnom Iranu. Istočna grupa Turkijaca naseljena je u srednjoj Aziji, Kazahstanu i Ujgurskom autonomnom regionu.

Istorija[uredi | uredi izvor]

O samom poreklu Turkijaca malo je poznato. Kineski dokumenti iz 6. veka spominju carstvo Tu-čih koje se sastojalo iz dva dela, a deli su ih na severne i zapadne Turkijce. U 7. veku carstvo podpada pod vlast dinastije Tang, ali su se severni Turkijci oslobodili Kineza i očuvali samostalnost do 744. godine. Najstariji turkijski zapisi (orhon) iz 8. veka opisuje ovo carstvo kao konfederaciju turkijskih plemena, i to Oguze; Ujgure duž Selenge u sadašnjoj Mongoliji; Kirgize duž Jeniseja u centralnoj Rusiji. Oguzi su migrirali na zapad, u Iran i Avganistan. U Iranu su oguska plemena poznata kao Seldžuci, koji u kasnom 11. veku stvaraju svoje carstvo koje se prostire od Amu Darje do Persijskog zaliva i Inda a na zapadu do Mediterana. Godine 1071. seldžučki sultan Alp Arslan je potukao vizantijske snage u bici kod Manzikerta, i oslobodio je tako prolaz za nekoliko miliona Oguza u Anatoliju. Tu se uskoro jedan od plemenskih glavešina osamostaljuje i osniva u ranom 14. veku Osmansko carstvo, njegovo ime je bilo Osman. Turkijci koji su naselili Anatoliju, i kasnije se raširili i na Balkan, su postali poznati po Osmanu, pod imenom Osmanlije. Danas ove Osmanlije, kao osnivače turske države, nazivamo imenom Turci.

Na Dalekom istoku, u centralnoj Aziji, Ujguri su isterani iz Mongolije. Pre se tu vodila borba među turkijskim plemenima, za kontrolu nad Mongolijom. Ujguri se tada u 9. veku naselili u sadašnji Sinkjang u severozapadnoj Kini. Deo Ujgura je otišao na zapad u sadašnji Uzbekistan i tamo se naselili. Danas su poznati kao Uzbeci.

Mongolska osvajanja koja počinju u ranom 13. veku, prouzrokovalo su niz pokreta turkijskih naroda što se nastavilo u nekoliko vekova. Kipčaci iz oblasti Irtiš polaze na jugozapad kroz Kazahstan i nastanjuju se u sadašnjoj jugozapadnoj Rusiji. Mongolski najezda ih je uništila, a pao je i poslednji ostatak nekad moćnog Seldžučkog carstva na tlu Irana. Sa smrću Džingis Kana 1227. godine njegovo carstvo se podelilo, što je rezultovalo procesom islamizacije i turkifikacije Mongola izvan mongolskog područja. Njihov uticaj slabi, a raste moć Turkijaca u Centralnoj Aziji. Jedan od turkijskih vođa, Timur, bio je sposoban da u kasnom 14. veku proširi svoju vlast preko većine jugozapadne Azije. Tek u 15. veku, ruska ekspanzija prema Kaspijskom jezeru je oterala Turkijce istočno, u sadašnji Kazahstan. Danas ih poznajemo kao Kazahe.

Zbog procesa migracija, osvajanja, mešovitih brakova i asimilacije, mnogi su turkijski narodi sadašnje centralne i jugozapadne Azije mešanog porijekla. Nakon Ruske revolucije 1917. godine, turkijski narodi počinju stvarati začetke budućih nacionalnih zajednica kao što su Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija i Turkmenija.

Turkijski narodi danas[uredi | uredi izvor]

Kazasi

Najbrojniji turkijski narodi posle Turaka iz Turske su Uzbeci, danas nastanjeni u Uzbekistanu i Avganistanu. Njihovo ime došlo je po Ez begu, najvećem kanu Zlatne horde. Druga velika grupa su Kazasi, koji su nastali od Kipčaka, dela Zlatne horde. Većina živi u Kazahstanu, a ima ih i u Sinkjangu i Gansuu u Kini. Kirgizi, poreklom sa obale Jeniseja, žive u Kirgiziji, ima ih i u Avganistanu i zapadnoj Kini. Turkmeni ili Turkomani su do 1924. bili nomadska plemena bez državnog jedinstva. Danas žive u Turkmenistanu, a takođe ih ima i u Avganistanu, Iraku, Siriji i Turskoj. Azeri su iz Azerbejdžana i Irana, poreklom su od Oguza. Karakalpaci, srodni Kazasima, žive u Uzbekistanu. Tatari su podeljeni na čitav niz lokalnih grupa, a državno između Rusije i Ukrajine. Poreklom su od Kipčaka, a imaju moguće i prabugarskog elementa. Baškiri su rasejani preko cele istočne evropske Rusije, danas imaju vlastitu republiku u Rusiji. Jezik im je čisto turkijski. Karačajci, Balkari i Kumici sa Kavkaza su nepoznatog porekla. Jakuti iz Sahe su nepoznatog porekla, ali su zbog jezika svrstani u Turkijce. Ujguri su najbrojniji narod u Sinkjangu, ali ih ima i u srednjoazijskim republikama.

Osnovna podela[uredi | uredi izvor]

Kirgizi

Turkijski narodi su podeljeni na 4 glavne grane:

  • Severoistočna grana
  • Severozapadna grana (Kipčaci)
  • Jugoistočna grana
  • Jugozapadna grana (Oguzi)
  1. Afšari (Afshars).- najraštrkanija grupa Turkijaca u Iranu, ima ih oko 100.000, po jeziku su srodni Azerima. Žive na obalama jezera Urmija kod Zandžana; duž granice Kurdistana; južno od Kermana i u Horasanu. Nemaju nikakvog političkog jedinstva, ipak svi se nazivaju imenom Afšari i razlikuju svoje pojedine grupe od ostalih Turkijaca ili ne-Turkijaca.
  2. Altajci (Ojroti). Rusija, žive na planinama Altaj i Alatau, i podeljeni su u nekoliko plemena: Altaj-kiži, Teleuti, Telengiti, Tubalari, Kumandinci i Čelkanci.
  3. Ajnu (Ainu, Abdal).- Kina. 5.000. Ne smeju se mešati s narodom Ainu sa ostrva Sahalin i Hokaido.
  4. Azeri (Azerbejdžanci, Azerbajdžanci).- Azerbejdžan, Iran (šijiti).
  5. Balkari (Balkars). Rusija. Ogranak su Karačajaca. Žive u Kabardino-Balkariji sa jezički nesrodnim Kabardincima. 1944. su deportovani u Sibir zbog kolaboracije sa nacistima. 1957. se vraćaju nazad. U 15. veku oni i Kabardinci su primili islam od Krimskih Tatara i Otomanskih Turaka.
  6. Baškiri (Baškorti; Bashkirs), u Baškortostanu, Rusija.
  7. Čagatajci.- Turkmenija
  8. Čulimski Tatari. Rusija
  9. Čuvaši.- Govore jezikom koji pripada posebnoj grani turkijskih jezika, veruje se da potiču od Prabugara. Žive u Čuvaškoj Republici, Rusija
  10. Dolgani. Rusija
  11. Gagauzi.- Moldova (153.000; 1989.), Ukrajina, Rumunija, Bugarska.
  12. Hakasi (Abakanski Tatari; Khakass).- Rusija, u Autonomnoj oblasti Hakasiji. Plemena: Sagajci, Beljtiri, Kiziljci.
  13. Horasanski Turci (Khorasan Turks). Iran.
  14. Ilsavani ili Šahseveni (Shahsavan, Shahseven). Zajedničko ime za oko 50 plemena u Istočnom Azerbejdžanu, Iran. Ima ih oko 100.000, stočari su i nomadi. Leti vode stoku na ispašu po visokim padinama Sabalana, dok se zimi spuštaju na Dast-e Moghan, kod reke Aras, koja čini granicu između Rusije i Irana.
  15. Jakuti. Rusija. Nastali mešanje lokalnih i turkijskih plemena
  16. Juruci.- Balkan (Severna Makedonija), Turska.
  17. Kadžari. Čine malu tursku enklavu među Mazanderanima u Iranu. Tek nešto ih je stalno-naseljenih, ostali su nomadski stočari.
  18. Karačajci. Rusija, u Karačajevo-Čerkeškoj Republici. Muslimani su. Kao i Balkarci bili su deportovani u centralnu Aziju tokom Drugog svetskog rata.
  19. Karakalpaci. Uzbekistan.
  20. Karagasi (Tofalari, Sajanski Samojedi).- Turcizirani Samojedi, Rusija.
  21. Karaji (Karaimi) - turkofonski krimski karaimski Jevreji, ima ih na Krimu i u Litvaniji.
  22. Karapahi (Karapakhs, (? Karapapak, Karapapaks)). Manje turkijsko pleme nastanjeno u Iranu u Khorasanu i duž južne obale jezera Urmia.
  23. Kaškajci (Qashqais).- Iran, konfederacija od nekoliko (većinom šijitskih) plemena Turkijaca u provinciji Farsi; 250.000. Od 1960. mnogi su naseljeni po selima i gradovima.
  24. Kazasi. Kazahstan. Oni su nastali odvajanjem od Uzbeka. Sadašnji Kazasi formirali su se sredinom 15. veka. Prvi vođa bio im je kan Kasim (vladao u periodu od 1511-1523), koji je ujedinio kazaška plemena.
  25. Haladži.- Iran, 17.000
  26. Kirgizi. Kirgistan; 3.000 u Avganistanu (na Pamiru), većina je 1978. pobegla u Pakistan nakon što su sovjetske i avganistanske trupe upale u Uakhan. Žive u jurtama.
  27. Krimski Tatari.
  28. Kumici (Kumiki).- severni Dagestan, Rusija. Potomci srednjoazijskih Kipčaka.
  29. Nogajci. Rusija. Crni i Bijeli. Žive u stepama Dagestana (jedna grupa) i druga u Stavropoljskom kraju. Govore različite jezike.
  30. Salari.- Kina.
  31. Šori (Shor).- Rusija.
  32. Tatari. U Tatarstanu (3,8 miliona), Rusija. Jezik pripada grupi Kipčak. Sastoje se od više velikih grupa rasipanih po Rusiji i Ukrajini.
  33. Turci.- Turska.
  34. Turki.- Kina. Ogranak Gagauza. 30 domaćinstava.
  35. Turkmeni (Turkomani). Turkmenija; u Avganistanu živi 12 plemena, 200.000 (1990). U Iranu žive u kraju zvanom Turkoman Sahra, 250.000 (1986).- Oni su poreklom od srednjovekovnih Oguza čija je pradomovina bila u Mongoliji i oko jezera Bajkal, bili su konfederacija poznata kao Devet Oguza. Od 10. veka oni se već nalaze u Kazahstanu severno od Aralskog jezera. Ime im se prvi put pominje u izvorima iz 10. veka. Klanski vođa Sedžuk osniva dinastiju i carstvo koje nosi njegovo ime a srž mu čine oni elementi Oguza koji su migrirali na jug u Avganistan i Iran. Središte carstva bilo je u Iranu. Otuda se delovi Oguza šire u sadašnji Azerbejdžan i Anatoliju.
  36. Tuvinci ili Tuva. Rusija, 314.000 (1995), u Tuvi.
  37. Ujguri. Žuti (zapadni), istočni.
  38. Urumi.- Ukrajina.
  39. Uzbeci. Avganistan, 1,3 miliona; Uzbekistan, Tadžikstan, Turkmenistan i manja grupa u Iranu (Korasan), u susedstvu plemena Karapaha.

Mape rasprostranjenosti turkijskih naroda[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ dr Slobodan Zečević. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu knj. 36: Bulletin du Musée Ethnographique de Belgrade. Etnografski muzej u Beogradu. str. 22. ISSN 0350-0322. 
  2. ^ Turkic people, Encyclopædia Britannica, Online Academic Edition, 2010

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Carter Vaughn Findley (2005). The Turks in World History. Oxford Press. ISBN 978-0-19-517726-8. 
  • Peter B. Golden (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden. ISBN 978-3-447-03274-2. 
  • Dschalal Mamadow & Vougar Aslanow: Turan. Geheimnisvolles Reich der Turkvölker. In: Wostok, Informationen aus dem Osten für den Westen. Berlin. Heft 2/2003, S. 75–77; Abstract: [1]
  • Josef Matuz: Das Osmanische Reich – Grundlinien seiner Geschichte. Darmstadt. 1996. ISBN 978-3-89678-010-2.
  • K. Heinrich Menges (1968). The Turkic Language and People. Wiesbaden. 
  • Colin Renfrew: World linguistic diversity. Scientific American 270(1), 1994, S. 118
  • Colin Renfrew: Archaeology and language: the puzzle of Indoeuropean origins. Jonathan Cape, London 1987, S. 131–133
  • Wolfgang E. Scharlipp (1992). Die frühen Türken in Zentralasien. Eine Einführung in ihre Geschichte und Kultur. Darmstadt. ISBN 978-3-534-11689-8. 
  • Udo Steinbach (2003). Geschichte der Türkei. München. ISBN 978-3-406-44743-3. 
  • Bert Fragner / Andreas Kappeler (Hg.): Zentralasien. 13. Bis 20. Jahrhundert. Geschichte und Gesellschaft. Wien 2006. Mehrbändiges Werk Philologiae Turcicae Fundamenta S.34:
  • Jean Deny, ur. (1959). Philologiae Turcicae Fundamenta. I (Sprachen der Türkvölker). Wiesbaden. 
  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band II (Literaturen der Türkvölker), hrsg. Louis Bazin et al., Wiesbaden. 1964.
  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band III (Geschichte der Türkvölker): Hans Robert Roemer, Wolfgang-Ekkehard Scharlipp History of the Turkic Peoples in the Pre-Islamic Period, Berlin. 2000. ISBN 978-3-87997-283-8.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Turkijski narodi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туркијски_народи&oldid=27681676”